Poslednji uspesi Đokovića i Jokića ponovo su me podsetili na pitanje o tome na koji način danas pratimo sport. Pre nešto više od mesec dana napunio sam pedeset godina, a to znači da bezmalo poslednje četiri decenije pratim naše glavne sportove, pre svega, košarku, fudbal, ali i vaterpolo i odbojku, što je dovoljno vremena da mogu da primetim razliku koja postoji u načinu razumevanja sporta krajem 20. veka i sada, u prvoj polovini 21. veka.
Očigledne stvari niko ne vidi. Očigledno je, u pogledu sporta, da se većina ljudi koji danas prate sport istovremeno i klade na sport. A kladionice su u velikoj meri promenile naš način poimanja sporta. Pre epohe kladionica utakmica je bila priča. Ta priča je imala svoj početak i svoj završetak (konačni rezultat), dok je smisao i značaj dobijala u preseku onoga što se dešavalo na terenu tokom meča i (vansportskog) konteksta tog istog meča. Dobar primer je čuvena utakmica između Argentine i Engleske u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Meksiku. Kontekst te utakmice nije bilo samo Svetsko prvenstvo već i rat između Velike Britanije i Argentine oko Folklandskih/Malvinskih ostrva, iz 1982. godine, koji je Britanija dobila.
Taj kontekst je neprimetno pojačao motivaciju igrača, bar na jednoj strani terena, pa je tako na poseban način osvetlio oba Maradonina gola sa te utakmice: prvi je prozvan Božjom rukom, što aludira na „božansku intervenciju“ koja ga opravdava.
Drugi je, još poznatiji, Gol stoleća. To je, sasvim sigurno, najspektakularniji prikaz jedinstvenog tehničkog majstorstva jednog fudbalera izvedenog u izvanredno napetoj situaciji, na vrlo visokom nivou takmičenja, protiv simbolički potentnog protivnika – bivšeg prvaka sveta u fudbalu. Zato su oba ta gola nezaboravna, a četvrtfinalna utakmica u kojoj su postignuta postala je slavnija i od finalne utakmice prvenstva, koja je takođe imala svoju dramatiku. To je, dakle, primer sporta kao priče.
Posledice dominacije statistike
U vreme kladionica utakmica prestaje da bude priča i postaje niz brojeva koji imaju značaj samo ako se čovek kladi na njih. Sada postaje bitan ne samo rezultat na kraju meča već i ukupan broj golova na kraju utakmice ili pak rezultat nakon prvog poluvremena, ili bilo koji drugi numerički podatak. Konačni rezultat nije više završetak, koji daje smisao priči, već samo jedan od brojeva na koje čovek može da se kladi, ali i ne mora. Utakmica se pretvara u zbir statističkih podataka, ne samo kolektivnih već i individualnih. Ako bi se pomenuta utakmica između Argentine i Engleske prevela na jezik statistike, ona bi izgledala otprilike ovako: poluvreme: x (0:0), kraj utakmice 1 (2:1), broj golova na kraju poluvremena: 0, ukupan broj golova: 3. Maradona: 2 gola, Lineker: 1 gol; ukupno, na Svetskom prvenstvu: Maradona 5, Lineker 6 golova.
Dakle, strogo statistički gledano, Lineker bi mogao da tvrdi da je bio bolji od Maradone na tom prvenstvu, jer je iz manje utakmica postigao više golova. Iako bi i Lineker mislio da je ova tvrdnja potpuna glupost, ona je zapravo posledica statističke percepcije sporta koji je danas dominantan. To se dobro vidi iz prenosa utakmica, bilo fudbalskih, bilo košarkaških: dovoljno je razmisliti o složenosti individualne i timske statistike koju danas dobijamo preko ekrana u toku utakmice i to sabrati s brojem statističkih podataka koje dobijamo od komentatora, pa shvatiti da se utakmica pretvorila u niz brojčanika koji rade od prvog do poslednjeg zvižduka ili sirene. Tako se stvara utisak da se u nekoj utakmici sve može izbrojati i da se sve može opisati statistički.
Reči koji opisuju doživljaj neke utakmice, njenu simboličku težinu, značaj i smisao, počinju da izgledaju kao suvišne i nepotrebne. Posledica dominacije statistike: individualni učinci igrača, tj. „zvezda“, kao da se odvajaju od kolektivnog učinka tima. Zato je moguće da se u NBA titula najvrednijeg igrača godine (MVP) dodeljuje pre nego što se završi šampionat. Pitanje ko će biti šampion zato se sve češće zamenjuje pitanjem ko je najbolji igrač, što je direktna posledica statističkog pogleda na sport. I zato svi igrači počinju da se nazivaju šampionima. U vreme kada je sport bio priča, jedino je bilo bitno koji će tim osvojiti titulu, jer se vrednost igrača merila isključivo kroz kolektivni uspeh (tima).
Pitanje ko je bolji Rađa ili Divac uvek se svodilo na pitanje da li će Jugoplastika pobediti Partizan ili će biti obratno. Nikome nije padalo na pamet da im upoređuje statistiku niti je publika imala uvid u tu statistiku.
Statistički pogled na sport učinio je da se logika individualnih sportova, kao što je tenis, prenese i na kolektivne sportove, koji tako u velikoj meri postaju individualni. Međutim, iako izgleda kao da se na to pitanje ko je najbolji igrač može odgovoriti egzaktno, statističkim podacima, pitanje vrednosti se nikada ne svodi samo na brojeve već uvek zavisi od dominantnog koncepta svakog sporta ponaosob. I tako dolazimo do dvojice naših sportista, Đokovića i Jokića.
Sport i konatčni nastanak multipolarnog sveta
Pre nekog vremena pojavio se u Gardijanu tekst čiji je autor pokušavao da pokaže kako statistički podaci ne mogu da odrede ko je najbolji igrač svih vremena u tenisu. Argumentacija u tom tekstu je glupa, ali je razumem: angloamerička komponenta Kolektivnog zapada, odnosno Megalopolisa, izmislila je tenis da bi on bio njeno ogledalo. Dovoljno je da čovek pogleda gde se igraju grend slemovi i najviše mastersa, pa da shvati da svaki teniser mora da govori engleski ako želi da bude deo ATP-tura. Ideja tenisa je, dakle, u tome da spektakularno pokaže superiornost angloameričke komponente Megalopolisa, ili Megalopolisa u celini, pa onaj ko nije rođen na Zapadu treba ili da prebegne u Megalopolis ili da uzme neko njegovo državljanstvo (kao Monika Seleš) i tako simbolički potvrdi ovo prvenstvo Megalopolisa. Đoković nije uradio ništa od toga, jer je verovao da tenis pripada svima; kasnije, kada je shvatio da to nije baš tako, proradio je, verovatno, inat, bez koga se ne mogu osvajati grend slemovi u serijama. Tako je Đoković postao protivnik ne samo Federera i Nadala već pre svega jednog koncepta tenisa.
Da li je nekada Borg bio bolji od Mekinroa, Beker od Edberga, Sampras od Agasija, Federer od Nadala – to je uvek bilo samo marketinško i statističko pitanje, koje nije problematizovalo vladajući koncept tenisa kao brenda, prvo Zapada, a sada Megalopolisa. Međutim, onda se pojavio Đoković, koji ne pripada tom konceptu tenisa. Zato on i ne igra tenis protiv drugih tenisera već protiv Megalopolisa, i zato pitanje ko je sada najbolji teniser svih vremena nije više statističko pitanje već pitanje smisla tenisa.
A to pitanje glasi: da li ovaj sport odražava unipolarnu strukturu sveta (najbolji igrač mora biti reprezent Megalopolisa) ili nagoveštava konačni nastanak multipolarnog sveta (najvažnije je ko kako igra tenis, a ne odakle je)? Ovo pitanje je mogao da postavi samo Đoković. Iz tog razloga Đokoviću Gardijan i ostala glasila Megalopolisa nikada neće priznati da je najbolji teniser svih vremena, ali on to jeste zato što niko pre njega nije bio u stanju da dovede u pitanje najdublji smisao tenisa. Tako je Đoković puko prebrojavanje statističkih činjenica pretvorio u jednu veliku, neponovljivu priču o ratu za slobodu tenisa koji jedan genijalni teniser vodi protiv Megalopolisa. I svako ko u Srbiji prati Đokovića zna da je to ulog njegove karijere i taj ulog čini da i mi možemo da njegove uspehe doživimo kao sopstvene uspehe. (A mislim da to vrlo dobro zna i on sam.) I ne treba da se toga stidimo, jer i mi imamo pravo da simbolički osmislimo tenis, baš kao i Megalopolis.Nasuprot Đokoviću, Jokić je tipičan primer statističkog pogleda na sport. Zato me nije iznenadilo što je, nakon njegovog osvajanje titule s Denverom, počelo licitiranje da li je on najbolji evropski košarkaš svih vremena (pošto se zdravo za gotovo uzima da je najbolji srpski košarkaš svih vremena).
Politički ulog i priča
I ja sam, kao i svi drugi ljubitelji košarke, navijao da Jokić bude MVP i da Denver osvoji titulu, ali da budem iskren, nisam smatrao da je potrebno da poslednju utakmicu NBA finala gledam zajedno s drugarima ili da nakon pobede Denvera odem u centar grada da slavim – što sam, inače, radio dok sam gledao našu košarkašku reprezentaciju od Atine do Indijanopolisa, krajem 20. veka i početkom 21. veka. Takvi izlivi slavlja, koji su objedinjavali sve navijače srpske košarkaške reprezentacije u ono vreme – bez obzira pod kojim imenom je igrala – bili su mogući zbog vrlo snažnog osećanja poistovećivanja navijača s igračima. To poistovećivanje je opet posledica činjenice da ulog košarke nikada nije bio samo sportski – bio je, pre svega, politički, usled sankcija (pa i sportskih) kojima smo bili izloženi u prvoj polovini 1990-ih godina. Kada kažem politički ulog, mislim da je košarka bila simboličko polje vraćanja političkih dugova i očuvanja nacionalnog dostojanstva bez koga jedan narod ne može da postoji. (Argentinski navijači koji su prodavali stanove da bi otišli na finale Svetskog prvenstva u fudbalu, u Kataru, razumeli bi o čemu govorim.) Tako je reprezentativna košarka u to vreme bila jedna velika bajka, u nekoliko nastavaka, odnosno priča u kojoj nikoga nije zanimala individualna statistika igrača: niko nije razmišljao da li je Đorđević bolji od Danilovića, Bodiroga od Stojakovića, odnosno da li je neko od njih bolji od Kićanovića ili Radivoja Koraća.
Nikoga nije zanimalo ni to da li su ovi igrači bolji od Kukoča, Rađe ili pokojnog Dražena, ili od bilo koga drugoga… Ništa od toga nije bilo važno jer je košarka bila priča, a ne statistika, a jedino što je važno u priči je njen završetak: da li smo osvojili titulu ili ne. Jokić do sada nije uspeo da svoju karijeru poveže s nekom pričom, koja bi bila nezaboravna i za nas ovde, i koja bi ga uvrstila u društvo naših pređašnjih košarkaških legendi koji su legende postali upravo zato što su bili junaci takvih priča.
(To ga razlikuje i od Đokovića, koji je u svoju priču na neki način bio gurnut, ali se na kraju pokazalo da je ipak junak priče, a ne sakupljač broja titula.) Ako do kraja svoje karijere Jokić u tome ne uspe, ali osvoji još nekoliko MVP titula i šampionskih prstenova, on će sasvim sigurno biti najbolji srpski košarkaš svih vremena, a verovatno i najbolji evropski igrač – statistički gledano. Međutim, ono što ljudi pamte, ono što ispunjava njihov život, to nema veze sa statistikom (brojem koševa, asistencija, skokova itd.), jer brojeve ne pamtimo već samo beležimo. Kada je Maradona umro, i Argentinci koji nikada s njim nisu progovorili ni jednu jedinu reč plakali su kao da im je umro član porodice: oni su to činili zato što su imali snažan utisak da su zajedno s Maradonom bili junaci jedne zajedničke priče, koja ih je povezivala i činila bliskim. Koliko je Maradona dao golova, koliko je imao asistencija ili osvojenih titula, da li je bolji od Mesija ili nije, to nikoga nije zanimalo. Statistika sve pokazuje, ali ništa ne otkriva, primetio je jedan komentator koji je umeo da priča priče. Prećutao je da sve otkriva upravo priča. I zato tamo gde ima priče brojevi više nisu potrebni. Poželeo bih Jokiću da u nastavku karijere bude junak makar jedne takve velike priče: biće to dobro za njega, biće to dobro za sve nas.
Slobodan Vladušić
Izvor: Pečat
