Последњи успеси Ђоковића и Јокића поново су ме подсетили на питање о томе на који начин данас пратимо спорт. Пре нешто више од месец дана напунио сам педесет година, а то значи да безмало последње четири деценије пратим наше главне спортове, пре свега, кошарку, фудбал, али и ватерполо и одбојку, што је довољно времена да могу да приметим разлику која постоји у начину разумевања спорта крајем 20. века и сада, у првој половини 21. века.
Очигледне ствари нико не види. Очигледно је, у погледу спорта, да се већина људи који данас прате спорт истовремено и кладе на спорт. А кладионице су у великој мери промениле наш начин поимања спорта. Пре епохе кладионица утакмица је била прича. Та прича је имала свој почетак и свој завршетак (коначни резултат), док је смисао и значај добијала у пресеку онога што се дешавало на терену током меча и (ванспортског) контекста тог истог меча. Добар пример је чувена утакмица између Аргентине и Енглеске у четвртфиналу Светског првенства у Мексику. Контекст те утакмице није било само Светско првенство већ и рат између Велике Британије и Аргентине око Фолкландских/Малвинских острва, из 1982. године, који је Британија добила.
Тај контекст је неприметно појачао мотивацију играча, бар на једној страни терена, па је тако на посебан начин осветлио оба Марадонина гола са те утакмице: први је прозван Божјом руком, што алудира на „божанску интервенцију“ која га оправдава.
Други је, још познатији, Гол столећа. То је, сасвим сигурно, најспектакуларнији приказ јединственог техничког мајсторства једног фудбалера изведеног у изванредно напетој ситуацији, на врло високом нивоу такмичења, против симболички потентног противника – бившег првака света у фудбалу. Зато су оба та гола незаборавна, а четвртфинална утакмица у којој су постигнута постала је славнија и од финалне утакмице првенства, која је такође имала своју драматику. То је, дакле, пример спорта као приче.
Последице доминације статистике
У време кладионица утакмица престаје да буде прича и постаје низ бројева који имају значај само ако се човек клади на њих. Сада постаје битан не само резултат на крају меча већ и укупан број голова на крају утакмице или пак резултат након првог полувремена, или било који други нумерички податак. Коначни резултат није више завршетак, који даје смисао причи, већ само један од бројева на које човек може да се клади, али и не мора. Утакмица се претвара у збир статистичких података, не само колективних већ и индивидуалних. Ако би се поменута утакмица између Аргентине и Енглеске превела на језик статистике, она би изгледала отприлике овако: полувреме: x (0:0), крај утакмице 1 (2:1), број голова на крају полувремена: 0, укупан број голова: 3. Марадона: 2 гола, Линекер: 1 гол; укупно, на Светском првенству: Марадона 5, Линекер 6 голова.
Дакле, строго статистички гледано, Линекер би могао да тврди да је био бољи од Марадоне на том првенству, јер је из мање утакмица постигао више голова. Иако би и Линекер мислио да је ова тврдња потпуна глупост, она је заправо последица статистичке перцепције спорта који је данас доминантан. То се добро види из преноса утакмица, било фудбалских, било кошаркашких: довољно је размислити о сложености индивидуалне и тимске статистике коју данас добијамо преко екрана у току утакмице и то сабрати с бројем статистичких података које добијамо од коментатора, па схватити да се утакмица претворила у низ бројчаника који раде од првог до последњег звиждука или сирене. Тако се ствара утисак да се у некој утакмици све може избројати и да се све може описати статистички.
Речи који описују доживљај неке утакмице, њену симболичку тежину, значај и смисао, почињу да изгледају као сувишне и непотребне. Последица доминације статистике: индивидуални учинци играча, тј. „звезда“, као да се одвајају од колективног учинка тима. Зато је могуће да се у НБА титула највреднијег играча године (МВП) додељује пре него што се заврши шампионат. Питање ко ће бити шампион зато се све чешће замењује питањем ко је најбољи играч, што је директна последица статистичког погледа на спорт. И зато сви играчи почињу да се називају шампионима. У време када је спорт био прича, једино је било битно који ће тим освојити титулу, јер се вредност играча мерила искључиво кроз колективни успех (тима).
Питање ко је бољи Рађа или Дивац увек се сводило на питање да ли ће Југопластика победити Партизан или ће бити обратно. Никоме није падало на памет да им упоређује статистику нити је публика имала увид у ту статистику.
Статистички поглед на спорт учинио је да се логика индивидуалних спортова, као што је тенис, пренесе и на колективне спортове, који тако у великој мери постају индивидуални. Међутим, иако изгледа као да се на то питање ко је најбољи играч може одговорити егзактно, статистичким подацима, питање вредности се никада не своди само на бројеве већ увек зависи од доминантног концепта сваког спорта понаособ. И тако долазимо до двојице наших спортиста, Ђоковића и Јокића.
Спорт и конатчни настанак мултиполарног света
Пре неког времена појавио се у Гардијану текст чији је аутор покушавао да покаже како статистички подаци не могу да одреде ко је најбољи играч свих времена у тенису. Аргументација у том тексту је глупа, али је разумем: англоамеричка компонента Колективног запада, односно Мегалополиса, измислила је тенис да би он био њено огледало. Довољно је да човек погледа где се играју гренд слемови и највише мастерса, па да схвати да сваки тенисер мора да говори енглески ако жели да буде део АТП-тура. Идеја тениса је, дакле, у томе да спектакуларно покаже супериорност англоамеричке компоненте Мегалополиса, или Мегалополиса у целини, па онај ко није рођен на Западу треба или да пребегне у Мегалополис или да узме неко његово држављанство (као Моника Селеш) и тако симболички потврди ово првенство Мегалополиса. Ђоковић није урадио ништа од тога, јер је веровао да тенис припада свима; касније, када је схватио да то није баш тако, прорадио је, вероватно, инат, без кога се не могу освајати гренд слемови у серијама. Тако је Ђоковић постао противник не само Федерера и Надала већ пре свега једног концепта тениса.
Да ли је некада Борг био бољи од Мекинроа, Бекер од Едберга, Сампрас од Агасија, Федерер од Надала – то је увек било само маркетиншко и статистичко питање, које није проблематизовало владајући концепт тениса као бренда, прво Запада, а сада Мегалополиса. Међутим, онда се појавио Ђоковић, који не припада том концепту тениса. Зато он и не игра тенис против других тенисера већ против Мегалополиса, и зато питање ко је сада најбољи тенисер свих времена није више статистичко питање већ питање смисла тениса.
А то питање гласи: да ли овај спорт одражава униполарну структуру света (најбољи играч мора бити репрезент Мегалополиса) или наговештава коначни настанак мултиполарног света (најважније је ко како игра тенис, а не одакле је)? Ово питање је могао да постави само Ђоковић. Из тог разлога Ђоковићу Гардијан и остала гласила Мегалополиса никада неће признати да је најбољи тенисер свих времена, али он то јесте зато што нико пре њега није био у стању да доведе у питање најдубљи смисао тениса. Тако је Ђоковић пуко пребројавање статистичких чињеница претворио у једну велику, непоновљиву причу о рату за слободу тениса који један генијални тенисер води против Мегалополиса. И свако ко у Србији прати Ђоковића зна да је то улог његове каријере и тај улог чини да и ми можемо да његове успехе доживимо као сопствене успехе. (А мислим да то врло добро зна и он сам.) И не треба да се тога стидимо, јер и ми имамо право да симболички осмислимо тенис, баш као и Мегалополис.Насупрот Ђоковићу, Јокић је типичан пример статистичког погледа на спорт. Зато ме није изненадило што је, након његовог освајање титуле с Денвером, почело лицитирање да ли је он најбољи европски кошаркаш свих времена (пошто се здраво за готово узима да је најбољи српски кошаркаш свих времена).
Политички улог и прича
И ја сам, као и сви други љубитељи кошарке, навијао да Јокић буде MVP и да Денвер освоји титулу, али да будем искрен, нисам сматрао да је потребно да последњу утакмицу NBA финала гледам заједно с другарима или да након победе Денвера одем у центар града да славим – што сам, иначе, радио док сам гледао нашу кошаркашку репрезентацију од Атине до Индијанополиса, крајем 20. века и почетком 21. века. Такви изливи славља, који су обједињавали све навијаче српске кошаркашке репрезентације у оно време – без обзира под којим именом је играла – били су могући због врло снажног осећања поистовећивања навијача с играчима. То поистовећивање је опет последица чињенице да улог кошарке никада није био само спортски – био је, пре свега, политички, услед санкција (па и спортских) којима смо били изложени у првој половини 1990-их година. Када кажем политички улог, мислим да је кошарка била симболичко поље враћања политичких дугова и очувања националног достојанства без кога један народ не може да постоји. (Аргентински навијачи који су продавали станове да би отишли на финале Светског првенства у фудбалу, у Катару, разумели би о чему говорим.) Тако је репрезентативна кошарка у то време била једна велика бајка, у неколико наставака, односно прича у којој никога није занимала индивидуална статистика играча: нико није размишљао да ли је Ђорђевић бољи од Даниловића, Бодирога од Стојаковића, односно да ли је неко од њих бољи од Кићановића или Радивоја Кораћа.
Никога није занимало ни то да ли су ови играчи бољи од Кукоча, Рађе или покојног Дражена, или од било кога другога… Ништа од тога није било важно јер је кошарка била прича, а не статистика, а једино што је важно у причи је њен завршетак: да ли смо освојили титулу или не. Јокић до сада није успео да своју каријеру повеже с неком причом, која би била незаборавна и за нас овде, и која би га уврстила у друштво наших пређашњих кошаркашких легенди који су легенде постали управо зато што су били јунаци таквих прича.
(То га разликује и од Ђоковића, који је у своју причу на неки начин био гурнут, али се на крају показало да је ипак јунак приче, а не сакупљач броја титула.) Ако до краја своје каријере Јокић у томе не успе, али освоји још неколико МВП титула и шампионских прстенова, он ће сасвим сигурно бити најбољи српски кошаркаш свих времена, а вероватно и најбољи европски играч – статистички гледано. Међутим, оно што људи памте, оно што испуњава њихов живот, то нема везе са статистиком (бројем кошева, асистенција, скокова итд.), јер бројеве не памтимо већ само бележимо. Када је Марадона умро, и Аргентинци који никада с њим нису проговорили ни једну једину реч плакали су као да им је умро члан породице: они су то чинили зато што су имали снажан утисак да су заједно с Марадоном били јунаци једне заједничке приче, која их је повезивала и чинила блиским. Колико је Марадона дао голова, колико је имао асистенција или освојених титула, да ли је бољи од Месија или није, то никога није занимало. Статистика све показује, али ништа не открива, приметио је један коментатор који је умео да прича приче. Прећутао је да све открива управо прича. И зато тамо где има приче бројеви више нису потребни. Пожелео бих Јокићу да у наставку каријере буде јунак макар једне такве велике приче: биће то добро за њега, биће то добро за све нас.
Слободан Владушић
Извор: Печат
