
Диха је била Циганка нероткиња. Надживела је многе генерације Цигана и није имала никог свог. Са пртеном торбом је обилазила села у околини града и опет се у град враћала. Никад није просила. Узимала би само оно што би јој сељаци дали. Шофери су испијали пиво испред продавнице. Наишла је Диха рекла им да ноћас нико не креће преко Златибора јер биће велике несреће. Нови пут још не бејаше направљен.
Шофери су је са смијехом слушали и нудили пивом што она није одбијала. Али је у својој причи да не треба ићи преко Златибора те вечери остала упорна.
И заиста се десило зло. Возач аутобуса је заједно са путницима слетио у провалију. Рашчула се прича по граду а шофери јој саградили бараку ту преко пута гараже. Није се ни облачила ко остале Циганке. Увек је на њој све било чисто и носила је изношену одећу православних жена. Дугу косу је везивала у вијенац плетеницу. И завијала црвеном марамом. Имала је зелене очи који су тамнопуту лицу давале нешто особено,топло али и претеће.
Од куда и кад је дошла у наш крај нико се одавно више није сећао. Знало се да је остали Цигани нису трпели јер је недељом одлазила у цркву и палила свеће. На зиду је држала кандило и икону св.Петке. Други Цигани су били муслимани. Само се Диха побожно крстила и увек остављала прилог за цркву. Одакле је дошла и зашто се задржала ту у Лимској долини нико није знао. Код моје бабе у Недакусе долазила је редовно да фаљета. Тако је моја баба звала гледање у карте,у длан у пасуљ.
Једном се десило, ваљда је ђед правио нову кућу, да почне прича о неимаштини ту пред њом. „Ново,јел ти пара треба“рекала је Диха и откопчала кошуљу а онда скинула двоструки низ дуката“на узми, вратићеш“ Сви у селу су знали да је мој најстарији стриц убијен на Зиданом мосту у својој седамнаестој години. Али баба је вољела да слуша Дихине приче како он лута још Зеленгором, како је тамо нашао у Босни невјесту и како ће се једног дана јавити. Био сам дечак ,играо се поред бабе, тражио да и мени погледа у длан.
„У почетку ћеш да се намучиш“
„А после?“
„После ћеш да се навикнеш“ насмијала се Диха и помиловала ме по коси.
Али пролазиле су године.Проживела је два циганска века.
На крају је пала у постељу.
Изгорела је једне зимске вечери заледно са бараком. Причало се да су бараку запалили љубоморни Цигани, но истрага није ни вођена.
Али злато не гори. Однекуд из бијела света дошао је млад Циганин који је данима претурао по згаришту. Да ли је нашао злато или није то нико не зна. И он се изгубио после неког времена. Остала је прича о Дихином фаљетању и њеним дукатима.
О ноћним посетиоцима који су пред важне одлуке долазила да чују шта ће рећи Диха. Међу њима је била и жена секретара градског комитета Савеза комуиниста чији је син погинуо у аутобусу.
Извор: ИН4С