Ljudi nisu osuđeni da budu bezlični i beznačajni, ali oni na to pristaju, ili čak žele da takvi budu. To je jedan od konstitutivnih elemenata nečega što bih nazvao stanjem Megalopolisa.
„Često razmišljam o jednom čoveku koji je u Nemačkoj zarađivao za život, radeći u staračkim domovima. Bolovao je od jedne nezgodne bolesti, ali je i pored toga bio radikalni levičar, što znači da je često izlazio na ulicu da bi protestovao u korist prava životinja, a protiv nuklearnog naoružanja. Meni je bio vrlo simpatičan i zbog angažmana, kao i zbog činjenice da nije dozvolio da ga ta bolest depolitizuje. Iako je bio na „levici“, tvrdio je da poštuje Nemačku zato što policija u toj zemlji ne sme da mu upada u kuću bez naloga.
Setim se ponekad te njegove apologije privatnosti i uređenosti Nemačke, dok čitam tekstove o tome kako su nam imejlovi pod kontrolnom prismotrom i kako je moguće preko smart televizora, poput telekrana u Orvelovoj 1984, snimati i prisluškivati ljude u blizini ekrana. Hoću da kažem: zaista nema potrebe da policija ulazi u naše stanove ili da nas prisluškuje nekim smešnim bubicama, kao u nemačkom filmu, oskarovcu, „Životi drugih“ (Das Leben der Anderen, 2006). Ona je već tu, u našim stanovima, i svi znaju da je tu. Ljudi su ipak, mirni. Kažu da se prismotre ne boje. Ne zato što su hrabri, već zato što za sebe misle da su toliko obični i beznačajni da nema svrhe da ih neko dira. To nije samo dijagnoza njihovog sadašnjeg stanja. To je istovremeno i obećanje za budućnost. Uvek ćemo biti beznačajni i bezlični, a to znači da se nikada nećemo buniti.
(…) apologija bezličnosti i beznačajnosti ne zavisi od mesta gde se živi, ni od novca koji se zarađuje, već od osećanja vlastitog jastva.
Ljudi nisu osuđeni da budu bezlični i beznačajni, ali oni na to pristaju, ili čak žele da takvi budu. To je jedan od konstitutivnih elemenata nečega što bih nazvao stanjem Megalopolisa.“
Slobodan Vladušić
Izvor: KNJIŽEVNOST I KOMENTARI, Beograd: Službeni glasnik, 2018
