Слободан Владушић у интервјуу за Репорт.рс: „Књижевност има ту особину да може да настане из свега.“
Данас разговарам са Слободаном Владушићем, аутором познатих романа Ми, избрисани, Велики јуриш и Омама.
Слободане, започео бих овај разговор питањем: када и на који начин сте заволели књижевност?
Ја сам у књижевност ушао као неко ко је више волео да пише него да чита. Прво сам почео да пишем саставе, који су временом постали налик колумнама и причама. Примера ради, један мој састав из средње школе је објављен у писмима читалаца једног опозиционог листа, касних осамдесетих година прошлог века. У питању је било моје виђење политичке ситуације у земљи. Тада сам имао 15 година. Верујем да они који су објавили мој састав – који је као писмо читаоца послала моја тадашња професорица књижевности – нису имали појма колико година има аутор. Такве ствари су ми биле подстрек да наставим да пишем. Можда је то и разлог зашто поезију никада нисам писао, већ само прозу. Касније, током студија, мало сам изгубио ритам писања, јер сам постао опседнут читањем књижевности и тумачењем књижевних текстова. Прошло је доста времена док нисам објавио прву књигу прозе. То је био роман Forward, из 2009. године, за који сам добио стипендију Борислав Пекић и Виталову награду. У том роману главни лик је камера обдарена вештачком интелигенцијом.
Где проналазите инспирацију током писања?
На разним местима: нешто идеја долази из прича које чујем око мене, нешто из новина, нешто из књига које читам, нешто из маште, нешто из приватног живота. Књижевност има ту особину да може да настане из свега. У свом другом роману Ми избрисани, штампао сам чак и фискалне рачуне, а једном јунаку сам дао свој тадашњи број телефона. А онда ми је неколико месеци касније зазвонио мобилни. Био је то неки непознат број. На другој страни сам чуо млад женски глас. Та особа ми је казала да проверава бројеве из романа како би видела који је број аутентичан а који не. Мало смо разговарали, а онда смо се опростили једно од другога. То је књижевност. Њена драж је за мене управо у томе што је њено поље заправо неограничено. Мислим да то утиче на интензитет живота писаца: док човек који није писац може да заборави неки привидно или реално небитан догађај из свог живота, за писаћим столом тај догађај може постати ефектан књижевни мотив или увод у неку причу.
Написали сте роман Омама који говори о животу Милоша Црњанског. Колико је био велики изазов да се зарони мало дубље у комплексност пишчевог лика и дела како би се што боље разумео један од највећих умова свих времена на нашим просторима?
Пошто сам докторирао на Црњаском, морам да признам да нисам осећао да је предамном неки нарочито велики изазов. Црњански није писац кога сам само читао, или тема којом сам се бавио да бих докторирао, Црњански је особа о којој често размишљам и о којој сам пре романа Омама много и писао. На неки начин, то ми је пријатељ. Зато сам и пре писања романа имао неке врло јасне идеје о Црњанском, о његовом карактеру, односу са другим људима, о томе како би могао да поступи у неким ситуацијама. Читаоци су ми углавном дали за право, јер се Омама до сада продала у десетак хиљада примерака, а добила је и награду Бескрајни плави круг Матице српске. Што се мене тиче, ја сам уживао дружећи се поново са својим старим добрим пријатељем из прошлости.
Историјски романи припадају жанру који годинама не губи на популарности, јер се и нове генерације увек опредељују за овај жанр како би на занимљивији начин училе о нашој историји. Међутим, постоје и мишљења да се не треба превише ослањати на тачност информација изнетих у књигама, јер углавном преовладава фикција. Као неко ко пише историјске романе, какво је Ваше мишљење о томе? Да ли историја треба да се учи искључиво из стручне литературе или можемо да се ослањамо мало и на историјске романе?
Позната је мисао Аристотела да се књижевност бави оним што се могло догодити, а историја оним што се догодило. Данас се књижевност и даље бави оним што се могло догодити, али се плашим да смо под притиском да за историјску истину сматрамо и оно што се никада није могло догодити. У сваком случају, историјски роман има једну предност у односу на историју а то је што пластичније дочарава прошлост, што нам пружа могућност да једно време не само сазнамо, већ и доживимо. Разуме се, легитимно је да историјски роман модификује историју, али није свеједно на који начин и са којим побудама. Искусан читалац то може да открије, управо зато што му историјски романи нису једини извор знања о историји; неискусан читалац опет, врло често меша истину прошлости са истином историјског романа. У својим историјским романима ја сам више додавао, него што сам мењао, а оно што сам додао, додао сам зато да би се у догођеном јасније видело нешто што је можда остало непримећено или скривено. Мислим да у најбољем случају историјски роман није замена за историју, већ микроскопски поглед на њу.
Које су то књиге за које сматрате да свако треба да их прочита макар једном?
Уздржавам се од таквих препорука, зато што не верујем да постоји књига која би одговарала свакоме. А ако би таква књига и постојала, можда то не би био комплимент за њу. Сем тога, некада ствар није у томе коју књигу читамо, већ како је читамо. Два човека који читају исту књигу могу да је прочитају на два различита начина: некоме то може да буде ремек дело, а неко може да је заборави за пет минута. Не ради се ту о познатом ставу да су укуси различити, већ просто о томе да неко зна да чита књижевност, а неко ипак не зна. За некога је књижевност само прича или ликови са којима се може идентификовати, а за некога је то сазнајни инструмент који га води у језгро света који се налази пред нама или пак повлашћени саговорник. Дакле, не зависи све од књиге, нешто има и у читаоцу.
Да ли радите на неком новом пројекту?
Радим на новом, петом роману. За разлику од футуристичких или сајбер романа, попут Форњарда и романа Ми, избрисани, које сам до сада писао или пак, историјских трилера којима сам био посвећен у Великом јуришу и Омами, овај роман ће се бавити савременошћу и неће имати јасно жанровско обележје. Радим на њему већ дуже време, али не знам када ћу га завршити, под условом, наравно да га завршим уопште. Спадам у писце који сваки роман који пишу, замишљају као последњи, и зато имам неку врсту страха од онога на чему радим: страха да ће остати незавршено. Видећемо дакле, шта ће испасти од свега.
Хвала на издвојеном времену за овај разговор. Желим Вам много среће и успеха у каријери.
Марко Вељковић
Извор: Репорт.рс
