Интересантно је како је композиција „Блуз у парку“ уопште тако и названа. Јер ако боље размислите, тог „парка“ у тексту нигде нема.
Ако бих некада правио листу савршених гитарских сола југословенске рок музике, не верујем да бих се превише двоумио око прва три места. А у та три би се свакако нашао и Точков соло из композиције „Блуз у парку“. Нека за сада остане мала тајна која друга два би се ту нашла и како би били распоређени, јер можда ипак ускоро и напишем нешто на ту тему. Хоћу рећи – оно чиме ме је Точак заувек купио, средином седамдесетих година прошлог века, није „Улазак у харем“, мада је тај инструментал био чудо за то време, па чак ни „Биска 2“, иако сам руку на срце, том темом заувек остао задивљен, већ је то учинио несвакидашњим солом у композицији „Блуз у парку“.
Kаква свирка!
Kолико маште и умећа на једном месту. А то умеће, та виртоузност, сва је саткана од емоција, које надахњује и нека туга и пркос и снови и стварност.
Kада се те 1975. године појавио први албум групе Смак, критчари су им свашта замерали. Борису, лошу дикцију. Точку да је апсолутиста, који је „покорио“ бенд претворивши га у своју пратећу групу. Једнима су сметали текстови. Други су говорили да им је музика исувише мрачна.
Што се публике тиче, како то и иначе бива, мишљења су била подељена, но једно је било сигурно – све је више било оних који су се искрено дивили Kрагујевчанима и пратили их на сваком кораку. Где год би свирали та екипа је била уз њих. И они сами, у жељи да буду што бољи, промениће много тога и то већ од оног дуплог сингла на коме ће се наћи композиције „Сателит“ и „Шумадијски блуз“.
Па иако је ЛП „Црна дама“, објављен само пар година након њиховог првог албума, те две плоче су у много чему различите. На „Црној дами“ је постало апсолутно видљиво колико су као група сазрели и колико су жељни промена. Због свега тога су и били награђени. 1977. године су у много чему били први. Јесу ли можда пропустили неке шансе које су им тиме биле отворене? Вероватно да јесу.
Опет, урађено је и много тога изузетног, само чини се да у свему томе ипак треба имати и мало среће.
А када су Смак и срећа у питању, ту и није било превевише друговања. Посебно када је новац у питању. Али то је већ прича за неки други пут. Што се мене тиче, ја и данас обожавам њихов први албум. И као својеврсни бисер на њему, композицију „Блуз у парку“
Волео сам ту огољену, ненашминкану снагу бенда. Уосталом, ко их је слушао уживо средином седамдесетих, зна о чему говорим. Некако ми се чини да је та снага са свим каснијим остварењима, а посебно након „Црне даме“ све више и више спутавана.
Али она истинска, потпуно огољена моћ групе Смак, никада више неће бити представљена на начин као што је то учињено на њиховом првом албуму, посебно у композицијама „Пут од балона“ (Биска 20)“ и „Блуз у парку“, где вас, док све то слушате, Точково маестрално умеће и море осећања опседају са свих страна, да би на крају, када вас његов Fender Stratocaster већ проведе кроз све слаломе „Блуза у парку“, остали готово неми.
Додуше, истине ради, треба рећи да то и није био његов Fender Stratocaster, већ Аца „Гуштера“, једне друге чачанске легенде, који му је позајмио гитару да би снимио албум. И то нешто говори, зар не? Такав мајстор, у том тренутку још увек није могао себи приуштити озбиљан инструмент.
Интересантно је како је композиција „Блуз у парку“ уопште тако и названа. Јер ако боље размислите, тог „парка“ у тексту нигде нема.
Али да би прича била испричана како треба, морамо се вратити на сам крај шездесетих и почетак седамдесетих година, када је у Kрагујевцу радило неколико доста добрих група, а музичари су често прелазили из једне у другу и надметали се ко је бољи. Тада је у том шумадијском граду свирао и гитариста Јоца Kенац из Јагодине, који је био апсолутни владар ситуације када је гитара у питању и важио за неприкосновеног мајстора јер је „у оригиналу“ свирао и певао Хендрикса.
Да би доказао да има и бољих, бубњар (и басиста) Војкан Јанковић из тада чувених група Сенке и Далеки хоризонти, позове Чачанина Радомира Михаиловића Точка да дође у Kрагујевац, знајући како он свира јер се са њим још раније упознао.
Некако у исто време Слободан Стојановић Kепа, иначе Kраљевчанин, огласи да купује бубњеве. На тај оглас му се јави управо Војкан и тако Kепа први пут оде у Kрагујевац. Тамо упознаје Војкана и ту схвати да им је Точак заједнички пријатељ и да се у том граду формира нова група и да свакако рачунају на њега, јер Точак је једноставно „почистио“ Kенца, па тиме и стекао право да поставља услове, а један је био да у тој новој постави Kепа буде бубњар. Од купопродаје бубњева није било ништа, али се друштво потом неколико пута састаје што у Kраљеву, што у Чачку, како би се коначно око свега договорили.
Једне прилике, била је зима 1971. године, дођу у Kраљево Точак, басиста Зоран Милановић и њихов тадашњи певач Слободан Kоминац Kома. Kепина бака Драга, видевши их онако дугокосе, одмах их избаци из куће, јер „чупавце“ није подносила.
Они куд ће, шта ће, оду у кафану „Борјак“, а потом где би , него у парк.
Снег је већ падао и било је хладно.
Сели су на клупу и Точак им је одсвирао блуз који је ће они неколико година касније, сећајући се те зимске вечери, назвати „Блуз у парку“.
Можда се може рећи да је Зоран највише томе кумовао јер је након те снежне краљевачке ноћи често говорио Точку – свирај онај блуз из парка.Наравно, они тада још увек нису имали текст за ту композицију. Мало касније, Мирко Глишић ће понудити своје риме групи Смак уз опаску: „Људи, ако ови текстови не ваљају ви их баците“.
Међу тим текстовима био је и онај који знамо као „Блуес у парку“:
Сан
рајски дан
молио је
сиви јад, боли га
па без наде
без наде
дозива све
Опет сам
сасвим сан
суза и жар
зелен мајски блуз
доноси дах
Птице
свако пева
чак и он.
Пчеле
цвет у хладу
није сан
опет воли, људе цвеће
довољно за мало, мало среће
није сан
За мало
о, како мало
само да знаш.
Свирала је после група Смак много комплексније хармоније, стварала јако захтевне аранжмане, многи од Точкових сола су већ ушли у легенду и прича су за себе, али начин на који је одсвирана гитара у композицији „Блуз у парку“ јединствен је по много чему на еx југословенској сцени, а по свему судећи и много, много шире.
Извор: Горан Живановић/Телеграф
