Пише: Владимир Вујић
Занимљиво је уочити, у крупним потезима, каква је мењања имао лик Светог Саве у духовном погледу. Величина сама собом доноси свестраност; јемство за горостасност једне личности је у томе, што је епохе историске одржавају и тумаче и осветљаваљу према ономе што се зове „дух времена“.
У првој Немањићкој епохи Сава је био руководно начело. Самосталност коју је извојевао за цркву, значила је и културну самосталност. Чврсто спојени српска држава, српска црква и српски народ претстављали су недељиво јединство. Сава је био, уз Немању, родоначелник српски и програм рада хришћанизовања.
У епоси у којој је започело све веће утицање византинско-грчко, на путу ка ромејско-српској империалној унији, чији је највиши облик стремљење Душаново, основна мисао Савина није остала нетакнута. Спасени од Запада, Савини синови ишли су једној синтези са ромејством, којој се не могу предвидети последице.
Тек по слому империалне замисли и под притиском нових господара, мисао Савина се оживотворује у духовној држави и духовном јединству Срба у патријаршији. Спаљивање моштију Савиних ужегло је пламен национализма и отпора духовног. Сава је онда био јемац за боље српске дане, утеха прошлости и нада будућности, првенствено национални лик, чије је спаљено тело било снага национална.
Драгиша Бојовић: Потребна је свест о Светом Сави као интегралној личности
Док је био, у том времену трпљења, у предњи план био истакнут национални лик Савин, касније, у првим грађанским временима, под утицајем модерног Запада, у доба рационализма, настаје барокни Сава, школски патрон и просветитељ у либерално-буржоаском смислу. Примио је на себе улогу савременог хуманистичког просветитеља, заштитника школа које су биле рационалистичко – просветитељског духа. У крајевима српским који су тежили ослобођењу и уједињењу Српства, он је још чувао у себи и лик национални, помешан са ликом школског патрона – и тако мешовит стигао до у наше дане.
Један део грађанске интелигенције и данас га тумачи на свој начин“! Сава је лик толеранције и слободне мисли, носи девизу: „брат је мио које вере био“, при чему се заборавило да ова пословица има, данас ненаглашени, други део, допуну која гласи: „ако братски чини и поступа“.
Време је дошло да се вратимо једној интеграцији Савиног лика, јер је Свети Сава био интегрална личност, којој се не могу откидати поједини аспекти. Он мора поново постати она синтеза која је био и коју је проповедао; он мора, у наше дане, толико осетљиве по српски род, оживотворити пуну духовну самосталност, која нас једино и може одржати. Свети Сава има опет да добије ону пуноћу свог лика и да постане симболом времена у коме живимо: у коме не можемо тражити националну пуну снагу и духовну вредност без темеља Христовог, који црква чува и даје; у коме не можемо сачувати предано нам учење хришћанско без снажног осећања националног. Ту једину плодоносну спојеност може опет дати прави Савин лик, у пуноћи којом је он као историска личност живео.
Извор: „Време“, недеља 28.1.1940, стр.13.
*Сачуван је правопис извора.
