Пише: Владимир Ђукановић
Деценијама су нас плашили тиме шта ће се десити ако нас буде превише. „Експлозија становништва!“, викали су, као да ће Земља експлодирати јер смо препунили аутобусе и редове у пошти. А сада, кад планета гори и климатолози вриште о нестајању воде и хране, број становника у будућности је упитан. И то не мало. Него озбиљно. Драматично. Или, ако сте са Балкана – „Ма, нек иде све у три лепе, бар ће бити мање гужве на плажама.“
Добродошли у XXI век, време када Кина са својом милијардом и кусур стари као позоришни глумац, док Нигерија покушава да храни популацију која расте брже од инфлације, и када бивше југословенске републике на миру одумиру, као факс машине. Неправда? Можда. Заслужено? Зависи ко вас пита.
Кина је, као и све велике цивилизације, почела са великим амбицијама. Осмислили су политичку стерилизацију популације под именом „политика једног детета“. То је била једна од најглупљих политичких идеја у историји човека. Годинама су их страни аналитичари хвалили: „Види како су дисциплиновани, види како планирају.“ Данас? Данас им је просек година као у немачком Бундестагу, радно способних је све мање, а фабрике траже раднике из Вијетнама. Да ствар буде гора, Кинескиње данас неће да рађају. Не зато што не могу, него зато што – неће. Фино им је без деце. Живот, каријера, и на ТикТок-у виде западне жене које су значајно смањиле број рођене деце.
У Нигерији, с друге стране, деца ничу као кукуруз. Нема посла? Нема везе. Нема хране? Е, ту је већ проблем. Али нема те муке која може зауставити наталитет кад држава нема план. Земља од 237 милиона становника, просечна старост 18,1 година, глад и екстремно сиромаштво као свакодневица, али зато раст популације из уџбеника. Нигеријци су данас 2,9% светске популације. До краја века, Нигерија би могла имати више становника него цела ЕУ. Брине ли их то? Не зна се. Прече су дневне кризе.
У последњих неколико векова светска популација је рапидно расла. Хигијена и радикалан развој медицине су продужили животни век са 32 године у просеку 1900. године на 71 годину у 2021. Тај радикалан скок је и највећи успех човека и јасно демонстрира шта значи технолошки развој за наш живот. Свим носталгичарима који жуде за „старим добрим временима“ желим повратак у далеку прошлост на годину дана. Кукали би за савременим животом након само пар дана.
Већина научника који се баве демографијом сматра да ће раст популације на планети стати у једном тренутку између 2050 и 2100. године. До тада ће раст долазити само из осам земаља: Пакистан, Филипини, Индија, Египат, Етиопија, Танзанија, Нигерија и Конго. Шта ће се онда десити са заједницама, економијом и будућношћу наше врсте?
Нико стварно не зна јер је нагли развој вештачке интелигенције поново довео ове теорије у питање. Шта ако превентивна медицина направи развојни скок сличан класичној? Шта ако успемо да успоримо процес старења значајно као што најновија истраживања најављују? Све те теорије о паду броја људи на планети ће пасти у воду и популација ће наставити да расте, можда још брже него данас. Ограничени ресурси ове планете, који су угрожени климатским променама, ће стварати озбиљне тензије између држава и региона. Миграције ће бити све интензивније и вероватно ће бити главни узрок сукоба у будућности. И ове теорије вештачка интелигенција доводи у питање јер ће бити у стању да израчуна комплексне потребе за радном снагом у регионима који нису у балансу.
А Балкан? Ах, Балкан. Наш поносни, уморни, испражњени Балкан. Овде је све јасно: не рађамо се, не остајемо, не планирамо. Пензионери пребројавају динаре, млади или протестују или пребројавају low-cost летове. Ако уопште и пребројавају – многи су већ отишли. Шта каже статистика? Србија губи становнике брже него што мења гаће. Босна се празни као буџет. Хрватска? Више их има на привременом раду у Ирској него у Славонији.
Али није све тако црно. Није, јер никоме у суштини није ни стало. А кад ником није стало, онда можемо да се правимо да је све у реду. Државе ту и тамо трабуњају нешто о „подстицајима“, али све то стане у један извештај и три конференције. Ко ће стварно да роди дете због пореске олакшице од пар стотина евра?
Када људи сретну жену која је родила петоро деце, сви је гледају као да је шугава. Као да су деца алкохол па ако цимнеш више од два комада ето пијандуре. Сви кукају да им требају радници а те раднике не рађају мачке, него жене. И те жене, зване мајке, немају специјалан статус ни у једном друштву, јер нико им то време не вреднује као што се вреднује време једног молера, машинског инжињера, банкара или лекара. Мајке му дођу као нека врста модерних робиња, јер друштво може да их уцени њиховом љубављу према деци типа: „ко је шиша, шта је рађала…“
Слика будућности по броју становника није јасна. Уједињене Нације и демографи покушавају да наметну тему, али пошто нема бомбастичних промена нема ни медијске пажње. Јер у суштини, шта нас боли уво за људе?
Извор: Фејсбучење
