Пише: Владимир Матевски
Радничка партија Курдистана (ПКК) објавила је да после више од четири деценије одустаје од оружане борбе против Турске, конфликта који је однео више од 40.000 живота и обележио читаве генерације на југоистоку земље. Објаву о разоружавању и распуштању покрета многи су у Турској окарактерисали као историјску, али реакције у јавности варирају од неповерења до тихе наде, док бројна питања остају без одговора — од конкретних корака разоружања, преко политичких уступака, до улоге суседних земаља које више не могу да игноришу нови распоред снага.
У градовима са већинским курдским становништвом широм југоисточне Турске, вест о крају рата дочекана је спонтаним слављем. Људи су изашли на улице, играли традиционалне игре и палили бакље, славећи могућност мира који нису познавали читав живот. Управо су та подручја била најтеже погођена — не само губицима у људским животима, већ и вишедеценијским сиромаштвом, изолацијом и присуством војске. Иза еуфорије, међутим, остаје осећај опреза. Многи Курди су у прошлости више пута били разочарани половичним преговорима, а мировни процеси су најчешће замирали без резултата, док је насиље избијало с новом жестином.
„Ово јесте историјски тренутак, али не смемо заборавити кроз шта су људи прошли. Готово пола века трајала је ова борба“, изјавила је Асли Ајдинташбаш, аналитичарка са вашингтонског Института Брукинг и стручњак за Турску. „То што ПКК сада каже да престаје са оружаном борбом и прелази на политичко деловање јесте снажна порука.“
ПКК је основан 1978. године, а оружану побуну против турске државе започео је 1984. године, тражећи већу аутономију и признање колективних права Курда. У то време турске власти (односно владајућа војна хунта) негирале су постојање курдског идентитета, називајући Курде „планинским Турцима“. Смењивале су се војне и цивилне владе, али ретко која је била вољна да отвори простор за дијалог. У међувремену, ПКК је током година изгубио подршку великог дела међународне заједнице и већ дуго је на листи терористичких организација Европске уније, Сједињених Држава и НАТО.
Данас се, међутим, ситуација променила. Курди су политички присутни, пре свега кроз Демократску партију народа (Дем), која је трећа по снази у турском парламенту. У најновијој изјави ПКК истиче да у Турској сада постоји простор за борбу политичким средствима, а не оружјем. Ипак, упућени тврде да разлози за овај заокрет нису само идеолошки, већ и војни. „ПКК је у војном смислу поражен“, оцењује Ајдин Селчан, бивши турски дипломата и познавалац регионалних односа. „Годинама нису извели значајнији напад у Турској јер то више нису у могућности. И у ирачком Курдистану њихово присуство је готово ишчезло.“
Истовремено, у Сирији, где се курдски огранак ПКК-а — YПГ (Народне заштитне јединице – Yекîнеyêн Парастина Гел) — од грађанског рата етаблирао као озбиљна војно-политичка сила, по први пут је једна прокурдска структура започела управљање територијом. То ново језгро курдског ентитета у североисточној Сирији представља драгоцен политички капитал за ПКК, који, како каже Селчан, сада жели да се ребрендира и сачува своје добитке кроз политички ангажман.
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган, који се суочава с падом подршке и све већим притиском опозиције, сада има у рукама политички адут и игра својеврсни “руски рулет”, који би се могао назвати курдским.
Објаву ПКК-а користи као потенцијални излаз из уставне кризе. Наиме, Ердоган жели да измени устав и укине ограничење броја председничких мандата, а за то су му потребни и гласови Дем партије. „Да, Ердоган ће преговарати са Курдима“, уверена је Ајдинташбаш. „У политичком смислу, он улази у фазу прагматичног трговања. Уместо репресије, сада ће покушати да их увуче у своју орбиту.“
Међутим, Ердоган, који је недавно Курде назвао браћом, ризикује да изгуби подршку међу конзервативним бирачима који су годинама слушали реторику у којој је ПКК приказиван искључиво као непријатељ. Недавна анкета показује да се три четвртине испитаника противе било каквом мировном споразуму, укључујући и већину бирача владајуће АК партије. Поред тога, вођа ПКК-а Абдулах Оџалан, који већ деценијама служи доживотну казну, и даље се у већини турских медија приказује као „убица беба“, док се јавност није систематски припремала за могућност помирења.
Аналитичарка Сезин Онеј оцењује да је турски случај посебан јер се процес помирења одвија без институционалне подршке. „У другим земљама се мировни процеси одвијају уз комисије истине, јавне расправе, покушаје националног помирења. Код нас је то као операција без анестезије“, наводи она.
У наредним месецима очекује се да Курди затраже уступке. Пре свега, тражиће побољшање услова затвора у којем се налази Оџалан, затим ослобађање тешко оболелих затвореника, па чак и амнестију или смањење казни за припаднике ПКК који се повлаче из борбе. Професор Месут Јејен са универзитета у Истанбулу упозорава да би то могло обухватити и десетине хиљада политичких затвореника, као и враћање градоначелника из редова Дем партије који су смењени на основу оптужби за тероризам.
Енигма Абдулах Оџалан
У средишту свих превирања око курдског питања остаје једно име — Абдулах Оџалан. Оснивач и идеолог ПКК-а, познат под надимком Апо, ухапшен је 1999. године у операцији коју је организовала турска обавештајна служба уз међународну подршку. Од тада је у строгој самици на острву Имрали у Мраморном мору, у условима који су више пута критиковани од стране међународних организација за људска права. Упркос физичкој изолацији, Оџалан и даље има огроман симболички ауторитет међу Курдима и унутар саме организације, а његове поруке често обликују политички курс покрета.
ПКК, под његовим вођством, започео је оружану побуну 1984. године с циљем стварања независне курдске државе. Рани период борбе обележен је герилским нападима на турске војне и полицијске циљеве, али и трагичним цивилним жртвама. Сукоби су се интензивирали током деведесетих, када је турска војска спроводила масовне операције, уништавала села, протеривала становништво и ширила концепт „безбедносних зона“, остављајући за собом стотине хиљада расељених људи. ПКК је тада контролисао значајан део планинског појаса уз границу са Ираком, из којег је изводио нападе, док је истовремено ширио свој утицај у ирачком Курдистану и успостављао базе у суседним земљама.
Организација ПКК је кроз године прошла кроз више фаза: од марксистичко-лењинистичке ослободилачке гериле, преко политичког и идеолошког заокрета ка концепту „демократског конфедерализма“, до покушаја трансформације у ширу политичку платформу за курдски идентитет. Посебно у последњих десет година, ПКК све више истиче борбу за аутономију унутар постојећих граница, право на језик, образовање и локалну управу, често користећи терминологију партиципативне демократије и социјалне једнакости.
Оџалан је више пута током заточеништва позивао на прекид ватре, а 2013. послао је симболичку поруку о помирењу која је прочитана на прослави курдске Нове године у Дијарбакиру. Ипак, мировни преговори који су тада покренути прекинути су само две године касније, након што је Турска оптужила ПКК за обнову напада, а затим поново започела војне операције у региону.
Данас, док ПКК објављује свој крај и најављује политичку будућност, Оџалан остаје затворен, готово без контакта с јавношћу, али његово име и даље одјекује као духовни вођа покрета. Многи верују да ће се дугорочни успех процеса разоружања и политичке интеграције Курда у турски систем у великој мери ослањати на статус и судбину овог затвореног лидера — човека који је некада водио рат, а сада можда једини може да гарантује трајан мир.
Званична Анкара за сада одбацује могућност уступака пре разоружања, али Ердоган шаље сигнале да ће „добре ствари доћи“ након тог корака. Опозициона Републиканска народна партија (ЦХП) поздравља мировну иницијативу, али инсистира да све реформе које се односе на Курде морају важити и за цело друштво, укључујући и ослобађање Имамоглуа, Ердогановог главног политичког противника.
У целој овој причи, суседне земље прате развој догађаја с различитим емоцијама и интересима. Иран, који има сопствену курдску популацију, гледа с нелагодом на могућност политичког јачања Курда, посебно ако то ослаби централну власт у Сирији или Ираку.
Званични Дамаск засад толерише курдску аутономију у Сирији, али не одустаје од захтева за централизацијом, док Ирак и даље балансира између курдске регионалне владе у Ербилу и захтева Багдада да се сачува територијални интегритет земље. И Израел је кроз неформалне канале подржавао курдске снаге у Ираку и Сирији, у нади да ће ослабити утицај Ирана. Русија и Сједињене Државе играју двоструку игру, истовремено подржавајући курдске снаге у Сирији док одржавају односе с Анкаром.
За сада, нова фаза у којој се ПКК одриче оружја и тражи политички простор остаје крхка и неизвесна. Ердоган покушава да од ње направи своју победу, али лако би могла постати и његова највећа слабост. Курди су опрезни, држава сумњичава, а регион — на ивици следећег обрта.
Јер споразум Курда и турске владе ће свакако имати последице у целом региону, а поготову у политички осетљивом тренутку Ирана.
ПЈАК (Партија за слободни живот Курдистана) – настала почетком 2000, сестринска је борбена организација турског ПКК-а. ПЈАК води оружану борбу против иранских власти, а Техеран је сматра терористичком организацијом. Често долази до сукоба између припадника ПЈАК-а и иранске Револуционарне гарде у пограничним областима.
Курди у Ирану представљају једну од највећих етничких мањина, са значајним историјским, културним и политичким присуством, али и са дуготрајним осећајем маргинализације. Њихова улога у Ирану је сложена и вишеслојна, јер укључује како борбу за права и аутономију, тако и сукобе са државом, али и учешће у политичком животу у оквиру система Исламске Републике.
Процене о броју Курда у Ирану варирају, али се најчешће говори о осам до десет милиона људи, што чини око 10 одсто укупног становништва земље. Они претежно живе на западу и северозападу Ирана, у провинцијама Курдистан, Керманшах, Илам и деловима Западног Азербејџана.
Иран гледа са великим неповерењем на било какву регионалну курдску иницијативу, нарочито ону из Ирака и Сирије, страхујући да би успех аутономије у тим земљама могао подстаћи сепаратистичке тенденције код домаћих Курда. Због тога Техеран у регионалној политици редовно сарађује и са турским и сиријским режимима када је реч о обуздавању курдских амбиција.
Влада у Техерану врло строго реагује на сваки вид курдског сепаратизма или наоружане борбе. Курдски борци који падну у руке власти често бивају осуђени на смрт. Војне операције, бомбардовања кампова у северном Ираку, као и погубљења политичких затвореника курдске националности део су политике застрашивања.
Истовремено, власт покушава да кооптира курдске елите кроз укључивање појединаца у државне институције и парламент. Неки Курди су били чланови иранског парламента, али без већег утицаја на решавање кључних питања која се тичу њихове заједнице.
Извор: НИН
