Пише: Владимир Коларић
Када било шта радимо са људима брзо се уверимо да на је најважније да то буду релативно психички стабилне и зреле особе, јер све друго се онда може научити и унапредити. А шта подразумевамо под (не)зрелошћу? Ако кренемо од тога да су деца и веома млади они којима приписујемо недостатак зрелости, али уз очекивање да буду на путу њеног стицања, најпре имамо на уму појмове зависности и одговорности.
Дете је зависно од других, пре свега од родитеља и њима делегира многе животне одговорности, које би временом требало и сам да прихвати и за њих буде спремно. Зависност и неодговорност су у том смислу блиски појмови, готово синоними.
Али како човек одраста, он би требало и да сазрева, а то подразумева да преузима одговорност за своје изборе, одлуке и поступке, и да су у његовом животу и у односу других према њему ништа не подразумева. Не подразумева се да ће други према њему бити попустљиви, да неће понекад бити груби и неправедни, да ће увек поступати како њему одговара и да ће му све бити потаман. Схватиће, дакле, да мора да се труди, да брине о осећањима и интересима других, да се не вређа на сваку ситницу, да не пада у малодушност пред сваком препреком и да наставља даље упркос различитим проблемима и невољама који ће га неизбежно чекати у животу. То не значи да треба да буде конформиран и да ради само оно што се од њега очекује и што је друштвено прописано, али не би било на одмет да има свест о реалности и контакт са њом, а она свакако није ентитет који се аутоматски обликује у складу са жељама, потребама и интересима сваког од нас.
У том смислу, родитељи треба што је могуће раније децу да уче одговорности, да прихвате оно што су њихове обавезе, у складу са њиховим могућностима, у различитим животним периодима. Презаштићивати децу није решење и није знак љубави, него сопствене несигурности или сопствене жеље за контролом и доминацијом. Треба наћи меру између брижности и слободе, и то је највећа тешкоћа родитељства. Дете и млад човек просто мора понекад лупити главом у зид, да би понешто научио. Јер пре или касније ће га учити живот, а он је много строг учитељ.
Владимир Коларић: Тема греха и порока у најмлађој српској музици
А ми сами, кад смо већ у неким годинама – и то не четрдесетим него већ двадесетим – не би требало да се изговарамо на грешке родитеља или ментално истрајавамо у животу на мајчиној сиси. Треба прихватити ризик живота, не бежати, не очекивати било шта, јер нам ништа није загарантовано. Наши родитељи су људи ограничених способности и смртни, макар били и милијардери, и неће бити увек ту да нам решавају проблеме. Нити ће нам их решавати било ко други, па ни држава, па ни црква. Ни животни партнер, кад смо већ код тога.
Дакле, нисмо нежни цветићи, него људи, не живимо у сновима и световима од чоколаде, него у реалности, у којој нам ништа није загарантовано, од природних појава, друштвених процеса, ратова и насиља, до односа са другим људима; ништа заправо осим смрти. Апсолутно нам нико не гарантује да ћемо се пробудити следећег јутра, да већ у наредном минуту нећемо постати инвалид или изгубити неког најближег. Тако је то, али морамо даље. Заправо, и не морамо, ништа се не мора, али ипак не би требало тек тако одустајати. Од себе, онога што бисмо могли да будемо, али и од других, јер увек некога имамо, некога кога би наше одустајање болело или осујетило. Свака одговорност је заправо одговорност према свом животу, јединственом и непоновљивом, и према другима који су нам дати на том путу,
А за одговорност су потребни храброст и слобода, то нису празне речи. Потребна је и вера, не да ће све бити добро у овом свету, него да овај свет и овај век није све, да не живимо само у овом тренутку и за њега, већ да смо ипак дубље фундирани, да можемо више од тога, да све ово има неког смисла, а и ако нема, да и ту постоји неки разлог зашто је тако, јер наши критеријуми су погрешни, а само онај који нас је створио и који нас храбри кроз живот зна како заправо стоје ствари. Наше незнање у свему томе нас само још више обавезује на живот, јер то је једино што сигурно знамо да имамо и што има нас, да је наше и да смо у њему. Свака наша борба, па и она најмања, свакодневна, стога је борба за живот света, самим тим и за вечност и за добро, док год смо ту и док истрајавамо, док живимо и не предајемо се.
