U Stendalovoj upotrebi iz knjige Mémoires d’un Touriste (1838), napisane u razdoblju formiranja izraza, reč „turista” označava čoveka koji putuje kako bi unapredio ličnu kulturu, koja se pre svega izgrađuje kroz divljenje remek-delima italijanskog renesansnog slikarstva. Očigledno je da to nije vladajuće značenje reči, mada jeste jedna od mogućih nijansi. Naš prevodilac Stendalove knjige, Dušan Milačić, nije ni slučajno ni neopravdano reč touriste preveo kao putnik, a naslov knjige kao Zapisi jednog putnika (1976). Razlog za to leži u činjenici da se danas izraz „turista” upotrebljava za opisivanje onih vidova putovanja koji su izgubili auru neobičnog i izuzetnog.
Nasuprot razdobljima kad se putovanje smatralo veštinom i privilegijom odabranih, u osamnaestom veku najčešće u obliku „velikog putovanja” (Grand Tour), tokom poslednjih decenija devetnaestog ono na Zapadu, zbog povećanja broja putnika, gubi pređašnji elitistički status. Pozadina promene je politička i ekonomska, jer se broj povlašćenih, odnosno dovoljno imućnih putnika povećao u odnosu na ranije periode, ali je došlo i do drugačije organizacije samog putovanja. Nije to još bio masovni turizam poput današnjeg, ali je razvoj železničkog i parobrodskog saobraćaja već tada doveo do znatnog pojeftinjenja putovanja. U pitanju je kapitalistički proces koji je vodio ka oslobađanju slobodnog vremena koje se, kao i novac, sve više trošilo na dokoličarske delatnosti. Turizam je posledica demokratizacije putničkih iskustava, ali i njihove uniformizacije.
Jedan istraživač ukazuje na „strukturalnu diferencijaciju” koja se događa u doba modernizma, a koja se odnosi na uspostavljanje odvojenih, automonih sfera ekonomije, porodičnog života, države, nauke, etike i estetike. Svaka od ovih sfera u prvim decenijama XX stoleća se u Evropi ubrzano razvija i ustanovljava sopstvene konvencije i načine vrednovanja. Postoji i naličje u obliku vertikalne diferencijacije, a odnosi se na niz distinkcija: između kulture i svakodnevice, između visoke i niske kulture, između učene umetnosti sa aurom i popularnih zadovoljstava, kao i između elitističkih i masovnih oblika potrošnje. Turizam je posledica pomenutih vidova diferencijacije.
Prema poznatoj analizi Rolana Barta iz 1956. godine, turistički vodič kao knjiga je „agens zaslepljenosti” koji usmerava pažnju putnika na ograničeni obim odlika krajolika, prikrivajući tako stvarni „pogled” na ljudski život i istoriju, ali istovremeno pružajući iluziju kulturne stabilnosti i kontinuiteta. Francuski semiotičar, u članku o poznatom „Plavom vodiču” (Guide Bleu) posvećenom Španiji, ukazuje na mistifikovanje socioloških i političkih realiteta zahvaljujući isključivom interesovanju teksta za prošlost i spomenike. Vodič ne ostavlja mesta za Špance od krvi i mesa, već samo prikazuje idealne tipove, što se poistovećuje sa bolešću mišljenja u suštinama, koja se nalazi u pozadini buržoaske mitologije čoveka.
Ključna primedba glasi da sa razvojem modernog turizma nestaje ideja otkrivanja; moderni turista utapa se u kolektivnu svest grupe i svet posmatra pasivno, prema unapred određenim putanjama koje isključuju mogućnost greške i pustolovine. Kao što ističe francuski pesnik Žan Kasu u jednom važnom članku u časopisu Communications (1967), turista doživljava samo ono što je već doživeo vodič – posmatra ono što mu on kaže, oseća predvidljiva osećanja, poručuje preporučenu hranu. Turistički pogled je rđav, jer uslovljava putnikove doživljaje i iskustva, a realno putovanje se odvija kao niz dobro planiranih poseta kulturnim tačkama u precizno mapiranom prostoru koji ne dozvoljava odstupanja.
Nemir toskanskog hodočasnika
Kada se posmatra putopisna književnost, lako se uočava nastojanje pisaca da se distanciraju od turiste. Za to postoji nekoliko kriterija: pravi putnici stoički podnose neprijatna iskustva, odnosno nisu konformisti. Pravi putnik zna „da dobar deo čari putovanja leži upravo u nepreviđenim razočaranjima i nedaćama”, beleži Lorens Darel u Razmišljanjima o putovanjima (1959). Drugi kriterij se odnosi na poznavanje jezika zemlje u koju se putuje – bezmalo svi srpski putopisni putnici u Francusku poznaju jezik te zemlje, a često je to slučaj i sa Nemačkom i Italijom. Treći se odnosi na poznavanje zemlje u koju se putuje, na knjige koje je putnik pročitao, na pripreme, predznanje, predrasude. Zatim je tu materijalno stanje putnika i njegov socijalni status: neko putuje kao novinar ili kao diplomata (J. Dučić, S. Vinaver, M. Crnjanski, R. Petrović), neko kao vođa učeničke ekskurzije (Momčilo Nastasijević), neko pak kao radoznali posmatrač. Konačno, peta razlika se odnosi na načine upotrebe vremena: turista obično ima zgusnut raspored, pravi putnik ostaje duže. Postoje, naravno, i sama odredišta koja legitimišu autentičan glas, jer čak ni danas nije isto putovati u Mongoliju i u neku dobro mapiranu i poznatu evropsku zemlju. Turistički pogled nasuprot putopisnim diskursima o autentičnom putovanju postavljen je u binarnoj suprotnosti između običnog, svakodnevnog, naivnog i neobičnog, izuzetnog, iskusnog.
Miloš Crnjanski je u Ljubavi u Toskani (1930) svestan potrošačkog ponašanja američkih i engleskih turistkinja i sakupljačke logike turizma oličene u suvenirima, koji su zapravo metonimije stvarnih putovanja u funkciji uspomene, sećanja (fr. souvenir), kojima rukovodi želja: „One su svu noć orgijale, a prekodan kupile brižno, u svoje male, crne aparate, negative: apostole, svetitelje, blagovesti, krstove i pizanske orlove”. Mada je jasno da je deo grupe, pa čak i da se tih dvadesetih godina prošlog veka kreće uobičajenim bedekerskim stazama Toskane koji ga neće odvesti u Piencu, Montalćino ili Montepulćano (ovim gradićima Bedeker iz 1906. posvećuje svega nekoliko redova), naš putopisac se predstavlja kao neko ko se razlikuje od uobičajenog turiste, jer je njegov motiv za putovanje dublji, promišljeniji i značajniji. Tako će se on kretati istorijskim tragovima i u ono vreme posetiti danas nezaobilazni San Điminjano, jer je tamo Dante, kao poslanik Firence, sklapao mir. On želi da ostvari drugačiju, produbljeniju „kulturu oka”: „Ali ja nisam, kao drugi putnici, veselo i bezbrižno, došao to da vidim. Iz mojih krajeva ni desetoro ovde bili nisu. Ja sam došao da drhćućom rukom uspostavim veze, nevidljive i neverovatne, milujući ovu crkvu”.
Utkivajući u srž estetike putopisne priče snažan socijalni i politički momenat, ovaj putnik se, spolja posmatrano, dobro uklapa u skupinu turista, ali zapravo potiče iz jedne druge velike grupe iz koje uistinu dolaze tek retki međuratni putnici: „Moj mir i blagost bili su samo teška, prikrivena zabuna. Išao sam sa njima, odvojen i tuđ, kao da sam predvodio sve bednike Gogoljeve i Slovene (…). Bio sam jedini Sloven tamo. (…) Putujem beznačajan i prašnjav, ali za dušu dvesta miliona nagih i divljih koji idu iz daljine za mnom, nesvesnim, teškim i zverskim korakom”. Za hodočasnika kroz vreme, istina nije tu, pred njim, već negde drugde, u sferama idealne nepostojeće komunikacije među narodima, istorijama, identitetima.
Cena koju Crnjanski plaća za prevazilaženje turizma nije mala. „Ljubavni” položaj putopisca je dvosmislen, što znači ironičan i mimo svesti o Slovenima kao „mrtvim dušama”. Moderni literarni putnik je tu i nije tu; on je naš i „tuđ”; deo je grupe i istovremeno se predstavlja kao usamljenik; njega prevashodno zanima istorija, iako je čovek sadašnjice; beznačajan je, ali želi narativni diskurs da pretvori u značajnu priču o nama; čovek je civilizacije, a istovremeno oseća nelagodu. Moderno hodočašće je nešto što se preduzima iz nužnosti kako bi se umaklo izgubljenosti u pustinji. Putovanje se, u XX veku, sve više opaža kao neuporediva prilika da se bude negde drugde nego gde se inače jeste; to je istovremeno glavni temelj za izvođenje razlike između pisca i turiste, odnosno umetnika i (malo)građanina. Ironija jeste govor sa stabilnog mesta, ali kod modernista istinsko mesto umetničkog postaje vezano za svest o raščaranosti sveta i pratećih političkih i poetičkih iluzija koje se još uvek neguju u komercijalnim, „demokratizovanim” formama, čiji je turizam povlašćen primer.
Semiotika utabanih puteva
Putovanje i pisanje se u književnosti XX veka određuju kao nepripadajući turističkom diskursu, odnosno turističkoj industriji, već se insistira na individualnom, osobenom pogledu. Putopisci žele da nas uvere da ne polaze na put kao moderni turisti, u „paketu”, već kao putnici koji tragaju za nepoznatim, za egzotičnim, drugačijim, ne u običajenim. Ovakva potreba za legitimitetom ima jasnu pozadinu: ako je pisac samo još jedan turista, zašto bismo čitali njegov putopis.
Mora se postaviti pitanje koji je uslov za superiornost putnika u odnosu na turiste i čitaoce, „putnike iz fotelje”, bez pozivanja na očigledne spoljašnje osobine, kao što su bogatstvo ili klasna pripadnost. Valjalo bi propitati samu kategoriju „turizma”, jer kada se postavi pitanje gde počinje turizam a gde putovanje u čarobni svet kulture, postaje jasno da je u pitanju termin koji, s obzirom na nagomilana iskustva, zaslužuje dekonstrukciju. Džonatan Kaler u članku „Semiotika turizma” (1981) piše: „Širom sveta neopevane vojske semiotičara, turista, lutaju naokolo u potrazi za znakovima francustva, za tipičnim italijanskim ponašanjem, primernim orijentalnim scenama, tipičnim američkim auto-putevima, tradicionalnim engleskim pabovima”.
Glavna aporija turističkog iskustva leži u traganju za onim što želimo da pronađemo; saznajemo ono što smo ionako, pre putovanja, znali. Time ono gubi tradicionalnu funkciju saznanja ljudske sreće, opisanu još u drevnoj priči o susretu Solona i Kreza iz Herodotove Istorije. S druge strane, u uslovima modernosti nema arhimedovske tačke: odbacivanje turizma može biti deo pokušaja da sebe ubedimo da sami nismo turisti, što nije lako dokazati.
U stvari, reklo bi se čak da želja da se uspostavi razlika između „prostih” i „pravih” putnika leži u samoj srži propagandne retorike turizma. U njegove temelje utkana je romantizovana ideja kulture i komunikacije među kulturama, što je predmet šale spisateljice na sopstveni račun još u Pismima iz Norveške (1914): „Svi turisti idu uglavnom utabanim putevima, i urođenici ih napamet znaju, i dobre volje im pričaju svoje hronike i istorije. A mi, pobogu kao Ljuba Nenadović – kome se Njegoš rugao – odmah pisaljku, i zabeležimo”.
Ako je turista semiotičar, onda je, sudeći po navedenoj rečenici Isidore Sekulić, putopisac semiotičar sa olovkom i beležnicom u ruci ili sa pisaćom mašinom u hotelskoj sobi – ili, danas, sa prenosnim računarom bilo gde. Iako pisci sebe nikada ne nazivaju turistima, oni ipak to jestu, jer šta su šetnje alpskim padinama, posete Rimu ili Parizu, vožnje gondolom u Veneciji, čarolije Napulja, brodarenje Nilom ili posete piramidama, nego primeri uobičajenih turističkih itinerera. Rastko Petrović, recimo, shvata tu nužnost da pisac bude, bez obzira što on zemlju želi da prisvoji „posle tolikih čežnji”, opažen kao turista samo zato što je i stranac: „Kada kroz sat-dva stignemo u Đirđente, ja ću kao juče u Palermu ili Monrealu biti oduševljeni stranac; na jednom utvrđenom mestu ništa više: oduševljeni turista”.
Putopisci nisu prvi putnici u krajeve o kojima pišu, već su deo, hteli to da priznaju ili ne, internacionalnog turističkog sveta – zato se u njihovoj retorici često javlja izdajničko „mi”, čak i kod toliko subjektivistički usmerenog Crnjanskog u Ljubavi u Toskani. Tačno bi zato bilo reći da su oni usavršeni ili „oduševljeni” turisti, obavešteni putnici, u načelu zainteresovaniji za svoje putovanje od prosečnog korisnika usluga turističke agencije.
Koreni kulturnog turizma
Turizam je složen skup društvenih diskursa i praksi, a simbioza literarne i umetničke kulture i šire putničke kulture je mnogo snažnija nego što su to putopisci i pobornici visoke kulture spremni da priznaju. Od sredine osamdesetih godina XX veka javila se nova faza turizma, na ime, ona koja podvlači kulturološku komponentu turističkih iskustava. Kada se uzme u obzir ova ubedljiva marketinška postavka, moglo bi se reći da su mnogobrojni evropski i američki međuratni putopisci bili istinska avangarda kulturnog turizma, jer bi svi do jednog zadovoljili kriterije takve putničke prakse. Uostalom, još nam Crnjanski otkriva da je pobunjenički romantizam već postao predmet turizma: naime, u Pizi se priređuju izleti „do mesta gde je Šeli spaljen”, a u hotelu su istaknute reklame muzeja.
Kao što jepoznato, turizam je tokom XX veka u sve većoj meri prodavan u smislu kulturnih vrednosti i iskustava, obično zajedno s različitim oblicima bekstva, hedonizma i istraživanja „nepoznatog”. To kretanje su pozdravili i pojedini avangardni stvaraoci: u jednom manifestu iz marta 1914. Godine Filipo Marineti je proglasio rođenje nove lepote oličene u „simultanosti koja potiče od turizma, biznisa i novinarstva”.
Činjenica je da kod modernih putopisaca preovlađuje težnja da sebe odrede kao antituristička bića – svedoci smo, međutim, da je upravo turistička industrija uspešno eksploatisala takav odnos prema putovanju. U tom smislu, turista je odavno pobedio pisca; o tome već svedoči odnos naratora Bajronovog Čajld Harolda prema svetu:
„Ja ne voleh svet, nit’ on mene voli / (…) Gomila to nije znala; stajao sam tih / međ’ njima, al ne s’ njima: mislima se skriv’o, / Ko pokrovom, i još uvek to mogao bih, / Al’ samom tom lukavošću pripitomih njih”.
Nema nikakve sumnje da putovanje kakvo preduzimaju pisci u liku putopisaca sa turizmom deli određene probleme i teme i da među njima postoje dinamični odnosi uzajamnog „pripitomljavanja”. Putovanje se kreće između raznolikih motiva povezanih sa željama da se umakne svakodnevnim iskustvima i da se stvori iluzija otkrivanja nečeg što je ionako poznato. U prvim decenijama XX veka došlo je do prvih koraka u komercijalizaciji kulture. Pa ipak, pisci modernisti su još uvek mogli da veruju da je moguće umaći ekonomskim imperativima; ili, ako nisu sasvim verovali, još uvek su mogli da upotrebljavaju retorička sredstva koja upućuju na takvo verovanje. Izvođenje razlike između pravog putnika i nižih formi kretanja kroz prostor temelji se – u pokušaja učvršćivanja granice prema turizmu – na (obično arbitrarnim) nivoima opažanja, informisanosti i odvažnosti.
Moramo zato zaključiti da je uprkos mnogobrojnim pokušajima da se razlikuju putnici od turista, ovu podelu teško, ako ne i nemoguće, uspostaviti a potom dosledno primeniti. No mora se priznati da su na taj način – stvarajući ključne viškove u odnosu na stvarnost, estetski prihvatljive (prijatne, lepe, primamljive…) pripovedačke simbole – upravo pisci igrali glavnu ulogu u indeksiranju turističke stvarnosti, odnosno u stvaranju skupa vizuelnih, tekstualnih i simboličkih prikaza određenih mesta, što je ključni doprinos socijalnoj konstrukciji turističkih i putničkih odredišta.
Turističke destinacije se često stvaraju kao lokacije u prostoru koje se od svakodnevnog života razlikuju zbog svojih prirodnih, istorijskih, ili kulturnih neobičnosti – a te neobičnosti su posledica taloženja tekstualne kulture o susretima sa drugim zemljama.
Nova Misao, br 10, januar 2011, str 52-57.
