Rezervna ideologija crvene buržoazije: Sinovi naših gospodara biće gospodari našim sinovima

Piše:  BRANKO MILANOVIĆ/OKO/RTS

Treći jun 1968. bio je divan pozni prolećni dan u Beogradu. Školska godina se bližila kraju, a za mene su tek počinjali najbolji dani: sve do sredine jula, kada bi mnogi moji drugari koji imaju rodbinu na selu ili vikendice na moru odlazili na odmor, a ja ih neću videti dva meseca. Ali sada, tokom divnih, bistrih junskih dana s dugim prijatnim večerima, mogli smo da ostanemo na ulici naizgled zauvek, da igramo fudbal, pričamo velike priče i razgovaramo o devojkama.

Tog dana, 3. juna, otišli smo u stan jednog mog prijatelja, nakratko, verovatno samo da uzmemo fudbalsku loptu; tamo je bila samo njegova baka. Zazvonio je telefon, zvala je njegova majka. Radila je za saveznu vladu, čije je sedište bilo preko reke. U panici je pozvala da kaže svom sinu, mom prijatelju, da ne izlazi na ulicu, već da ostane kod kuće jer (dobro se sećam njenih reči) „studenti pokušavaju da sruše vladu“. 

Naravno, čim nam je i baka rekla da treba da ostanemo u kući odmah smo izašli napolje. Stan mog prijatelja, kao i moj, bio je blizu jedne od glavnih univerzitetskih zgrada u Beogradu. Kada smo mi, klinci, stigli tamo, već su je bili zauzeli studenti; zgradu je okružila policija, koja nikome nije dopuštala da uđe u krug univerziteta (u to vreme su se još poštovala staromodna pravila „autonomije univerziteta“, čak i pod komunizmom), i mi smo mogli samo da posmatramo naizgled grozničavu aktivnost unutra i slušamo zapaljive govore koji su se prenosili preko zvučnika.

Privukle su nas „zabranjene“ stvari koje su se tamo dešavale. Sećam se da sam nekoliko dana kasnije, dok su pobunjeni studenti komunicirali s gradom samo preko velikih transparenata, prvi put video reči „Dole crvena buržoazija“. Bio je to nov termin. Studenti su protestovali protiv korupcije, nejednakosti plata, nedostatka mogućnosti zapošljavanja. Univerzitet u Beogradu preimenovali su u „Crveni univerzitet Karl Marks“. Jednoj zvanično marksizmom inspirisanoj vladi bilo je veoma teško da se nosi s njima. Usledili su dani neizvesnosti: novine su ih napadale zbog uništavanja javne imovine i „rušilačkog ponašanja“, ali su pobunjeni studenti nastavili da se koškaju s policijom i ponosno su isticali ime svog novog univerziteta. Živo se sećam bradatog studenta s velikom značkom „Crveni univerzitet Karl Marks“ kako se vozi gradskim autobusom, a svi oko njega se osećaju pomalo neprijatno, nesigurni da li da mu čestitaju ili da ga opsuju. 

Ali slogan je bio istinit. Bio je to protest protiv crvene buržoazije, nove vladajuće klase u Istočnoj Evropi. Bila je to heterogena klasa: neki su dolazili, posebno u nerazvijenim zemljama poput Srbije, iz veoma bogatih porodica; drugi iz obrazovane srednje klase, mnogi iz radničkih i seljačkih porodica. Njihovo poreklo je bilo slično poreklu studenata koji su sada protestovali protiv njih. Da su pobedili 1968, studenti bi postali nova crvena buržoazija.

Sama crvena buržoazija bila je proizvod ogromnih nejednakosti unutar nerazvijenih kapitalističkih društava pre rata. Od majke, koja je priču čula od mog oca (koji je poticao iz siromašne trgovačke porodice), saznao sam da je poslednjeg dana njegove gimnazije, kada je uspeo da uštedi dovoljno novca držeći privatne časove matematike deci bogatih roditelja, i ponosno došao u školu u novom sakou, jedan od bogatih momaka uzeo mastionicu i prosuo je na očev sako: „Nikad nećeš nositi ono što mi nosimo“. Mnogo godina kasnije, kada sam ispričao tu priču svom severnoevropskom prijatelju, on mi je rekao: „To je, ukratko, evropski klasni sistem.“ 

Protiv takvog sistema ustali su studenti tridesetih godina prošlog veka, oni koji su kasnije postali crvena buržoazija. Do 1968. bili su nova vladajuća klasa, i novi studenti ustali su protiv njih.

Ova vladajuća klasa je nedovoljno proučena i poznata. Razlikuje se od zemlje do zemlje. Veoma mi se svidela knjiga Tereze Toranske o novoj buržoaziji u Poljskoj, pod naslovom „Them“; osamdesetih godina prošlog veka tada mladi srpski novinar Milomir Marić napisao je popularnu knjigu pod nazivom „Deca komunizma“. Priča o samom vrhu crvene buržoazije ispričana je u ruskom romanu Jurija Sljozkina „The house of government“. Ista se priča može naći i u Solženjicinovom „U prvom krugu“. Ema Goldman je ovaj fenomen zapazila veoma rano, samo nekoliko godina posle Oktobarske revolucije. Drago mi je da sam opet utvrdio da sam nešto od toga što je vezano za ovu klasu (nivo prihoda, vlasništvo nad stambenim prostorom) obradio u svojoj doktorskoj disertaciji 1987. godine. Ali to je sve  veoma malo. Ova klasa je ostala neistražena, i u literarnom i u ekonomskom smislu. 

Kao i kod svih vladajućih klasa, ni pripadnici crvene buržoazije nisu mislili da su vladajuća klasa. Razgovarao sam mnogo godina kasnije s jednom svojom bliskom prijateljicom koja je, zahvaljujući svojoj pripadnosti višim ešalonima crvene buržoazije, provela nekoliko letnjih odmora na tri mala ostrva na dalmatinskoj obali koja je Tito uzeo za svoje ekskluzivno odmaralište. Pitao sam je kakvi su bili društveni odnosi među ljudima koji su se tamo odmarali: zaista je bila reč o moćnicima, ali svako od njih je tamo bio s nekom svojom agendom, ženama, decom, sklonostima, navikama u pijenju i slično. (Veoma slično američkom ostrvu Martin Vinograd (Martha’s Vinyard) tokom leta: ljudi na odmoru koji možda politički ne trpe jedni druge, ali su „osuđeni“ da budu zajedno, dele iste plaže, restorane, teniske terene, sa decom koja se svađaju ili se zaljubljuju). Ništa mi nije rekla: nije videla da se politički sukobi ili lične svađe odražavaju na plažama ili u raspravama oko suncobrana. Nije mislila da su ljudi tamo po bilo čemu bili posebni. Bilo je to samo još jedno radničko odmaralište, samo sa boljom hranom i udobnijim sobama.

Jugoslovenska crvena buržoazija bila je možda specifična po tome što je nastala iznutra, sama se stvorila (tj. sama je došla na vlast), i među svojim pripadnicima je razvila osećaj ponosa vezan za politiku nesvrstanosti i ogromnu ulogu koju je Jugoslavija igrala u svetu, s obzirom na njen objektivni značaj. Na kraju se ta buržoazija raspala po republičkim granicama; njeni pripadnici su odlučili da bi bili moćniji ako bi razbili državu na manje parčiće i tim malim komadom vladali neometano od drugih. Tako je rođena demokratija.  

Razmišljao sam o tome nedavno — kao i prethodnih godina — dok sam čitao o poreklu mnogih kapitalističkih vladara Jeljcinove Rusije i današnjeg putinizma. Oni potiču obično iz bogate više srednje klase crvene buržoazije. To im je obezbeđivalo sve privilegije sovjetskog sistema, uključujući (u sovjetskom slučaju) i mogućnost da putuju na Zapad, da trguju stranim valutama i slušaju najnovije rok albume iz Engleske. Oni su bili ti koji su, kada je Gorbačov došao na vlast, najgorljivije prihvatili „demokratiju“, dodvoravanje Sjedinjenim Američkim Državama i rado učestvovali u pljački zemlje. Kupovali su vile na francuskoj rivijeri, a onda su – ili razočarani time kako su ih u svojim letovalištima tretirale nove zapadnjačke komšije, ili pošto su prerasli svoju zaljubljenost u Zapad, posebno u Sjedinjene Države – prešli na drugu stranu zagovarajući nacionalizam kao način da se ne samo održe na vlasti, već i da stvore rezervnu ideologiju koja bi opravdala njihovu dalju vladavinu.