Среда, 18 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Владимир Ђурић: Како сачувати човјека у техно свијету

Журнал
Published: 18. новембар, 2026.
Share
Фото: Бојан Муњин
SHARE

Интервју с есејистом и теоретичарем новог свијета Владимиром Ђурићем.

Аутор: Бојан Муњин

Чему се можемо надати улазећи све више у свијет нових технологија? То је једно од средишњих питања књиге „Врли нови техно свет“ београдског есејиста и теоретичара културе Владимира Ђурића. Нешто раније Ђурић је написао књигу „Митологија техно света“ и генерално би се могло рећи да овај трагалац за артефактима сувремених цивилизацијских гибања стоји на пола пута између оптимистичне наде и забринутог песимизма. У разговору за П-портал говорио је о томе што нам технологија доноси, што одузима и како у новом свијету сачувати знања и вриједности старога.

Што су били окидачи ваше сумње да ствари са данашњим свијетом, технологијом и свима нама не иду у добром правцу?

Оно што ме је задњих година у том новом свету реално највише забринуло била је појава ковида, код којег сам посумњао да се ради о природном вирусу него о мутанту из каквог лабораторија, што би заправо могао бити доказ број један о новом техно свету. Управо та нова хемија и биотехнологија јесте техно свет данас, у коме они, владари овог света, могу да нас као биолошка бића обришу лаким потезом четкице. И тада сам схватио да техно свет није нимало наиван, првенствено за мене, који о томе размишљам, покушавајући да оставим неки занимљив траг и да људима кажем како би тај техно свет могао да буде и добар. У време ковида он се према мени није показао нимало добрим.

Како је настала ваша књига „Врли нови техно свет“?

Та књига је наставак моје претходне књиге „Митологија техно света“, која је изашла почетком деведесетих у издању београдског СКЦ-а. То је био плод истраживања које сам провео крајем осамдесетих, када сам годину дана био на специјализацији у Енглеској као Honorary Research Fellow,односно као истраживач нових медија у Лондону. Тада сам први пут сазнао да постоји сајбер култура. Још није било друштвених мрежа, али се, додуше скромно, појавио интернет и први часописи и студије о техно свету, који је полако почео да куца на врата.

Синиша Михајловић: фудбалски ратник с душом

Којим питањима сте се заправо бавили у тој претходној књизи „Митологија техно света“?

У тој књизи сам описао једну фантастичну ситуацију: до краја деветнаестог века постојао је стари свет, потпуно другачији од техно света, који је пак настао од 1900. године надаље. Проналаском парне машине почео је да се јавља тај нови, индустријски свет, а са делима Николе Тесле, са његовим проналасцима и патентима, тај свет се заиста и створио. Да није било Николе Тесле, мислим да тог света не би ни било.

Зашто мислите да је улога Николе Тесле за развој нове цивилизације била кључна?

Касније сам написао и књигу „Никола Тесла, Трећи Рајх и ванземаљци“, у којој сам његову капиталну улогу, надам се, на прави начин расветлио. Он је био Прометеј целог тог новог доба, и човечанство данас вероватно још није ни свесно колико је та његова улога била пресудна. Без њега бисмо вероватно и данас имали само неке лампе које би занимљиво осветљавале наше куће. Човечанство се не би развијало том брзином, а поготово не би било ствари које данас зовемо радио, телевизија, интернет. Сви његови патенти налазе се у коренима тих медијских ствари: даљинско управљање, мобилна телефонија коју данас користимо, све су то његови лични патенти, који су после само развијани.

Од обећане утопије до човјека аутомата

О чему говори ваша књига „Врли нови техно свет“?

Као што рекох, она је наставак претходне књиге у којој сам покушао да видим да ли је могуће да се та утопија звана техно свет развије у позитивном правцу. Јер, постојале су различите струје: једни, као већина руских религиозних мислилаца и велики број западних научника попут Шпенглера, нови свет су видели као место демонских сила ради уништења човечанства. Ретки су били они који су у свему томе видели позитивну утопију. Мени је било интересантно да из таквих позитивних размишљања покушам да обликујем техно свет који би, можда, у некој далекој будућности, заиста могао да буде сјајно место живљења за људе на планети Земљи. Али, онако како се данас ствари развијају, што је описано у овој новој књизи, ствари иду у много горем правцу него што сам ја тада мислио.

Која ријека понорница дијели стари и нови свијет?

У мојој старој књизи „Митологија техно света“ написао сам која је главна разлика између старог и новог света. У старом свету постојао је човек, изнад њега је био отац, патер фамилиас, који је држао породицу на окупу, а изнад њих је био Бог. То је била тријада која је држала стари свет као кристалну решетку, врло јасно и стабилно. Такав свет је постојао од давних времена и уздизао се све до почетка 20. века, закључно до 2000. године. Нови свет је те улоге потпуно изокренуо. Човек је постао човек-аутомат, неко ко ради све што му се каже, јер је теледиригован од „оца“. Улогу оца су у тој конструкцији преузели медији и они му говоре тачно шта ће да ради, било да је то телевизија, телефон или друштвена мрежа. Наравно, и тим медијима неко управља. А изнад њих је бог новац, тај виртуелни бог који заправо управља овим светом од тренутка кад је Енди Ворхол нацртао новчаницу од једног долара. Сад кад човек погледа ту своју стару страну, која је таква, и ову нову технолошку, која је аморфна и усто андрогина, без неке форме, мушко-женске, она је буквално безукусна. Техно свет је такав. У том мелтинг поту техно света потпуно је свеједно да ли сам Хрват, Србин, Индијанац или Јапанац или нешто између, не само у националном него и у хуманом смислу.

Постоје данашња мишљења да нас нови техно свијет води у катастрофу?

Ја ту не видим катастрофу. И даље сам оптимиста и верујем да ће доћи до развоја света, као што је и сам Никола Тесла рекао да ће једног тренутка утихнути оружје, онда када људи испуне своје потенцијале. То је генијална мисао.

У старом свету постојао је човек, изнад њега је био отац, патер фамилиас, који је држао породицу на окупу, а изнад њих је био Бог. То је била тријада која је држала стари свет као кристалну решетку, врло јасно и стабилно. Такав свет је постојао од давних времена и уздизао се све до почетка 20. века, закључно до 2000. године. Нови свет је те улоге потпуно изокренуо. Човек је постао човек-аутомат, неко ко ради све што му се каже, јер је теледиригован од „оца“. Улогу оца су у тој конструкцији преузели медији и они му говоре тачно шта ће да ради, било да је то телевизија, телефон или друштвена мрежа. Наравно, и тим медијима неко управља. А изнад њих је бог новац, тај виртуелни бог који заправо управља овим светом

Горан Радоњић: Српски језик је доминантан у Црној Гори

Како заправо функционира нови техно свијет?

Техно свет је потпуно флуидан, без ичега за шта може реално да се ухвати. Техно свет је та револуција у којој је све отишло онлајн, у виртуелни простор. То је заправо жеља тих технолога да се створи утопијска комунистичка идеја, да сви могу да буду једнаки, у виртуелном свету у коме свако може да има своју комуну и да расправља са другима. То је лепа идеја, чак на трагу Маркса, о коме сам такође у књизи писао. Та идеја је с једне стране фантастична, али је с друге стране тако примамљива за злоупотребу. Ако човек иоле познаје начин на који се овим светом влада, види да мале олигархијске структуре могу да управљају тако великим виртуелним светом и да намећу своју вољу већини људи.

Какву улогу у новом техно свијету има умјетна интелигенција?

Да, та вештачка интелигенција чини се као велика опасност. Али ја не мислим да је тачна прича Рејмонда Курзвејла, по којој ће машине у сајбер сфери толико брзо развијати своју интелигенцију да ће из те виртуелне сфере преузети управљање целим светом. То би значило да дозволимо да интернет управља нама уместо ми интернетом, што је по мени немогуће.

Међутим, аутор књиге Дигитални минимализам Кал Њупорт тврди да данас ни паметне телефоне нисмо у стању укротити…

Ја овакве проблеме не бих много раздвајао од сличних проблема старог света, у коме су такве ствари такође постојале, само су се другачије звале. У том старом свету постојале су приче о демонима, створењима других димензија, божанским бићима, анђелима. Све су то виртуелна бића. Ако човек комуницира с таквим бићима или има визије тога, он је заиста у неком фантастичном свету, у коме га та бића препознају као лошег или као доброг. То се данас дешава и у овом свету, само што овај свет то материјализује: компјутерска могућност генерише све те визије тако да оне постају стварно видљиве. Управо је фасцинантно колико се тај дигитални свет, који се види само преко компјутера, заиста чини као да је реалан свет.

Дјеца одвојене стварности

Како функционира такав свијет?

Ја то често зовем светом одвојене стварности, као што је Карлос Кастанеда у својим делима о шаману из Мексика називао једну паралелну, одвојену стварност у којој се чаробњаци сусрећу са силама других светова и других димензија. Кастанедине књиге изузетно су утицале на младе људе, посебно у Силицијумској долини, затим на генерацију хипика, пост хипика и првих јапија који су почели да се баве виртуелном културом и првим компјутерима, о чему сам и ја у мојој књизи писао. Хипи фрикови су направили тај свет док су узимали халуциногене печурке и истовремено радили на компјутерима. Њихова идеја виртуелне стварности јесте у ствари Кастанедина идеја. Они тај други свет виде као подручје анђела и демона, у коме се стално воде битке, и такав свет су покушали да развију, а на неки начин су то и направили.

Куда води такав свијет?

Куда то све даље води, не можемо да знамо, јер мислим да је ово тек прва фаза развоја тог дигиталног света, у који ће тек наша деца ући много озбиљније и користити га у реалним животима. Пошто сте ме питали да ли сам „за“ или „против“ таквог света, ја кажем да јесам за њега, али и за људе који су способни да својим животима управљају на традиционалне начине. Деца будућности могу све то да раде кроз виртуелне светове, али само ако их користе са знањима старог света. Ако не знају та стара знања, ако не читају озбиљне, дубоке књиге које садрже таква знања, не могу ништа да сазнају гледајући смешне клипове на Јутјубе-у, са којима се они само максимално заглупљују.

Како бисте назвали ту нову генерацију дјеце?

То је тема једног мог есеја у мојој новој књизи, о генерацији коју зовем генерацијом жртве. То је тренутна генерација, а надам се да више неће постојати и да ће се у будућности створити неке боље генерације. Те тренутне жртве су они, први рођени у виртуелном свету, који више живе у њему него у нашем реалном свету, а не желе да се образују, да схвате велике традиционалне и културне вредности. Они на ствари само површно погледају, виде да је нешто интересантно и онда срљају даље у тај све бржи техно свет. А у том брзом свету зле структуре олигарха који креирају техно свет спремиле су низ невероватних клопки управо за такву генерацију. Ако клинац узме телефон и јури Покемоне по улици да би добио бодове и постао главни у игрици на интернету, то значи да је зао неко ко је измислио такве програме и дао их деци у руке, јер деца не знају како да се од тог зла бране.

Хуxлејева будућност, наша садашњост

Војислав Пантић: Српски џезери су били југославенски амбасадори

Да ли је ваша књига „Врли нови техно свет“ заправо наставак Хуxлејевог   „Врлог новог свијета“?

Тако је. Намерно сам узео наслов „Врли нови техно свет“, посебно због једне идеје из Хуxлејевог романа: идеје о пет класа људи које ће постојати у некој будућности. Верујем да је то заиста већ остварено, јер су визије Хуxлеја и визије Орвела из произашле истог језгра, што сам такође у књизи написао.

Која је заправо веза између Хуxлеја и Орвела?

То су визије двојице људи који су изникли из тајног, Фабијанског друштва из средине деветнаестог века, које је врло јасно промовисало идеје сцијентизма, односно научног света будућности. Њихова идеја је била да наука у будућности треба да буде главни ментор комплетне цивилизације и да у будућности треба да владају олигарси из разних класа. Те визије из тог истог језгра су заиста фасцинантне. Тако је, као што знамо, Хуxлејев нови свет подељен на пет великих касти: алфе, бете, гаме, делте и епсилоне. Ако ту поделу упоредимо с данашњим разликама у материјалном иметку, зар данас најбогатији нису алфе, док су бете, гаме и делте најамници у разним великим и малим компанијама, а они најсиромашнији у подсахарској Африци епсилони? Ми у Европи реално живимо у бета свету, где су људи мало богатији, док најбогатији живе у алфа свету. Ми не живимо у том свету, али Бил Гејтс и такви богаташи живе.

У вашој књизи „Врли нови техно свет“ говорите о метафизичкој кризи и о потпуном одсуству фантазије у будућности. Што ће бити с духовном сфером човјека и с умјетношћу у таквом свијету?

Ја сам сигуран да је матрица сваког човека таква да му је природније да живи у старом свету. Свакоме од нас је боље да живи у кући са двориштем, у складу с природом, него у малим становима усред града, где царују ужурбаност, бука и нервоза. Ако изабере дигиталну природу као замену за стварну, човек је већ у симулираном свету, како каже Бодријар, о чему јако добро говоре и романи Филипа К. Дика. Замена за духовно, метафизику и уметност у дигиталном свету – не постоји. Као што је дете плод мушко женске љубави, тако плод виртуелне љубави или било каквог мушко-женског односа у таквом свету не може да буде стварање детета. То је кључна разлика и показатељ у ком правцу иде свет.

Зашто је све то тако?

То је тако зато јер је свет и даље стављен у руке олигарха који њиме владају. Нажалост, тако је. Ко год не познаје довољно тајне историје света и оно што се у њему дешавало кроз многа столећа, можда не може ни да разуме природу жеље за таквом доминацијом. Али ко то познаје, онда може то и да разуме. У природи човека је да се стварају разлика међу људима, како би једни владали другима и добро их искоришћавали. Мислим да је цела виртуелна култура саграђена на идеји да се преко виртуелне комуникације омогући да човек има надзор над свим људима на планети, да их како се каже све чипује, и да их има на једном месту као статистички број. У таквом свету надзираног, високоразвијеног капитализма, не може да постоји неко ко штрчи, јер тај није добар за систем па ће неко покушати да га елиминише или да га уклопи у систем. Али, добра ствар је што још увек имамо среће да данас живимо на размеђи између старог и новог света.

Та размеђа између старог и новог свијета, можда је још увијек нека шанса?

По мени је то једина добра ствар: да се оба света балансирају и да се живи и у једном и у другом. Ја волим природу свог старог бића, стари свет и његове традиционалне вредности, а волим и многе предности новог света и нове дигиталне културе, па то балансирам на начин који мени одговара. Кад би свако тако радио, верујем да би то било идеално. Знање, обичаји и вредности из старог света морају да се пренесу и у будућност.

По мени је једина добра ствар: да се оба света балансирају и да се живи и у једном и у другом. Ја волим природу свог старог бића, стари свет и његове традиционалне вредности, а волим и многе предности новог света и нове дигиталне културе

Образовање на удару

Ирена Плаовић: Српски средњи век је стар, а наука о њему млада

Први на удару техно свијета су очито дјеца и образовање?

Да, први удар ће заиста бити на децу и на образовање. Грубо речено, из угла те богате, високе класе боље је да су деца што глупља. Ја то кажем тако, али нажалост то може да буде тако, и то углавном тако јесте. Мене с друге стране радује што пуно тих клинаца, који делују мало сумануто и повучено према тим видео-играма и свему што им отима време, у неком тренутку као да их нешто освести, па крену потпуно ка том старом свету и почну да траже права знања. Почну да читају књиге, одједном почну да причају међусобно, иду на позоришне представе, на дискусије, на добра предавања. Видим те младе људе на разним местима и њих занимају овакве приче. Занима их неко из нашег старог света ко ће да им каже: „Ево ти рука, па мало попричај и са мном. Можда ти дам неку добру информацију.“

Ви повезујете експлозију техно свијета с појавом ковида и глобалном забрана изласка из кућа…

Мислим да је тада тај дигитални свет нарастао до невиђених висина. Људи су почели да раде од куће, све се почело наручивати преко интернета, за било какав договор и за дружење могао си да комуницираш само онлајн. Када би се свет о коме пишем у мојим књигама тако одвијао, било то много горе него код Вилимама Гибсона у његовом роману „Неуромансер“. У стилу сајберпанка, он је направио свет у коме главни јунаци леже у некаквим танковима као да су мртви, прикопчани на каблове који их компјутерски пребацују у дигитални свет у коме заиста живе. Они живе у тој дигиталној виртуелној стварности, а код куће су као неки инвалиди, који не могу да се померају.

Зашто спомињете овај роман?

Зато што ми је могућност такве стварност постала јасна док сам лежао у болници и лечио се од ковида. Могао сам у виртуелном свету да прокрстарим где год хоћу и у том тренутку то заиста спасава човека: информише се, види нешто, чита, уради. Али то је катастрофа кад се замисли да би то могао да буде модел живљења у некој будућности, да ће реални људи бити на нивоу инвалида, да ће седети у кућама, да би фантастично развили своје мозгове и живели у тим виртуелним световима као моћни, снажни аватари пуни снаге, као у видео-игрицама. Тај свет је стварно катастрофалан. Ако се то тако настави, заиста ћу бити велики песимиста у периоду који долази. Али још увек сам задржао неки оптимизам, јер верујем да ће ипак неки креатори света мало попустити у том лудачком контролисању свега.

Вјера у моћ људског бића

Тко су данас борци за хуманији свијет?

Постоји велики број изванредних уметника, мислилаца, писаца, музичара, на хиљаде њих који би могли да ми буду узори и идоли. И јесу. Волим да их читам, да гледам филмове, да уживам у њиховим делима. Свако ко је позитиван у својим радовима и ко допринесе да се мој унутрашњи животни свет оплемени, за мене је позитивац и водич за неке будуће вредне ствари. Могу да именујем на хиљаде њих, а често их и спомињем у својим књигама.

Да ли ће народи балканског полуотока преживјети врли нови техно свијет?

О овом балканском тлу ја наравно мислим све најбоље, јер је оно део Европе, а Европа је колевка цивилизације, одакле је све произашло. Ја верујем у наше тло, у судбину овог балканског бића, којег чине Хрвати, Срби и сви остали, јер смо под срећном звездом рођени. Генерално, и даље верујем у моћ људског бића. Својевремено сам радо читао „Себични ген“ Ричарда Докинса, који говори о улози гена и њиховом преношењу кроз генерације. Ја у томе видим готово неки генетски божански дух који управља нама, не обратно, и који нас мења. Он замењује наше моделе следећим дететом, јер жели да преживи. Ако тај генетски дух заиста има неке своје карактеристике, онда то треба искористити на паметан начин, тако да генетски сродници могу да кажу: „Ајде, имамо неку заједничку снагу, искористимо је да живимо што боље у овим новим, модерним, техно световима.“ То је заправо моја крајња идеја: да се свет, под утицајем врло интересантних идеја које могу да дођу са овог поднебља, мало смири, да не буде толико ужасних тензија и толико грамзивости.

Извор: П-Портал

TAGGED:Бојан МуњинВладимир ЂурићдруштвоКултура
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Допинг деце у спорту: злочин без казне
Next Article Невен Анђелић: Нова Јалта у Шенжену?

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Милош Ајковић: Преживио сам пакао, Куртијеви “полицајци” су ме брутално тукли

Милош Ајковић, младић из Зете, на Видовдан, а нарочито дан послије, преживио је тешку тортуру…

By Журнал

Сецесионизам и колапс комунистичких федерација: Три корака до слободе

Из књиге Владислава М. Зубока „Колапс”, која представља хронику распада Совјетског Савеза, јасно видимо како…

By Журнал

Грубач: Коначни крах нездраве и сумануте политике „лидера“ ДФ

Излазак Демократа „на улицу“ је био тврди печат на коначни крах нездраве и сумануте политике…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Др Димитрије Јаковљевић: За 30 година нисам доживео да ми неко тражи мито

By Журнал
Други пишу

Владика Герасим: Давид против Голијата – живот изнад омче око врата

By Журнал
Други пишуПрепорука уредника

Kњига о злочинима у логору смрти Јасеновац, објављена 1942. године: Искази одбеглих заточеника

By Журнал
Гледишта

Случај Бећир Вуковић: погрешна каталогизација или неподобна нација?

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?