Идуће године обиљежавамо осамдесет година од оснивања Одсјека за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Никшићу. Посебно је питање уставни и законски положај српског језика и колико га има у разним установама. Ваљда ће се и то промијенити
Разговарао: Бојан Муњин
Заступљеност српског језика у култури и јавној комуникацији у Црној Гори питање је које је прилично дуго присутно у овој средини, али оно као да непрестано избија на површину својом непосредном и проблемском актуалношћу. У новије вријеме нарочито, српски језик и култура Срба у Црној Гори као да постају прворазредно политичко питање, за тренутну државну власт у Подгорици, за академске и културне институције и за међунационалне односе у Црној Гори. О питању српског језика у контексту културе и свакодневног живота у држави подно Ловћена разговарамо с професором српског језика и књижевности на Филолошком факултету у Никшићу, Гораном Радоњићем, који је и члан извршног одбора Матице српске у Црној Гори.
Колико су, дакле, српски језик и књижевност данас присутни у култури Црне Горе?
Рекао бих да је одговор толико предвидљив и очигледан да га је једва неопходно саопштити. Застанимо за тренутак на самом том питању. Чини ми се да би њиме био збуњен, рецимо, Његош, или Стефан Митров Љубиша, или Марко Миљанов, или Михаило Лалић, или Борислав Пекић. Отприлике, као што би збуњен био Данте кад би га неко питао о присуству италијанског језика и књижевности у Фиренци или у Равени, односно Гете о присуству њемачког језика и књижевности у Франкфурту или у Вајмару, или, да одемо даље у прошлост, Еурипид о присуству грчког језика и књижевности у Саламини или у Атини. Сама могућност и потреба да се такво питање постави говори много о нашем времену.
На који начин?
То питање може бити повод да размислимо шта у нашем контексту, а и шире, уопште значе термини култура и присуство једног језика и књижевности (да издвојим само њих). За ову прилику, остављајући по страни садашње идеолошке борбе – које су, надајмо се, ипак краткорочне – констатујмо да су српски језик и књижевност присутни и доминантни у Црној Гори, као што су и били. У прилог томе говори и то што ћемо идуће године обиљежити осамдесет година од оснивања Одсјека за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Никшићу. Посебно је питање какав је, рецимо, уставни и законски положај српског језика данас и колико га има у разним установама. Ваљда ће се и то промијенити.
Како се његује српска културна баштина у Црној Гори?
У складу са претходним, рекло би се да одговор може зависити и од угла гледања. Постоје организације и појединци који очување српске баштине виде као свој задатак. Нажалост, има и оних чије је дјеловање сасвим супротно. Превише је покушаја да се овлада баштином и прошлошћу уопште, да се она стави у окове савремених идеологија. Ваљало би зато имати у виду ријечи Езре Паунда, да је традиција љепота коју чувамо, а не ланац за окивање. Сјетимо се и да традицију, како каже Елиот, морамо стећи великим трудом. Ако културу схватимо елиотовски и гетеовски, што значи не само као националну него и као дио културе свијета, којој имамо да понудимо нешто оригинално и непоновљиво, можемо онда покушати и сами да нешто учинимо. Истовремено, не можемо а да не уочимо и покушаје да се уништи и идеја посебних култура, као и она којој ми припадамо.
Како у том послању дјелује Матица српска у Црној Гори?
Од оснивања 2010. године Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори његује, развија и проучава културу српског народа, као и везе са другим културама. То чини организујући научне скупове, објављујући и промовишући књиге и зборнике из различитих области, предавања домаћих и гостујућих стручњака, изложбе, округле столове, као и школу српског језика за странце, да поменем само неке од активности. Притом, ваља рећи да је често то, како кажете, послање, почивало на раду релативно малог броја занесењака. Препреке су неријетко долазиле из разних праваца, али било је и помоћи, што све ваља запамтити. Трудио сам се да допринесем што сам најбоље могао, и наставићу и даље, надам се.
Колико се српска култура мијењала у Црној Гори протеклих деценија и како изгледа кореспонденција између српске класике и новијих достигнућа српске културе?
Српска култура у Црној Гори се мијењала на разне начине, и под разним утицајима и притисцима. Многи од класика српске културе присутни су и даље, око неких се воде расправе, па и борбе. Чини ми се да би прави карактер тих промјена у српској култури у нашем малом црногорском простору током неколико деценија могао да се разумије тек у једној умјетничкој обради. Замишљам да би таква обрада тежила енциклопедијској свеобухватности какву смо имали код неких наших класика. Нисмо је још добили, надајмо се да ћемо је дочекати.
Ако бисмо једним појмом жељели да окарактеризирамо српску културу Црне Горе, њену специфичност можда у односу на друге крајеве гдје постоји српска култура – како бисмо тај појам дефинирали?
Када у вези са тим питањем размишљам о великим српским писцима из Црне Горе које сам већ поменуо, или, да додам, о сликару Петру Лубарди, или о редитељу Здравку Велимировићу, чини ми се да је за њих, а и за многе друге, од наглашавања неке локалне специфичности много важнија била идеја повезаности српске културе са другим крајевима. Склон сам да тако и сам посматрам српску културу, јер мислим да је од разлика – а оне би се, као и било гдје на свијету, могле тражити на разним нивоима, почевши од самог појединца – важнија културна повезаност. Уосталом, зар се култура не ствара и да бисмо комуницирали са другима, те како бисмо се, патетично речено, повезали са ближњима у читавом свијету?
Вјерујем да сте у непрестаном контакту са студентима. Како изгледа глас младих када је српска култура у питању?
Колико могу да видим и да разумијем, гласови су различити и крећу се у широкој скали, што и јесте добро. Чини ми се да осцилирају од окренутости традицији до њеног проблематизовања и преиспитивања, од истицања индивидуалности до редефинисања своје заједнице. Ако то јесте тако, значило би да смо и даље дио великог свијета и да као култура имамо шта да кажемо и себи и другима.
Како изгледа интеркултурални дијалог српске културе са другим културалним заједницама у Црној Гори и регији?
Тешко је о томе говорити без узимања у обзир прије свега политичких процеса – искуство нас томе учи. Дијалога је увијек било, ако не организованог, а оно на индивидуалном нивоу. Али, да би дијалог међу заједницама постао истински трајан и плодоносан, неопходно је да се мање чују гласови који тај дијалог разарају. Рекло би се да ипак, након тешких и трауматичних збивања, полако прелазимо у доба у коме ће тог дијалога, а са њим и међусобног разумијевања, бити све више.
Никшић ће 2030. године бити европски град културе. Како ће пулсирати ваш град када он те године понесе ту титулу?
Радим у Никшићу већ дуго, и донекле пратим културни живот тога града и учествујем у њему, додуше не толико колико би можда неко очекивао. Свједок сам и различитих амплитуда. Надам се да ће 2030. године, а и прије и после тог значајног периода, култура у Никшићу, као и у читавој Црној Гори, добити подстицаје за развој, што би морало и да буде благотворно и за читаво наше, често ускомешано, друштво.
У каквом је односу српска култура генерално, преко својих посленика, институција и артефаката, са културама у европској и свјетској перспективи?
Знамо да се и као појединци и као заједнице стално обликујемо у комуникацији са другима: рецимо, Михаил Бахтин говори о дијалошкој природи и језика и културе, а Стивен Гринблат о преговарању. Бавим се и компаративним истраживањима, па могу рећи да је једна од константи српске културе сталан дијалог са другим културама. Од најстаријих нама познатих стваралаца па до савременика можемо пратити како су код нас разни умјетнички покрети и појединачна дјела настајали тако што су, између осталог, стваралачки преобликовали импулсе који су долазили са различитих страна свијета.
Када долази до „шумова“ у комуникацији међу културама, у овом случају српске културе у односима са свијетом?
Наши највећи умјетници и у тематском и у формалном смислу били су дио најважнијих тенденција свога доба, али друго је питање колико су Европа и свијет примјећивали наш допринос култури. Који аспекти српске културе, када и у које сврхе би привлачили њихову пажњу, што често није било условљено само вриједностима него и геополитичким чиниоцима. Та чежња за Европом и свијетом и реакција или игнорисање тог свијета, једна је од наших честих, да не кажем сталних, тема.
Недавно је члан групе Ролингстонс, Кит Ричардс, изјавио да га умјетна интелигенција брине, не само због њеног могућег утицаја на музику, него га брине уопће. И многи други у овом данашњем добу исказују сличну забринутост. Како видите обрану националне културе од притисака модерних технологија?
Наравно, Ролингстонси су били дио мог одрастања. (Нисам, међутим, ишао на њихов концерт у Будви 2007. године, но то је друга прича). Као и многе иновације у прошлости, и вјештачка интелигенција може бити употребљена на различите начине, што значи да може донијети и нове подстицаје за развој културе. Тек смо на почетку, и јесте разумљива бојазан, поготово уз толике књиге и филмове који су нам најчешће представљали како технологија води ка суморној будућности. Мислим, ипак, да би једном Џојсу, или Булгакову, или Борхесу, или Кортасару, или Тони Морисону, или Пекићу, или Кишу, или Павићу, и многим другима, модерна технологија била још једно од средстава да се „искује још нестворена свијест свог народа“. Биће, сигуран сам, њихових насљедника и у будућности.
Извор: П-Портал
