Piše: Vladimir Đukanović
U nekom drugom vremenu, predsednik francuske Makron bi možda bio karikatura samog sebe. Mali stasom koji voli grandiozne govore, salonske reforme i poziranje u košulji bez kravate dok oko njega gori imperija. Jer to i jeste ono što se dogodilo: dok su mediji u Evropi bili zauzeti pričom o klimatskim ciljevima, digitalnim transformacijama i „evropskoj strateškoj autonomiji“, Afrika je krenula da zatvara vrata Parizu. Ne tiho, već javno i odlučno.
Francuska je u dobrom delu Afrike bila sistem. Od kraja kolonijalne ere pedesetih i šezdesetih godina, Pariz je zadržao ključne poluge moći: vojne baze, valutu (Frank CFA), političke marionete i poslovne dogovore koji bi se danas nazvali zločinačkim. Ali svet se promenio. Afrička omladina, naoružana mobilnim telefonima i informacijama koje ne dolaze iz Le Monde-a, počela je da postavlja pitanje: zašto još uvek trpimo?
Odgovor je došao brzo.
Prvo Mali, zatim Centralnoafrička Republika, pa Burkina Faso i Niger. Svaka zemlja sa svojom pričom, ali istim refrenom: paljba. Makron je najpre ignorisao informacije koje su bile jasne. Zatim je pokušao da omalovaži crnce, što je već tradicija među belim rasistima. Na kraju je morao da se povuče. Bio je to tiho orkestriran egzodus, ali sa jasnim porukama koje su odzvanjale kao šamar: Francuska više nije dobrodošla.
U Maliju, francuska vojska se povukla 2022. nakon skoro deset godina borbe protiv islamističkog terorizma. Misija pod nazivom „Barkhane“ bila je zamagljena retorikom o bezbednosti, ali mnogima u Maliju je izgledala više kao beskonačna okupacija bez rezultata. Islamisti su bili i dalje prisutni, a infrastruktura razorena. Kada su se domaći vojnici osokolili i preuzeli vlast, zahtevali su odlazak francuskih snaga. Bio je to prvi domino u nizu pod Makronovim uspavanim okom. Više se brine šta će mu njegova čudna supruga reći i uraditi nego šta će biti sa prvom evropskom republikom modernog doba.
U decembru iste godine, Francuzi su napustili i Centralnoafričku Republiku. U zemlji bogatoj zlatom, dijamantima i drvetom, Pariz je godinama kontrolisao resurse kroz lokalne političke ološe. Ali kada je ruska Vagner grupa počela da nudi bezbednosnu alternativu, predsednik Touadera je zamenio partnere. Francuski vojnici su otišli, a ruski instruktori došli. Moskva je dobila prostor koji Pariz nije znao da brani. Godine eksploatacije bez značajnih investicija u infrastrukturu su uneli prezir u stanovništvo. Pre nekoliko decenija bilo je lako držati slabo obrazovane u istorijskom mraku, ali danas, uz modernu tehnologiju, sve je teže. Istina lako procuri kroz jeftine kineske telefone u izolovanim selima afričkih država.
Burkina Faso je bila sledeća. Posle političkih prevrata i porasta anti-francuskog raspoloženja, nova vlast je optužila Makrona da „vređa čitav afrički kontinent“. Posebno je besmislena njegova izjava da su afričke zemlje „zaboravile da zahvale Francuskoj“. Takva paternalistička retorika bila je kap koja je prelila čašu. Vojska Burkine Faso je tražila da francuski vojnici napuste zemlju. I otišli su zato što više nisu imali izbora. Kraj vekovnog silovanja je konačno došao.
Ali najteži udarac stigao je iz Nigera. U julu 2023. godine, vojni puč je svrgnuo francusku pudlicu predsednika Bazuma. Novi režim je odmah zatražio povlačenje francuskih trupa i ambasadora. Makron je pokušao da demonstrira autoritet, rekavši da „Francuska ne priznaje pučiste“, ali nije prošlo mnogo, a francuski avioni su evakuisali svoje ljude. Do kraja godine, i Niger je bio izgubljen, to jest oslobođen. Francuska štampa jasno reflektuje kolonijalističku podsvest ove trule civilizacije: „ Face au putsch et intimidations des militaires à Niamey, la France oppose une position de fermeté, arguant qu’elle ne reconnaît pas le régime… “ ili u prevodu: „Suočena s pučem i zastrašivanjem od strane vojske u Niameju, Francuska zauzima čvrst stav, tvrdeći da ne priznaje taj režim…“. Koga više zanima stav smrdljivih kolonijalista?
Usledila je tišina. Pariz nije znao kako da reaguje. U francuskom parlamentu, 94 poslanika potpisalo je pismo koje je nazvalo afričku politiku „potpunim neuspehom“. Nije to bio samo pad uticaja, bila je to institucionalna kapitulacija. „Niger danas; Mali, CAR, Burkina Faso juče – svi odbacuju Francusku“, pisalo je u pismu. Ono što je izostalo u francuskom društvu je zgražavanje nad ovakvim stavovima. Evropski fašisti, u svom starom stilu, zbunjuju poznavanje vina sa etikom.
Makron je pokušao da redefiniše poraz kao „transformaciju“. U januaru 2024. najavio je smanjenje trupa u Gabonu, Senegalu i Obali Slonovače. U februaru 2025. predao je poslednju bazu u Abidžanu, zadržavši simboličnih 80 vojnika uz komentar da to nije povlačenje, već „novi model saradnje“. Afrička štampa je to dočekala grohotnim smehom.
U Čadu, odnosi su se pogoršali zbog incidenta u kojem je francuski vojni lekar ubio lokalnog mladića. Masovni protesti su zahtevali raskid vojnog sporazuma, što je vlast i učinila. Bilo je to još jedno mesto gde je francuski uticaj izgubio kredibilitet. Zašto? Evo samo jednog podatka: prema podacima Svetske Banke oko 89% stanovništva nema pristup električnoj energiji. Uprkos značajnim prirodnim resursima, koje su Evropljani decenijama eksploatisali, nisu ni pišljivi bob reinvestirali u osnovnu infrastrukturu zemlje. O ulaganju u obrazovanje i druge društvene potencijale ne vredi diskutovati, jer ih nema.
Prava simbolika iznedrila se iz Senegala. Početkom 2025. godine, novi predsednik je otvoreno rekao da „Francuska mora skinuti koleno sa afričkog vrata“. Ubrzo nakon toga, Pariz je bio primoran da zatvori svoju bazu u Rufisqueu. Nije bilo fanfara, ni zvaničnih oproštajnih ceremonija. Samo rasistička tišina i poneki zvižduk okupljene omladine.
Šta je zapravo propalo? Makronov model je pokušao da stvori utisak partnerstva, ali suštinski nije ništa postigao jer je fundamentalno nemoralan. Francuske kompanije su i dalje kontrolisale resurse, vojni kontingenti su ostajali prisutni bez realne kontrole lokalnih vlasti, a politička retorika se nije menjala. U doba društvenih mreža, afrička omladina je shvatila da ne mora da trpi isto što i prethodne generacije. Više ih ne zanimaju istorijske zasluge nekog De Gola, ni ostale prazne priče: zanima ih posao, dostojanstvo i suverenitet. Za razliku od svojih očeva i dedova, mogu da pokažu prljavim kolonijalistima srednji prst a da se ne boje genocida koji je uglavnom sledio. Kamere jeftinih kineskih telefona su moćno oružje protiv svih degenerika koji se kriju iza svojih „razvijenih država“ i njihovih zlih vojnih aparata. Mladi u Africi su jasno definisali ko im je glavni neprijatelj: Evropa.
Francuska diplomatija je decenijama počivala na ideji da Afrika ne može bez nje. Da će francuski jezik, kultura, i obrazovanje ostati večni most. To je bila idiotska iluzija. Mnogi afrički lideri koji su studirali u Parizu sada šalju svoju decu u Istanbul ili Šangaj. Francuske škole se zatvaraju. Francuski jezik se potiskuje, što je ispravno, a sa njim i uticaj. Ovo su fantastične vesti za napaćeni kontinent koji je najviše patio pod kolonijalističkom čizmom. Ideja da će malobrojna elita piti Château Lafite, dok se populacija siluje, često bukvalno, umire pred našim očima. Tehnologija je sahranila ono što armija filozofa, pisaca, umetnika, boraca za ljudska prava i drugih lezilebovića nije mogla.
Najtragičnije od svega je to što Makron nije razumeo da je kraj počeo onog trenutka kada je pokušao da igru kolonijalizma pretvori u PR vežbu. Posetio je Afriku više puta, držao govore o „novom partnerstvu“, ali nije ponudio ništa konkretno. U međuvremenu, afričke ekonomije su nastavile da stagniraju pod uticajem eksploatatorskih ugovora. Kada je postalo jasno da francusko prisustvo ne znači ni bezbednost, ni razvoj, nego samo kontinuitet zavisnosti, sve se srušilo.
Evropski analitičari sada govore o „gubitku meke moći“ Francuske. Ali to je eufemizam. U stvarnosti, reč je o strateškom bankrotu. Francuska, zemlja koja je decenijama oblikovala afričke režime, sada ne može ni da zadrži ambasadora u Niameu. I što je najzanimljivije, niko ne žali zbog toga. Nijedna afrička država nije zaplakala za Parizom. Naprotiv, mnoge su otvoreno slavile.
Sociološki gledano, radi se o generacijskom raskidu. Mlada Afrika ne gleda na Francusku kao na uzor, nego na neprijatelja. Gleda je kao na relikt. A Makron je, zajedno sa svojom dekadentnom okolinom, simbol tog relikta. Dok se on bavi „digitalnom Evropom“ i pokušajem da NATO reformiše kao „mozak na aparatima“, stvarni svet mu se raspada pod nogama. I što je najgore, izgleda da ni sam to više ne razume.
Ironija je u tome što se Francuska, kolonijalna sila koja je vekovima vladala tuđim teritorijama, sada povlači kao ranjeni aristokrata , ne zato što je poražena na bojnom polju, već zato što je izgubila narativ. Ne zato što se kaje za svoje zločinačke grehe, već zato što su robovi ustali protiv robovlasnika. Nema velikih proslava gde se viore zastave afričkih država, već samo potpirivanje islamofobije i guranje tih etničkih grupa u geta. Nema pljuvanja svojih zločinačkih dedova, već samo tihi žal za jeftinim rudama.
U školama širom Afrike, deca danas uče istoriju u kojoj je Francuska okupator, a ne oslobodilac. I to je najbolji pokazatelj da je era Françafrique zaista gotova. Ne pod uslovima Pariza, nego pod uslovima onih koji su decenijama ćutali, koji sada klikću lajkove i tako dan za danom sahranjuju jedan od najodvratnijih narativa u istoriji čovečanstva: da je belac biološki nadmoćan nad crncem.
Poseban udarac Makronu je činjenica da su afričke zemlje koje su proterale Francusku ujedno i one koje su imale najdužu i najintimniju vezu s Parizom. To nisu bile udaljene kolonije, to su bile „privilegovane sfere uticaja“. Niger, Mali, Burkina Faso, CAR: sve zemlje u kojima je Pariz godinama birao lidere, oblikovao budžete i kreirao obrazovne sisteme (to jest nepostojanje istih). I sve su se odrekle te „privilegije“ bez nostalgije.
Ni francuska javnost nije ostala imuna. Dok se deo elite pita „gde smo pogrešili“, radikalna desnica koristi afrički kolaps da bi opravdala svoju antiimigrantsku retoriku. Ako Afrika više nije pod kontrolom, poručuju, onda će njeni ljudi doći kod nas. Ne nego gde će da dođu? Na Balkan? Povlačenje iz Afrike se koristi kao gorivo za unutrašnju političku polarizaciju. Makron, koji je želeo da bude „lider nove Evrope“, sada je lider bez teritorije, bez partnera i bez jasnog pravca. Ostaje na vlasti putem čiste tehnikalije uz najnižu podršku glasača u bilo kojoj demokratskoj državi: 22%. Primaćete ljude iz Afrike još decenijama. Zašto? Pa zato im dugujete stotine milijardi kolonijalne eksploatacije.
Ako nešto ostaje kao pouka iz ovog poniženja, onda je to činjenica da sile koje ne razumeju dinamiku sveta 21. veka nemaju pravo da se zovu silama. Francuska je igrala igru iz 20. veka i izgubila u svetu koji više ne priznaje staru kartu moći. Makron to još uvek ne razume. Ali mlada Afrika je konačno sve skontala.
Izvor: Fejsbučenje
