Svečovek je naš ideal, naš san, naša neizreciva čežnja, naša nada, naša zbunjenost
Ja ne poznajem Šekspira. Čak i ne mogu da ga poznajem. Ali on zna mene; on me je opisao, on je naslikao sve tajne moje duše na takav način da čitajući njega, nalazim samoga sebe u njemu. Možda sam ja čovek sa jednom glavnom mišlju, jednim osećanjem, jednim tonom, jednom bojom – čak jedno. A on je bio multi – i mylti. On nije nikad bio sam. Njegovo ime je Legion. On je skoro Svečovek.
Eto zašto se Šekspir tako snažno doima nas Slovena. Svečovek je naš ideal, naš san, naša neizreciva čežnja, naša nada, naša zbunjenost.
Šekspirovo carstvo
Engleski narod je ostao veran panhumanističkom duhu Šekspirovom. Njegov narod pokušava da razume svakoga u svetu, mistično poštujući u svakome – kao što je i Veliki Pesnik – neki veliki zakon Vasione, koja šalje svakoga u ovaj život sa nekom tajnom misijom. Teško je saznati koja je to misija čoveka ili nacije i iznaći ono suštinsko dobro koje oni možda sadrže u sebi kao opravdanje svoga postojanja. Temeritas est damnare quod nescials! (Smelost je osuđivati ono što ne znaš!) – rekao je Seneka. Šekspir je ipak znao, kao što znaju i Britanci, vaspitavani na Šekspiru. Njihovo načelo nije da svet uniformišu, već da umnože sopstveni duh učenjem i razumevanjem duha svih drugih kako bi bili pravedni prema svima. Njihov put ne vodi ka Nadčoveku, več ka Svečoveku; ne ka Ničeu već ka Šekspiru.
Oni imaju šekspirsku sposobnost da izaću iz sopstvene duše pa da neko vreme nose dušu nekoga stranca. Oni razumevaju mnogo više različitih duša nego iko drugi. Od ledenog severa Kanade do vrele i sunčane Indije i Južne Afrike oni istovremeno i stiču i šire znanja, uvek spremni pre da uče od drugih nego da druge uče. Molim vas uočite: na njihovim usnama uvek lebdi pitanje a ne odgovor; nikada nisu tako brzi da odgovore kao da pitaju. Njihovo razumevanje ljudske prirode i različitih duša nacija je ogromno. Oni se s poštovanjem odnose prema tim različitim dušama koje nastanjuju njihovu veliku Imperiju. Oni vole ovaj mozaik od malih i velikih nacija, velikih i malih država, originalnih običaja, različitih boja i religija – ovaj mozaik, koji oni nazivaju Britanskim Carstvom. Osnivač ovog Carstva je, po mome mišljenju, Šekspir. On je položio temelj, on je dao dušu, da, i sam program za taj veliki mozaik. On, car Šekspir!
Carstvo mora biti veliko! – bio je program. Šekspirov duh je bio garancija za to. Bio je to suviše velik duh da bi zaposeo prostor samo od jedne do druge obale Britanskog ostrva. Carstvo mora biti višebojni mozaik, povezani multum, ne uniformisani i dosadni unum! Ono je postalo takvim. A Carstvo ipak ne sme biti ni gordo ni samodovoljno, jer ‘Onaj koji je gord pojede samoga sebe’! Ono i nije.
Šekspir je bio primordijalni tvorac i inspirator Britanskoga Carstva; Kromveli, Elizabete, Džordži, Viktorije, Pitovi i Gledstoni – to su pomoćni graditelji tog velikog zdanja. Smem li da kažem – Britanski svet je veliko telo u kojem je ovaploćen šekspirski duh? Posedovati takvo carstvo, znati njime upravljati, kako s njime postupati, kako ga pokretati ka progresu i civilizaciji – za to je potreban specijalan odgoj. Takav odgoj mogao je dati britanskom narodu samo Šekspir. Tokom tristagodišnjeg perioda britanske istorije mislim da bi Šekspir mogao da se uporedi samo sa Biblijom po uticaju na tu istoriju. (Govorim o naciji kao celini – uskogrudi patrioti ovog ostrva – ako ima takvih – nemaju ničeg zajedničkog sa Šekspirom i više su rušitelji nego oslonci slavnoga Šekspirovog carstva).
On lično
Svečovek! Platon je izgovorio ovu reč, a pri tom je mislio na Vasionu. Dostojevski je izgovorio tu istu reč, a on je mislio na Čovečanstvo, u istom smislu kao sveti Pavle. Ali nema nijednog drugog smrtnika koji je u tolikoj meri bio kaleidoskop Čovečanstva svojim ličnim umom i srcem kao Šekspir. On je pravi mikrokosmos. On opisuje stotine ljudi tako jasno i verno kao da piše svoju ličnu biografiju. Njemu nije ništa odveć malo niti išta odveć veliko. On ne obožava ni jednog čoveka niti mrzi i jednoga. On može, poput antičkoga boga, lako da siće sa Olimpa i prometne se u oblik koji želi, bilo u kralja ili prosjaka, čoveka ili ženu, sveca ili zločinca. Neka brza metempsihoza, čak kaleidoskop sveta – panantropos, svečovek! Ja se pitam: da li je ovaj čovek mogao stvarno biti veran prijatelj ikome, ili trajan neprijatelj ikome?
Čovek sa ,,muzikom u sebi”
Šekspir je bio čovek sa “muzikom u sebi”. U slovenskom svetu nema nijednog čoveka sa “muzikom u sebi”. U anglo-američkom svetu postoje takva dva – drugi je bio Emerson. Veliki Sloveni su bili obuzeti bolnim utiskom o ljudskoj patnji u ovom svetu u tolikoj meri da su svi oni posvetili svoj talenat rešavanju “socijalnog problema” “ljudske sreće”. Oni su svi propovednici i reformatori: Hus, Mickjevič, Gogolj, Tolstoj, Dostojevski, Solovjev, srpska epska poezija, Gorki, pa čak i Sjenkjevič, koji je to na jedan umetnički način više nego drugi. “Jedna nesavršenost pokazuje mi drugu, tako da me teraju da iskreno prezirem samoga sebe”! To može biti najbolja ilustracija negativne strane slovenskih genija. Svi oni su slomljena srca, skršena ogledala; svet se ne može sasvim jasno ogledati u tim ogledalima. Njihova pisana dela su više vapaj i molitva za pravdu, milosrće, bratstvo, ljudsko saosećanje i krotost. Svi oni su verovali da ljudska sreća leži iza prvog brda koje deli našu generaciju od budućnosti. “Želanie blaga vsemu živušemu!” uzviknuo je Tolstoj, tj. “želeti sreću svim živim bićima”. To je bila suprema leh (vrhovni zakon) njegove etike i religije.
Šekspir je bio smion do drskosti. To je ono što mu Tolstoj nije nikada mogao oprostiti. Šekspir nije propovedao i vapio, već rasvetljavao: čak ni najbolje i najimpresivnije stranice Biblije nisu one koje direktno propovedaju, već one koje ilustruju. Ovo je David, a ono je Savle – biraj! Ovo je Antonio, ono je Šajlok – biraj! Tolstoj je iza sebe ostavio sektu, kao i svi učitelji koji propovedaju direktno i svesno, angažovano. Šekspir nije iza sebe ostavio sektu, već Čovečanstvo.
Nema knjige (čak ni u Tolstoja), sem Biblije, u kojoj je kontrast između dobra i zla tako plastično prikazan kao što je u Šekspira. On je najzdraviji genij u istoriji, najzdraviji i sa najvećom unutrašnjom harmonijom. On gleda na život kao na dramu, Svi elementi koji postoje u svetu u nekom istorijskom trenutku (kao na primer, u vreme Perikla, ili Cezara, ili Henrija VIII) potrebni su kao komponente svetske drame u takvom trenutku. Sve, svaka misao, reč ili osećanje važni su samo ako su utkani u tu veliku dramu, u akciju, patnju, zaplet. Zlo mora biti kažnjeno, i Šekspir zaista nemilosrdno kažnjava zlo bičem sudbine ili sopstvenom ironijom – ali zlo je ipak neizbežna komponenta u drami ljudskog života na zemlji. Zašto? Šekspir ne daje odgovor; Biblija daje. Naš greh je bio početak naše ovozemaljske tragedije, a patnja je njena posledica. Simbolično, kada su Adam i Eva napustili Raj, Zmija je ispuzala ispred njih. Zmija – nešto što puže – postala je njihov vođa u svet. Da li je to istina? U samu činjenicu možemo i posumnjati, ali ne i u simbol. Šekspir vam neće dati direktan odgovor. On će vam samo pokazati neuhvatljive prizore ovog života i mozaički karakter glumaca na pozornici sveta. On ništa ne propoveda, on samo slika, ali svojim snažnim slikanjem on veoma potvrđuje Bibliju u svemu što je najveće, najplemenitije, najuzvišenije i što najviše u njoj nadahnjuje. On je bio i još uvek jeste druga Biblija za svoju naciju i sve svoje obožavaoce. Otkako je Biblija donesena u Veliku Britaniju nije bilo sličnog sveljudskog dokumenta koji se čitao na ovom ostrvu kao što je Šekspir.
Šekspir je panantropos – na ruskom: Vsečelovek – i to epski. Dostojevskog bismo možda mogli nazvati lirskim panantropom. To je razlog zašto ove dve velike rase, Anglo-Saksoni i Sloveni, toliko tajno gravitiraju svojim dušama jedni prema drugima, uprkos svim mogućim privremenim razilaženjima u politici. Njihov ideal je isti – sveljudski. Samo je izražavanje njihovog ideala različito.
U proslavi tristagodišnjice Velikog Pesnika Velike Britanije, slovenski svet će još jednom osetiti najdublju zahvalnost i beskrajno divljenje prema Šekspiru, epskom panantropu, u čijem čarobnom jeziku Sloveni nalaze najjasniji izraz i sopstvene duše, da, svoje panhumanističke duše, za koju ni jedno Božije stvorenje na zemlji nije odveć malo da bi trebalo biti odbačeno, a nikakva ljudska slava toliko velika da bi se poredila sa slavom Božijom.
Izvor: Patmos
