Ali kako prići ženi u velikom gradu. Toliko ih je a ni jedna nije njegova. Video je, šetajući po bloku, mnogo žena, a sve su mu se dopadale, kako šetaju kučad. Odlučio je i on da kupi kuče
Čitavog života gospodin N. je bio opštinski činovnik.
Trudio se da nikad niko od nadležnih nema primedbi na njegov rad. Dolazio je prvi a odlazio poslednji. Od prve plate je kupio odelo, i belu košulju i kravatu.
Cinkario je svaki nerad, razgovore u kancelariji u kojima su se pominjali šefovi ili, ne daj Bože, država.
Trudio se da se svima umili.
Živeo je u samačkoj sobici u predgrađu u kojoj je osim rešoa bio krevet i daska za peglanje. Provodio je besane noći sanjajući žene nedodirljive, daleke nedostupne…
Desilo se samo jednom da koleginicu pozove da posle posla odu na kafu.
„Šta ja sa njom da pričam“, pitao je Rokana, opštinskog šofera, duhovitu momčinu i spadalo koji je važio za najvećeg švalera u opštini.
Koleginica je bila malo precvala devojka koja je radila u daktilobirou.
„To ti je bar lako! Samo joj reci „Želim tvoje telo“!
Otišli su u punu gradsku kafanu gde su svraćali svi opštinari na piće.
Posle trećeg gutljaja kafe i na eks popijene čaše loze, da bi skupio hrabrosti, tako ga je Rokan podučio, pogledao je u oči i rekao dovoljno glasno da su ga čuli i konobari.
„Želim tvoje telo.“
Pljusnula mu je šamrčinu da se čitava kafana okrenula.
Konobari su pričali i onima koji tog dana nisu bili tu.
A i Rokan je zabavljao činovnike po kancelarijama pričaju kako ga je savetovao.
Ponižen, ne seća se kako je stigao do kuće. Uzeo je bolovanje i mesec dana nije dolazio na posao.
Od tada ga nikako dugačije nisu pominjali već kao – „Želim tvoje telo“.
Priča se proširila po čitavom gradu. Tek tada više nije mogao doći do žene.
Šef, kojem je svakog jutra lično donosio doručak, rakiju, kafu i kojem je podnosio izveštaj šta se dešava u zgradi opštine, postao je ministar. I baš takav mu je trebao u ministarstvu.
U službi je napredovao kao vredan, tačan, cinkaroš i drukara. Takve su šefovi cenili. Dolazio je u našu kafanu dok je gazda kupovao novine. Čitao je sve novine od prve do poslednje strane i pokušavao da se umeša u razgovor prepričavajući šta je u novinama pročitao. Kad je nestalo novina nestalo je i njega.
Ni u rodnom mestu ni u Beogradu nije imao sreće.
Godinu dana pred penziju dobio je stan i odlučio da se oženi.
Ali kako prići ženi u velikom gradu. Toliko ih je a ni jedna nije njegova. Video je, šetajući po bloku, mnogo žena, a sve su mu se dopadale, kako šetaju kučad. Odlučio je i on da kupi kuče.
Uzeo je pudlu jer one najmanje jedu.
Visoko uzdinute glave u besprekono ispeglanom odelu, beloj košulji i kravati, krenuo je u beskrajne šetnje blokom sa pudlom koja mu se stalno zapetljavala oko nogu. Zaludu je pokušao da uspostavi preko Raduše (ime pudli je dao po pokojnoj babi koja ga je podnjivila) kontakt sa vlasnicama drugih pasa. Iako je bio visok, uspravan, naočit čovek, bilo je nečega u njemu što su žene prepoznavale i što ih je odbijalo.
Viđali smo ga kako svakog dana prolazi pored kafane.
Iako unutra ne ulazi uvek otvori vrata, proviri i pita za nekog koga nema u kafani.
Budio se noću sav u znoju sanjajući žene.
A onda je počeo da se vozi punim autobusima. Birao je špic. Primicao se ženama koje su bunovne išle na posao ili se umorne vraćale sa njega i udisao njihov miris.
Žene su se odmicale od njega no zaludu.
Počeo da ih dodiruje. Pričalo se o tome po čitavom bloku. O šamarima koje je dobijao.
Ali svemu dođe kraj. Uhvatio je za zadnjicu policajku u civilu koja je išla na posao. Ova je pozvala patrolu.
Sačekali su ih na sledećoj stanici i njega sa lisicama izveli iz autobusa.
Hepi End (na zahtev čitaoca)
Policajka koju nikad niko nije uhvatio za guzu sačekala ga je na izlasku iz zatvora i službenim kolima, u uniformi sa pištoljem, i odvela kod sebe u stan.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
