Пише: Бојан Муњин
Захваљујући више од деценије настојања владике Јована у Пакрацу су обновљени, у рату деведесетих порушени, Саборна црква Свете Тројице, Владичански двор и Библиотека у којој се налази око педесет хиљада старих књига, као и теолошко-вјерских рукописа од 14. до 16. вијека. Ту су и стара издања Вергилија, Ничеа, Волтера, Русоа, али и повеље Марије Терезије и Фрање Јосипа.
У рату у Хрватској, 1991. године град Пакрац је тешко страдао. Једно вријеме линија фронта је пролазила по средини града, па се може рећи да су га братски уништавале све војске, пуцајући једна на другу преко ове црте уздуж главне улице. На линији ватре нашла се и православна Саборна црква Свете Тројице, изграђена 1732. године, као и Владичански двор, с једном од најобимнијих библиотека у православном свијету уопће. Црква, коју је рестаурирао славни архитект Херман Боле крајем 19. вијека, у вријеме тадашњег пакрачког епископа Мирона Николића, у овом рату дивљачки је гранатирана, а из девастираног Владичанског двора развучене су многе књиге старе неколико стољећа, иконе, предмети и слике непроцјењиве вриједности.
„Крало се индивидуално и колективно“, каже данашњи епископ пакрачко-славонски, владика Јован Ћулибрк. Изворно православно становништво које је до 1991. године у западној Славонији бројало око сто педесет хиљада душа, спало је послије тог рата на петнаест хиљада и атмосфера у изрешетаном граду није могла бити гора. Требало је од тада проћи дугих 18 година да владика Јован преузме жезло епископа славонског у Пакрацу. Тада, 2014. године он је мирно рекао: тај мали дио народа довољан је за препород. И препород се догодио. Данас су у великој мјери обновљени и Саборна црква Свете Тројице и Владичански двор, уз сијасет вриједних артефаката, књига, реликвија, слика и намјештаја, који су враћени, рестаурирани или замијењени новим предметима. Треба такођер рећи да човјек који је у јесен 1991. године у разрушеном Владичанском двору спасио хиљаде старих књига и однио их на чување у Загреб, био је официр Хрватске војске, Иван Хити, који је на безумље и деструкцију одговорио, уз велики лични ризик, нервом хуманости, доброте и бриге за цивилизацијско и културно добро.
Владичански двор у Пакрацу 2009. године, фото: Јовица Дробњак
Зашто је толика мржња била потребна и зашто је доведена до хистерије жеља да се онај други, преко пакрачке црте раздвајања, уништи и сатре у том трагичном рату 1991. године? „Нисмо савладали зло Другог свјетског рата“, објашњава данас владика Јован. „Сваки Хрват је 1991. могао рећи ‘ја се бојим Блајбурга’ и сваки Србин је могао рећи ‘ја се бојим Јасеновца’ и тај недостатак катарзе које није било ни на једној страни, створио је да се неумирена крв на Балкану из 1941. и 1945. претворила у мистичну мржњу од које је 1991. године и зрак био болестан“, наводи владика Јован. „У прошлом рату од сто православних богомоља у западној Славонији срушено је педесет. Ја сам дошао да градим, а не да рушим. Ово је моја молитва и наша упаљена свијећа“, говори данас владика Јован.
„У прошлом рату од сто православних богомоља у западној Славонији срушено је педесет. Ја сам дошао да градим. Ово је моја молитва и наша упаљена свијећа“, каже владика Јован
Али овај владика добро зна као духовни пастир да је за српску заједницу у западној Славонији, коликогод она мала била, та обнова прије свега унутрашња и метафизичка, да би онда она имала смисла и у свакодневном животу. Та молитва у Пакрацу примарно значи да Срби не смију живјети у гету и да оно што имају да покажу, а могу пуно тога да покажу, треба да покажу свима: и Србима и Хрватима у Славонији, људима у Хрватској, регији, Европи и цијелом свијету. „Многи ме питају, а шта ће тај напор да промени?“, каже владика Јован и наставља: „Ја ћу направити све што је до мене, јер оно чувено српско ‘све или ништа’ обично завршава као ништа.“
Саборна црква Свете Тројице (фото: Јовица Дробњак)
За почетак та мала српска заједница у Пакрацу треба да има свој облик, смисао и усмјерење и Епархија пакрачко-славонска у том смислу тијесно сурађује са Српском кућом која се бави цивилним питањима Срба у Пакрацу и околици, као и културним догађајима на које су позвани Срби, али и сви остали. О томе смо разговарали с Николом Ивановићем, водитељем Српске куће у Пакрацу који каже да је та кућа отворена 2021. године, као сједиште српских организација:
ВСНМ-а Пожешко-славонске жупаније и српских вијећа Липика и Пакраца и у њој се проводе различите друштвене активности. „Трудимо се да људи српске заједнице живе животом достојним човјека и да се држе своје традиције, старе у западној Славонији више од 300 година“, каже Никола Ивановић. Тако у Српској кући имају вриједну етно збирку и малу библиотеку, везану за теме из пакрачког краја, а такођер су посвећени и истраживањима и заштити карактеристичног фолклора и народних пјесама српске заједнице западне Славоније. Уз подршку Српског народног вијећа, Српска кућа организира бесплатну правну помоћ за своје сиромашне чланове, те акције „од врата до врата“, како се зове пројект помоћи старима и немоћнима. Сваке седмице се у Српској кући збива неки програм: свирка, дружење, глумачки наступ или књижевна вечер. Врло је активан огранак Просвјете, који је овог септембра прославио 30 година ђеловања у овом крају, а постоји и централни годишњи догађај – Малогоспојински дани, такођер у септембру, који се организира више година и траје седам дана. Ове године на овим Данима обиљежено је 30 година од смрти познатог књижевника, родом из Пакраца, Слободана Селенића, а читало се и дирљиво писмо једног Пакрачанина: „Пакрац је више од града. Он је мјесто сусрета и тишине која говори, мјесто гђе се обнавља не само камен, него и човјек.“ У граду који тешко лијечи своје ране, у географском простору западне Славоније у којем су се сударили најљепши брежуљци и најгора мржња, треба снаге за овакво писмо. Или, како каже Никола Ивановић: „Овђе живимо сви заједно, морамо оставити прошлост иза себе.“
„Трудимо се да људи српске заједнице живе животом достојним човјека и да се држе своје традиције, старе у западној Славонији више од 300 година“, каже Никола Ивановић
Владика Јован има необичну биографију. Завршио је Филозофски факултет у Загребу и Теолошки факултет у Београду, био је музички рок критичар и војни падобранац, а 1991. године је изговорио ону чувену реченицу: „Одлазим у манастир, а не у рат.“ Да цитирамо Библију, човјек у животу не смије бити – „ни врућ ни хладан“, него се свим снагама мора бацити на испуњење мисије за коју је створен, каква год она била. Нетко читав живот пече крух, нетко се жртвује за ђецу, нетко је научник, а мисија владике Јована је да у западној Славонији обнови добро у људима. Стратегија није комплицирана: мора постојати свеобухватни шири приступ, који ће у тим људима потакнути стварни интерес и пажњу. Тако је недавно овај владика угостио пост панк групу Таксидомун, познату између осталог по свом духовном албуму под називом „Свети ратови“, која је на концерту у Владичанском двору у Пакрацу изазвала праву културну експлозију међу питомим зеленилом западне Славоније. Владика каже да „нема ко није био на том концерту“, што би у пријеводу значило да се скупила елита алтернативне поп културе читавог овог простора, од Пирота до Пирана и од Сплита до Суботице. То је поклоништво мира и напор добре воље који мора имати резултате, закључује владика.
Фото: Јовица Дробњак
Сљедећа на реду је промоција велике монографије Горанке Матић, једне од најзначајнијих фотографкиња читавог балканског простора, која је у распону од 40 година биљежила фотоапаратом многе политичке ломове и друштвене немире, али је направила и серију фотографија православних манастира са Скадарског језера. Слиједом ове свеобухватности долазимо до животне мисије владике Јована у Пакрацу из 2014. године: обнова Саборне цркве Свете Тројице, Владичанског двора и владичанске библиотеке. Црква је добрим дијелом обновљена и освештана је 7. септембра ове године, када је свету литургију служио патријарх Порфирије, уз присуство високог свештенства и јавних личности из многих земаља Европе и свијета. Библиотека Владичанског двора је у великој мјери рестаурирана и она данас заиста изгледа као јединствено интелектуално и духовно врело у које се стољећима таложио мед духовне мудрости и знања. Томе је доприносило, од Арсенија Чарнојевића почетком 18. вијека до данашњег владике Јована, у тих 300 година најмање још 22 епископа. У библиотеци је око педесет хиљада старих књига, као и теолошко-вјерских рукописа од 14. до 16. вијека. Ту су прва издања великих писаца и филозофа, од Ничеа до Михајла Ђурића и од Вергилија до Слободана Селенића. Ту су слике православних великодостојника, сакрални предмети и епископска жезла и читаве собе посвећене различитим културама, од хеленске и западноевропске, преко јудејске, до блискоисточне и оријенталне. Ту је бизантијско наслијеђе: фреске, иконе и архитектура, али и повеље Марије Терезије и Фрање Јосипа. Ту је први епархијски грб од прије три вијека, али и биста Цвијете Зузорић, арменски мозаици из Ирана, али и портрет Бранка Радичевића с Фрушке горе. Ту су предмети с Хиландара и Свете земље, Енциклопедија Совјетског Савеза, али и стара издања Жила Верна, Волтера и Русоа. „Не желим ништа да пропадне“, каже владика Јован. Чини се да гледамо живу хисторију свијета и удишемо мистичну духовност првих хришћанских отаца, пролазећи кроз просторије владичанске библиотеке у Пакрацу.
Дио владичанске библиотеке (фото: Јовица Дробњак)
Многе вриједне књиге и рукописи чувају се у депоима под кључем, али владичанска библиотека у Пакрацу такођер је и мјесто истраживања и она су већ почела у просторијама за преглед архивске грађе. Комплетна обнова цркве и владичанског двора требала би бити готова 2032. године на тристогодишњицу изградње прве православне цркве и Владичанског двора у Пакрацу, 1732. године.
За вријеме нашег боравка падала је киша, отприлике као оног сивог октобарског дана у Пакрацу 1991. године, када се чинило да ће ратно сивило појести људе и да ће све стати и умријети. Данас се чини да се испод пепела мржње и деструкције поновно назире један свијетао град, у којем ће заједно у миру живјети људи различитих култура, националности и вјерских увјерења. Оно што смо виђели јест да се овђе и људи и грађевине и природа обнављају вриједним рукама молитве, жртвовања и доброте.
Извор: П-Портал
