Када је пре седам година владика Григорије постављен за епископа Српске православне цркве (СПЦ) у Немачкој, многима је ова одлука заличила на опробани југословенски модел слања гласног владике далеко од матице. „Ако је неко мислио да ме уклони, то сам можда највише био ја, јер сам желео промену. „Иако сам далеко од отаџбине и овде имам многа друга задужења, даљина не може да умањи моју љубав и бригу за народ којем припадам, те се зато мој глас понекад и гласније чује него кад сам физички био тамо”, каже владика Григорије у интервјуу за ББЦ.
Он је владика са мобилним телефоном у руци, Инстаграм профилом и блогом, који смејући се каже да му данас мање времена треба за пут од Диселдорфа до Дубровника, него што му је некад требало за деоницу од Вишеграда до Требиња. „За епископа, свештеника, а тако би требало да буде и, на пример, са министрима, најважније је да буде доступан људима, да га чују, виде, да причају са њим.
„То помаже и њему, да не полуди од ‘власти’, а и њима, да сазнају ко је он, шта прича и да тако одлуче да ли да га прихвате.” Владика Григорије рођен је 1967. као Младен Дурић у централној Босни и Херцеговини (БиХ), тада делу Југославије, а замонашио се у манастиру Острог, у Црној Гори, 1992. године. Од 1999. био је на челу Епархије захумско-херцеговачке СПЦ, а 2018. године прелази у Диселдорф, град на западу Немачке, на чело Епархије диселдорфске и немачке.
Борба људскости и нељудскости у Србији
Чак и кад је владика Григорије далеко од Србије, она нађе начин да дође к њему. Док говори за ББЦ на српском, припрема се да са оближњег диселдорфског аеродрома полети за Минхен, у сусрет студентима који месецима на протестима, сада већ широм Европе , траже истину о паду надстрешнице у Новом Саду, када је страдало 16 људи. „Данас људскост путује на бициклима, пешачи, буди људскост код оних који је сретну. „То је нешто најлепше што нам се догодило претходних 30-40 година.” Вишемесечне студентске протесте, владика Григорије види као супротстављеност добра и зла.
„Нељудскост много галами, прича и лаже, слична је ђаволу, стално нешто дошаптава. „Она није бројнија, али је наметљивија, па се људскост повуче – док се не преврши свака мера, што се управо десило у Србији.” Ипак, за владику Григорија, студентски протести много дубље утичу на друштво од питања које непосредно покрећу. „Студенти постају огледало које неумитно све разобличава, а сви се ми у том огледалу огледамо. „Мој највећи страх је да ће неко хтети насилно да разбије то огледало, јер многима није пријатан одраз који у њему виде.”
Иако и сам владика Григорије подсећа да је црква деведесетих година 20. века, за време власти Слободана Милошевића, најпре заузимала контроверзне ставове према његовом режиму, а онда отворено позивала на смену и владу „националног спаса”, сагласан је да је СПЦ данас далеко од сличног става. „Данас нисмо ни близу тога. „Неки мисле да баш тако треба, али ја говорим оно што мислим да је исправно, иако не искључујем да можда и грешим.”
Вучић, Додик и српска опозиција
Готово од почетка епископске каријере, Григорија су пратиле тврдње да се у свештеничкој мантији бави политиком, а за то га је отворено оптуживао и Александар Вучић, председник Србије. Иако се са Вучићем по службеној дужности састајао и у четири ока, владика каже да последњих година није одлазио ни на ручкове које је председник Србије традиционално организовао за чланове Сабора СПЦ, највишег црквеног тела. „Након свега што се догодило и након свега већ реченог, немам потребу ништа додатно да кажем”, описује тренутни однос са садашњим председником Србије. Милорада Додика, председника Републике Српске, једног од два ентитета БиХ, владика Григорије сматрао је за пријатеља.
„Истина је да се никада не одричем пријатеља, а на њима је како ће се они поставити у односу на мене – тако је и у овом случају.” Додику је управо Немачка недавно иницирала увођење санкција, а од раније се налази на сличним листама Сједињених Држава и Велике Британије. „Он је био човек који је изгледао флексибилно, а то је за Босну и Херцеговину најважније.
„Мислио сам да ће имати добре односе са комшијама, чак и ако не буде успевао да их воли.” Владика Григорије критичан је и према српској опозицији. „Није пријатно чути, али треба рећи да сви људи у опозицији који су претрпели тортуру и провлачење кроз блато, а притом нису успели да донесу промене, треба да се склоне.“
Одговори на црквене табу теме
Свестан је митрополит немачки да поједини ставови које износи не изазивају опречне одговоре само у јавности, већ и у цркви којој припада. „Знам да су моји ставови врло често, за неке људе у цркви, преслободни.” Српска православна црква данас је за медије једна од најзатворенијих друштвених институција, а ББЦ на српском безуспешно је покушавао у више наврата да добије ставове ове верске заједнице о различитим питањима. Разговор са владиком Григоријем била је прилика за добијање неких одговора. Још као владика захумско-херцеговачки, Григорије је учествовао у оснивању фондације која је, између осталог, најављивала помоћ људима који се лече од стерилитета, као и финансирање вантелесне оплодње.
Ипак, у СПЦ постоје и супротни ставови, који тврде да се вантелесном оплодњом остварује „масовно убијање нерођених људи“, јер буде оплођено више јајних ћелија. Владика Григорије каже да, попут питања трансплантације органа, вантелесној оплодњи приступа и као човек који у околини, међу пријатељима, види децу рођену на овај начин и људе излечене захваљујући донорству органа. „Оно што увек можемо јесте људе волети, бити им утеха, притрчати им у помоћ.”
Однос СПЦ према ЛГБТ људима није без контроверзи. Док је, по избору за патријарха, актуелни вођа СПЦ Порфирије изразио разумевање за ЛГБТ питања, па чак и за правно регулисање истополних заједница, црква се касније вратила гласном противљењу остваривања већ постојећих и гарантованих права ових људи. „Уколико ми се неко о томе исповеди, као што се дешавало, ја бих му говорио – буди ту, у цркви, моли се, нико те одавде неће избацити.” О једној теми, контроверзној за српску цркву, њен митрополит у Немачкој нема ни најмању дилему. „Родно сензитиван језик, који је у саопштењима СПЦ означаван као екстремно насиље и погрдно називан „џендеризацијом”, за владику Григорија није тема којој се бавио. „Језик, чини ми се, у стопу прати и најтачније региструје друштвене промене, а то најбоље видимо на примеру нових речи или нових значења већ постојећих речи које су изнедрили студентски протести.
„Понекад је потребно време да се језичке промене прихвате, али мислим да саме промене није могуће зауставити – и у Цркви имамо речи као што су монахиња, игуманија, попадија и не видим да њихово постојање било кога угрожава.” На челу Српске православне цркве од 2021. године је патријарх Порфирије.
За владику Григорија, који је и сам био кандидат за највишу функцију, ова улога данас је веома сложена и тешка, па додаје да „не би био у кожи” актуелног патријарха. „Он је веома сложена личност, образована, проницљива и способна, а ако ту способност употреби, ми ћемо имати шансе. „Али ако буде нефлексибилан, то ће бити јако тешко, пре свега за њега, а онда и за све нас”, упозорава он.
Немачка до – пензије
Као резултат сопствених седам година боравка у Немачкој, владика Григорије каже да је решен највећи проблем црквене заједнице у овој земљи: нико више не прича о економском опстанку парохија јер „оне не само да нису замрле, него се чини извесним да постоји простор за оснивање нових”. „Највећа предност овде јесу људи, имамо изузетне правнике, инжењере, уметнике, економисте, на највишем нивоу у овој земљи. „Али исто тако, имамо и оне обичне људе, раднике, који су вредни и примерни грађани.” С нескривеном радошћу, митрополит немачки описаће да су цркве пуне младих људи, а да су православци једина хришћанска група у Немачкој чији број непрестано расте. Ипак, људи српског порекла и даље нема у највишим политичким структурама Немачке, што владика Григорије објашњава турбулентном прошлости. „Донедавно је највећи проблем била подела на четнике, партизане, љотићевце, што је раније распарчавало ткиво на неколико страна, а коштало нас је заједничког друштвеног успеха.
„Такође, гастарбајтери су имали идеју да су овде само привремено, али се та идеја распршила у рату деведесетих, кад су њихове куће у Југославији уништене, па је и идеја о повратку изгубила смисао.” У 58. години, владика Григорије сматра да се налази готово на половини сопственог боравка у Немачкој. Очекује да, након службе на овом месту, оде у пензију.
„Надам се да ће тада бити прилике да се посветим стварима за које тренутно немам много времена, попут писања. „(Ернест) Хемингвеј је рекао да човек за две године научи да прича, а треба му више од 60 да научи да ћути – и ја верујем да ће, како време пролази, осим кроз књиге, бити све мање потребе да причам.” Да не постане патријарх, заклела га је мајка, са којом је одрастао после ране смрти оца. На опаску да га није заклела и да се не бави политиком, има јасан одговор. „Ја се не бавим политиком, бавим се људима. „Али људи зависе од политике – од ње, хтели ми то признати или не, зависи наш живот овде на земљи.” У последњој књизи коју је написао („Странац у шуми”), описује разговор младог монаха и старог пустињака који се сусрећу на скровитом месту и размењују животне и религијске тајне. Испричана у необичној форми, признаје да је прича одраз његовог унутрашњег дијалога младог и старијег себе. „Треба да се сусретнемо сами са собом, са својим страховима. „То је увек психолошки добро, али је добро и духовно”, каже владика Григорије.
Извор: НИН/ ББЦ
