Иако не треба имати илузију да ће међународни фактор икада уважити удио своје одговорности, сва данашња и будућа истраживања злодјела извршених током Мартовског погрома морала би реферисати и на мотиве инертности међународних снага, Кфора и Унмика
У присуству међународне војне и цивилне мисије (Кфор/Унмик) прије двије деценије приређен је варварски пир на Косову и Метохији, који су у хистеричном делиријуму, од 17. до 19. марта, извели Албанци, убијајући и протјерујући цивиле, Србе и неалбански живаљ; палећи и рушећи вјековне цркве и храмове, споменике и гробове, школе, куће и окућнице, домове здравља…
Шта су могли мислити и нијеми свједоци, као и сами извршиоци погрома!? Тешко да то цивилизован човјек може домислити. Посебну мучнину изазива знање да су међународни безбједњаци могли спасити далеко више живота, како је, рецимо, на данашњи дан прије двије деценије од сигурне смрти једна Америкнка спасила 40-ак Срба.
Како је посвједочено, у повратничком српском селу Бело Поље, крај Пећи, 40-ак српских повратника се тискало у парохијском дому, јер је стотину Албанаца јуришало на њих, а већ обновљене куће су им запалили. Када су другог дана насиља, 18. марта, Албаници кренули да их буквално спале у парохијском дому једна Американка из састава Унмик полиције пуцњем из пиштоља у ваздух упозорила је Албанце да се не приближавају дому. Хитац није био довољан да заустави насилнике, те је Американка из Унмник полиције онда пуцала у предводника разуларене масе, Албанца који је смртно погођен. Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.
Међутим, ово је, ипак, био усамљен примјер. Више разлога има постављати питање зашто подршка међународних снага није била далеко снажнија?
Још у је извјештају Хјуман рајтс воча критиковано поступање италијанских војника, који се у извјештају директно критикују за пропусте уништавања посљедње преостале православне цркве у Ђаковици и паљење 32 српске куће у Белом Пољу.
Критици су нарочито погодовале и француске трупе због одбијања да заштите српске становнике села Свињаре, у којем је спаљено 137 српских кућа, иако је француска база била удаљена неколио стотина метара од села, те се све могло из базе видјети голим оком, како стоји у извјештају.
Иако не треба имати илузију да ће међународни фактор икада уважити удио своје одговорности, сва данашња и будућа истраживања злодјела извршених током Мартовског погрома морала би реферисати и на мотиве инертности међународних снага, Кфора и Унмика.
Редакција
