Написао: Владан Марјановић
Било је и тужно и комично истовремено гледати како британски премијер Риши Сунак саопштава нацији одлуку да се парламентарни избори закажу за 4. јул, уместо у касну јесен када их је већина очекивала. Тужан, јер је Сунак по јаком пљуску изашао на говорницу испред улаза у Даунинг стрит број 10 а да нико из његовог тима није помислио да би можда премијеру требало донети кишобран; док је завршио, његово скупо одело је било буквално натопљено водом.
Комично, јер се оно што је Сунак рекао понекад једва разликовало од прегласне музике коју је активиста против Брегзита пуштао на звучнику у близини како би поткопао премијерово обраћање, некако логично одлучивши се за песму Ствари могу само да постану боље групе D:Ream из 1993, која је стекла славу у Британци оквири дугује чињеници да га је Лабуристичка партија, тада предвођена Тонијем Блером, масовно користила у предизборној кампањи 1997. године, у којој је избацила конзервативце са власти.
Тако је песма хипероптимистичког наслова још једном послужила као најава скорог одласка Конзервативне странке са власти, која је на власти већ 14 година: Лабуристи одржавају двоцифрену предност у анкетама од септембра 2022. који је у тренутку Сунаковог саопштења износио скоро 22 одсто, па у јулу гласање очекује да странка коју сада води Кир Стармер оствари сигурну, лако могућу и веома убедљиву победу.
Конзервативне грешке се исплате
Анкете, наравно, знају да погреше, али тешко да би то овде могао бити случај. Катастрофално наслеђе дуге владавине Торија – данас 4,3 милиона британске деце живи у релативном сиромаштву; 2,5 милиона грађана се за храну ослања на храну из банака хране; има 7,5 милиона људи на листама чекања НХС; о дебаклу у који се претворио Брегзит да и не говоримо – коначно се исплати.
Јасно је да нису само Торијевци криви за све британске невоље; далеко од тога. Као што показују примери две старе афере које су тек ове године у потпуности заокупиле британску јавност, безлична и застрашујућа моћ државе, њених институција и административног апарата последњих деценија уништава животе људи, без обзира на то који две доминантне странке су у датом тренутку биле на власти.
Први је у јануару, захваљујући колективном шоку који је изазвала телевизијска мини-серија Господин Бејтс против поште, многи Британци су са великим закашњењем сазнали да је између 1999. и 2015. неколико хиљада менаџера локалних филијала Националне поште лажно оптужено – а више од 900 њих је осуђено – за утају и превару коју нису починили, пошто су рачуни били евидентиран као недостатак новца без изузетка је резултат грешака у софтверу јапанске компаније Фуџицу, који Пошта већ дуже време користи. Сви ови несрећни људи изгубили су поштовање у својим заједницама; већина њих, заједно са својим породицама, финансијски је пропала; више од 250 њих је осуђено на затворске казне; неки су извршили самоубиство. Али биле су потребне године и године да би, у можда најгорем случају неправедног суђења у британској историји, уследиле неадекватне новчане компензације (које још нису примили сви погрешно оптужени и осуђени) и млака извињења Фуџицуа и Пошта.
У другој половини маја, пак, објављен је дугоочекивани досије о монструозном медицинском скандалу, који је уз сарадњу неких структура у иначе обично с правом прослављеној НХС, Министарства здравља и неколико британских влада, био објављен. наставио несметано од седамдесетих до почетка деведесетих година. У том периоду, више од 30.000 људи – од којих је до сада умрло најмање 3.000, а остали су остављени са трајним последицама које могу чак и да их отерају у гроб пре времена – примило је крв и крвне продукте контаминиране ХИВ-ом, хепатитисом Б или вируси хепатитиса Ц, углавном увезени из Сједињених Држава, пошто је у то време британско здравље имало стални проблем са залихама крви. Оно што је посебно шокантно је да се у великом броју случајева инфекција догодила уз пуну свест укључених лекара и истраживача: пацијената (укључујући децу: од 122 бивша ученика са хемофилијом који су похађали Трелоар, школу и колеџ 1970-их и 1980-их година за децу и младе са посебним здравственим потребама, а бавили су се експерименталном терапијом, данас их је живо 30) практично коришћени као заморчићи.
Финансијска надокнада пуна рупа
А свако ко је желео могао је да сазна за ову аферу и раније: прву истрагу је 2017. одобрила влада тадашње премијерке Терезе Меј. Међутим, тек објављивањем поменутог извештаја и, одмах потом, владином шемом обештећења повређенима – породицама и другим старатељима преминулих, преживелима и њиховим најближим сродницима – биће исплаћена одштета. (које ће надгледати независно тело) које је учинило да шира јавност постане упозната са страхотама које се, под окриљем НХС и уз помоћ политичара, дешавају толико година, а да нико није желео да саслуша оне који су погођени .
Данило Бабић: Трговина робљем модерног доба
Ни доживотна патња којој су жртве и њихови најближи изложени, ни проблеми са државом неће се завршити исплатом одштете. Једном броју жртава или њиховим породицама, онима који су раније добили почетни део одштете од 100.000 фунти – има их око 4.000 – сада је обећано да ће у року од 90 дана добити још 210.000 фунти, а одговарајући остатак касније; проблем је што остали још нису добили ни почетну суму. И не само да су трошкови живота са озбиљном болешћу високи, већ би у неким случајевима време плаћања могло буквално да значи разлику између живота и смрти. Владин план предвиђа да појединачни износ накнаде може достићи до 2,7 милиона фунти; за ову намену биће издвојено укупно око 10 милијарди фунти (скоро 12 милијарди евра). Али група од око 500 жртава сматра да је шема пуна рупа, па најављују подношење одштетне тужбе против Министарства здравља и приговарају да представници Владе, пре него што су је усвојили, нису сели и разговарали са њихови законски заступници.
С друге стране, Роберт Френсис, који потписује шему обештећења, и аутор извештаја Брајан Лангстаф, независно један од другог, указују да је неопходно да, осим новца, жртве добију и моралну сатисфакцију. То би подразумевало све, од привођења одговорних пред суд и формалног извињења државе – а не случајности коју је Сунак понудио – до подизања споменика у знак сећања на све жртве, и другог, посебног, који би био посвећен деца из Трелоара. И тако се клупко дуго успешно заташканих злочина почињених под окриљем власти полако расплиће, а стара недела испливавају на површину да их сви коначно виде. Али ужас у коме жртве и њихове породице живе никада неће заиста престати.
Извор: Радар
