Пише: Влада Станковић
Након готово двадесет и три године потпуног господарења турском политиком, Реџеп Тајип Ердоган је коначно изгубио стрпљење претходне недеље и одлучио се за корак који Републику Турску уводи у отворену диктатуру. Одавно преузевши апсолутну контролу над свим државним структурама, Ердоган је све до пре неколико дана стрпљиво градио пут ка свом доживотном опстанку на власти институционалним, квазидемократским путем, вешто користећи све политичко-бирократске трикове који су га учинили правим творцем у европским оквирима еуфемистички названим системом неслободне демократије – заправо, прикривене диктатуре, обавијене танким велом демократских процедура.
Последњи потез, међутим, показао је да је и самом Ердогану постало недвосмислено јасно да никакве политичке комбинаторике не могу обезбедити његов опстанак на власти. Стога је на самом почетку толико рекламираног „другог века Турске“, сада суштински његове, а не кемаловске Турске, отворено показао како ће ово прокламовано ново доба заправо изгледати.
Приватизација државе
Хапшење градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа и брзинска пресуда којом се уклања са места првог човека најмногољудније метрополе Турске и практично искључује из политичког живота, уследили су у тренуцима када је деловало да ће турски председник успети у још једном свом политичком маневру, који би му омогућио останак на власти и након истека другог – и по тренутном уставу Турске последњег дозвољеног – председничког мандата 2028. године.
Иако су турски председнички избори које је Тајип Ердоган тесно добио одржани недавно, 2023. године, а он сам јавно молио у кампањи турске грађане да му само још једном, последњи пут, укажу поверење, убрзо након њиховог завршетка постало је очигледно оно што је свим познаваоцима личности и ставова турског председника било јасно од самог почетка његовог политичког успона: Ердоган неће никад добровољно отићи у политичку пензију. Силазак са власти, препуштање свих њених полуга победницима у демократском процесу није никада била опција за турског председника.
Попут имитатора и пулена у Европи, а најпре у Србији и Мађарској, Тајип Ердоган је од самог почетка своје владавине започео постепену и прво прикривену, а затим и отворену приватизацију државе, згрћући енормно богатство. Контролишући све државне али и криминалне структуре, користећи и једне и друге у мешавини личних интереса и политике и снажења позиције Турске како би лични интереси били још заштићенији, Ердоган се с правом плаши свих евентуалних истрага, које би несумњиво довеле до одузимања сумњиво стечене имовине његове породице, синова и зетова, али и круга људи око њега којима је омогућио богаћење и тиме их заувек везао за своју политичку судбину.
Чврста интересна пирамида моћних и нагло обогаћених људи, наизглед парадоксално, у суштини зависи само од њеног врха, само од политичке судбине једног човека – самог Ердогана. Стога и најмања могућност да овај камен на њеном врху буде уздрман или склоњен изазива паничну реакцију свих чланова ове пирамиде. Отуд и панична и недвосмислено политички лакомислена одлука Тајипа Ердогана којом је са вишегодишњих претњи уклањања свих својих противника са политичке сцене прешао на њихово остваривање.
Избори 2023. године показали су са извесношћу да Ердоган неће моћи у истим условима добити неке следеће изборе када наспрам себе буде имао неког озбиљнијег и популарнијег супарника од престарелог и нехаризматичног, „вечног губитника“ Кемала Киличдароглуа, који је до тада, практично током читаве Ердоганове владавине, предводио најстарију и највећу Републиканску народну партију коју је основао још Кемал Ататурк. Убедљиви порази у шест највећих градова на локалним изборима следеће, 2024. године, а најпре у три највећа града, Истанбулу, Анкари и Измиру, показали су да Ердоганова Партија правде и развоја осим њега нема нити једног кандидата који би могао привући турске гласаче.
Као некадашњи градоначелник Истанбула, Тајип Ердоган добро зна, и то је више пута понављао, да онај ко влада Истанбулом влада и Турском. Доживевши поново тежак пораз у свом родном граду, Ердоган је сву своју пропаганду и политичку моћ усмерио на Екрема Имамоглуа, градоначелника некадашње престонице, одлучан да ни на који начин не дозволи да се његово име нађе на следећим председничким изборима, ма када они били одржани.
Договор с Курдима
Након тесно извојеване промене устава Турске на референдуму 2017. године, Ердоган је државни систем претворио из парламентарног у председнички – реч демократија се још тада у случају Турске могла употребљавати само условно. Само два дозвољена председничка мандата поставили су озбиљну дилему пред свемоћног турског председника након избора 2023. године: превремени избори и тиме нови последњи, други мандат, или нова промена устава. С обзиром на то да је за другу опцију неопходна двотрећинска већина у парламенту, коју Тајип Ердоган са свим својим политичким клијентима ни изблиза нема, за њу би била неопходна подршка курдских партија.
Дубоко свестан значаја Курда у турском политичком животу и изборима, и то не само у његовом Истанбулу у коме Курди чине више од петине популације, Ердоган се само за неупућене изненада одлучио на договор са Курдима. Као вешт политички камелеон, Ердоган је много пута током своје каријере правио заокрете од 180 степени када су то политичке околности налагале. Тако је и сада, крајем фебруара, читава државна машинерија Турске упрегнута како би се склопио политички споразум са Курдима. Још од 1999. године заточени лидер Радничке партије Курдистана, проглашене за терористичку организацију и у Европи, а не само у Турској, Абдулах Оџалан, добио је експресно обећање помиловања и пуштања на слободу.
Заузврат, Оџалан је 1. марта упутио позив практично свим курдским организацијама да прекину непријатељство према турској власти. Неутралисање гласова Курда у политичкој борби и на изборима, омогућило би Ердогану не само промену устава земље, већ му дало и много изгледнију шансу да на будућим председничким изборима поново победи. У тој политичкој математици само је један чинилац био проблематичан како би једначина довела до жељеног резултата: Екрем Имамоглу, чија популарност у свим анкетама убедљиво превазилази популарност самог Ердогана.
Радикални рез
У последњим годинама Ердоган је покушао на много начина да умањи популарност харизматичног Имамоглуа и онемогући његову председничку кандидатуру. Турска централна власт је одбијала да уплати било каква законом предвиђена средства некадашњој престоници, а сам Имамоглу је био предмет више од 50 тужби и судских процеса. Све до претходне среде, 19. марта, деловало је да ће Ердоган управо овим путем наставити своју борбу са својим најозбиљнијим супарником.
Дан раније, 18. марта, по једној од тих тужби, истанбулски универзитет је поништио диплому градоначелнику свог града, са проблематичним образложењем да његов прелазак са приватног универзитета на северном, од Турске окупираном делу Кипра на универзитет у Истанбулу пре четврт века није био у складу са прописима. Већ том одлуком би Имамоглу био искључен из трке за председника јер је по уставу за ту позицију неопходно високо образовање – упркос опште познатој чињеници да је Ердоганова диплома, благо речено, сумњивог карактера.
Очигледно недовољно сигуран у ефикасност ове мере, Ердоган је већ сутрадан, 19. марта ухапсио Екрема Имамоглуа и још преко сто његових сарадника, само четири дана пре одлуке Републиканске народне партије о Имамоглуу као председничком кандидату. Оптужен и за корупцију и за „тероризам“, због – Ердоганови тужиоци су нагласили без имало свести о иронији с обзиром на потезе саме власти – сарадње са курдским партијама, Имамоглу је у суботу 22. марта задржан у притвору по првој тачки, док је оптужба за тероризам, чак и у Ердогановом судству, одбачена и по њој је ослобођен. Због своје тежине, ова оптужба је заправо много важнија јер би се њеним прихватањем Имамоглуу аутоматски одузело право на политичко деловање.
Очекивано, незадовољан оваквом судском одлуком, сам је турски председник затражио осуду Имамоглуа, истовремено оптуживши и свог популарног супарника али и милионе турских грађана за – заправо – непослушност. Јер, упоредо са хапшењем Имамоглуа и сарадника у зору у среду, забрањено је свако окупљање до недеље, о које су се турски грађани у огромном броју градова оглушили. Још погубније за Ердогана, у недељу су одржани избори за председничког кандидата Републиканске народне партије. У читавој Турској гласало је 15 милиона грађана, десет пута више од броја чланова Републиканске народне партије, чиме је Екрем Имамоглу, иако у затвору у Силиврији на обали Мраморног мора, и званично постао кандидат за председника ове старе и изузетно утицајне партије.
Бројна су питања о стварној равнотежи снага у економски уздрманој Турској, која је довела до оваквог скретања у отворену диктатуру, као и о даљем току догађаја у овој великој и важној земљи. Несумњиво је да је Ердоган охрабрен општим политичким трендовима и, најпре, својом комуникацијом са Трампом и његовом администрацијом која је изричито рекла, истим речима као и Кремљ, да је све што се дешава у Турској унутрашње питање ове земље. Чини се, ипак, да је управо унутрашња ситуација у Турској прави проблем за Тајипа Ердогана и његов круг олигарха.
Упркос полицијској забрани, од претходне среде трају непрекидни протести на улицама турских градова, а масовни излазак грађана Турске на гласање за Имамоглуа као председничког кандидата указује на чињеницу коју и сам Ердоган добро зна, и због које се одлучио на овај радикални рез у односу на свој досада успешни политички рецепт комбинације сталних притисака, усмереног насиља и одржавања привида демократичности: губитак поверења турских грађана, који притиснути очајном економском ситуацијом желе политичке промене и његов одлазак са власти.
Извор: Радар
