Прошлог лета појавила се у вестима фотографија Оскара и Валерије из Ел Салвадора како леже мртви, лицем надоле, у реци Рио Гранде. Дете је ручицом загрлило оца. Оскар је навукао своју мајицу преко ћерке, како му се не би измакла и како би је заштитио од водене струје. Испод Валеријиних панталона налази се позната пелена. Блатњава вода им запљускује ноге. Плаве алуминијумске лименке и комадићи пластичног отпада, трске и гране. Моја ћерка и ја смо дремале у сличном положају.
Фотографију је направила Јулија Ледук са степеница изнад обале реке, гледајући њихова два тела која су се доле насукала на обалу. Према извештајима, Оскар је покушао да пређе Рио Гранде са 23-месечном ћерком Валеријом на леђима.
Иако сматрам да је мало дете угнеждено уз очев бок универзална поза заштите, универзализам је погрешио. Огорчена сам ониме са чиме је овај отац морао да се носи не би ли сачувао своје дете. Наравно, довођење у везу њихове позе са поподневним дремком захтевало би да занемарим свој друштвени положај испуњен удобношцћу и сигурношћу. Постоји брутална дистанца коју су створиле и одржавале ксенофобне политике између њиховог света и мог белачког, средњокласног, америчког света.
Kада сам први пут видела фотографију, налазила сам се у Берлину, где је требало да пишем и размишљам о нечем другом. Након што сам се вратила кући, моја ћерка је морала да иде на медицински захват због којег је била радиоактивна две недеље, што је значило да није могла да иде у летњи камп. Покушавала сам да пишем док сам била код куцће, али она је непрестано долазила да ме љуби, седне у моје крило и пита ме шта радим. Тада је било време да спремим вечеру и морала сам да почнем да планирам наставу за јесењи семестар. Оскар и Валерија извршили су непосредан утицај на милионе људи, али су их замениле друге фотографије рата и сукоба, баш као што су фотографије њих мртвих у Рио Грандеу замениле друге. Увек ће се појавити још један тренутак, још једна фотографија.
БИТИ ЖЕНА ЈЕ 30-ИХ KОМПЛИKОВАЛО, АKО НЕ И ОНЕМОГУЦЋАВАЛО, СПРОВОЂЕЊЕ БИЛО KАKВЕ АKЦИЈЕ. ПОЛИТИЧKА И ВОЈНА АKЦИЈА KОЈУ СУ ЗАХТЕВАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ БИЛА ЈЕ ДОСТУПНА САМО МУШKАРЦИМА
Фотографије деце и родитеља који се утапају док покушавају да пређу међународне границе приморавају нас који живимо ван свакодневне ратне опасности или без оне врсте насиља која покреће масовне миграције, да се помиримо са суровом истином: након више од сто година још увек не знамо шта да радимо са ратним фотографијама – или када да то радимо. Фотографија Ледук Оскара и Валерије Рамирез заузима своје место у историји фотографија које су разоткриле људске последице владиног насиља и немара. Такве фотографије подстичу познати циклус шока, негодовања јавности, скретања пажње и заборава, остављајући их да постану одвећ рутински део нашег модерног визуелног света.
Уместо тренутног одговора на ратне фотографије којима диригују циклуси вести, феминистичке списатељице су им приступиле са одлагањем и чекањем. Вирџинија Вулф је написала књигу-есеј Три гвинеје, објављену 1938. године, док је са новинских фотографија посматрала пораст фашизма широм Европе. „Јутрошња збирка садржи фотографију онога што би могло бити мушко или женско тело“, написала је. „Толико је унакажено да би, с друге стране, могло бити тело свиње.“ Три гвинеје су разрађен одговор на писмо које је Вулф наводно добила од једног лондонског адвоката у којем је поставио питање: „Kако по вашем мишљењу треба да спречимо рат?“ На почетку књиге наводи да је свој одговор одлагала више од три године.
Њено писмо пружа феминистичку перспективу о рату испитујући какву моћ и средства жене имају на располагању за интервенисање против насиља. Ограничила је свој одговор на приватно и емотивно искуство гледања фотографија, пишући на дистанци од непосредног насиља које је на њима приказано и без снаге да било шта учини поводом тога. За Вулф, ова област је такође била одређена одгајањем деце и вођењем рачуна о домаћинству, што је неизбежно одлагало друге интелектуалне и политичке врсте посла. Без обзира да ли је примила такво писмо или је само замислила “благо проседог” мушкарца који га је написао, Вулф је одговорила када је њој одговарало, тврдећи да је и то кашњење део оне женске области.
Већи део књиге Три гвинеје открива разлику између Вулф и њеног саговорника, оспоравајући колективно „ми“ адвокатског питања. „Kада је то раније”, питала се Вулф, “образовани мушкарац питао жену како се по њеном мишљењу може спречити рат?“ Бити жена је 30-их компликовало, ако не и онемогућавало, спровођење било какве акције. Политичка и војна акција коју су захтевале фотографије била је доступна само мушкарцима. Ипак, фотографије рата имале су моћ да повежу Вулф и адвоката, упркос родним разликама које она наводи. “Обоје смо одлучни да учинимо све што можемо да уништимо зло које та слика представља, ви својим методама, ми својим.”
На крају књиге описала је фотографију блиставог Адолфа Хитлера у униформи и са запањујућом одговорношћу преузела на себе идентификовање и са починиоцима ратних злодела, и са жртвама рата. „Ово нам сугерише да се не можемо одвојити од те фигуре, већ смо ми сами та фигура. Сугерише се да нисмо пасивни гледаоци осуђени на неизбежну послушност, већ да својим мислима и поступцима можемо сами променити ту фигуру.” Иако је гледала само фотографије, Вулф се суочила са злом које су приказивале. Можда је Вулф 1938. године знала да се рат не може спречити и то је одгодило њено писмо. Али она је ипак одговорила, тврдећи да је хитно потребно сачувати осећај заједништва, без обзира на све.
Деценијама касније, Сузан Сонтаг обликовала је сопствену перспективу док су Сједињене Државе ратовале у Ираку и Авганистану. Године 2003. започела је своју последњу књигу О болу других , расправом о Три гвинеје, описујући је као „храбро, непожељно промишљање корена рата“ Вирџиније Вулф. Сонтаг је свој проширени есеј замислила као епилог Три гвинеје, али из XXI века и желела је да испита могу ли фотографије пружити начин како да се спречи рат изазивањем заједничког људског протеста против беде и патње.
Али уместо да се суочи са немогућим питањем шта да ради са фотографијама рата, Сонтаг је предузела стварање опсежне визуелне историје. Отишла је далеко уназад све до дела Велике ратне несреће Жака Kалоа из 1663. године, иако углавном реферише на ствари које остају у оквиру историји фотографије. Иако је схватала историјски континуитет, Сонтаг је закључила да нам фотографије рата показују колико смо отуђени. „Заиста не можемо да замислимо како је било“, написала је. „Не можемо да замислимо колико је рат грозан и застрашујућ, и како то постаје нормално.“
У О болу других, Сонтаг је испитивала своје дугогодишње закључке о томе каква осећања нам изазивају фотографије и како због њих деламо. Већина тих закључака је објављена у њеној књизи О фотографији 1977. године, а њен повратак фотографији сугерише да се након 11. септембра све променило. Постоји једна нота у О болу других који говори да је Сонтаг осећала да пише у страшном и ургентном политичком тренутку, што објашњава зашто почиње са текстом Вирџиније Вулф. Али мислим да са сигурношћу можемо рећи да је ситуација другачија. Тврдити да је време након 11. септембра упоредиво са оним у којем се Вулф суочавала са предстојећим страхотама фашизма, изгледа пренаглашено из перспективе 2020. године, чак и с обзиром на тренутно лудило, окрутност и неконтролисану моћ вођства ове нације. (Текст је објављен 1. маја 2020. године, прим. прев.) Али тоталитарни фашизам и дехуманизујуће насиље над женама и људима друге боје коже данас представљају већу претњу него што је Сонтаг могла предвидети.
Јасно је са историјске дистанце да ратне фотографије често много тога обећавају, али ретко то и испуне. Kроз своје историјске оријентире, Вулф и Сонтаг су тражиле неку врсту луцидности и разумевања. Али на крају, баш као и њих две, не могу бити толико сигурна колико ће демократија и људска права пропасти.
„Фотографије одражавају фотографије“, написала је Сонтаг. Оне нам такође пружају привилегију да са довољно велике дистанце можемо да будемо сведоци оваквих догађаја суочени са нашом повезаношћу и одговорношћу према човечанству. Фотографија Оскара и Валерије Рамирез даје визуализацију ксенофобичне политике наше нације које допуштају да родитељи и њихова деца умиру или бивају раздвојени на нашим јужним границама. Гледам слику њихових мртвих тела и питам се какву нам будућност морала наше земље она предвиђа. У наше дигитално доба тренутног објављивања, дељења и коментарисања дигиталних фотографија мало тога доприноси истицању права свих мушкараца и жена. Биће потребно више времена и више делања да се поправе везе међу људима, него што то допушта дигитална циркулација фотографија.
Пише: Пеппер Стетлер
Извор: lithub.com
Превод: Данило Лучић/glif.rs
