Пише: Викарни епископ Иларион
Живимо динамично и драматично време подрхтавања тла због сударања тектонских плоча геополитичких сфера нашег закрвљеног света који живи на ивици експлозије. Док стрепимо од стално могућег напада комшија на огњишта која вековима чувамо на трусној, а светој нам земљи и слушамо о разорним могућностима нуклеарног оружја – наша деца убијају нашу децу! Језив догађај какав може да се догоди само неком далеком, туђем свету: мислили смо тако до прошле године.
На Велики петак навршава се година дана од дечијег масакра у Основној школи „Владислав Рибникар“, као да нас подсећа какво је време данас. Потом следи годишњица ужаса који се догодио у Дубони и Великом Орашју надомак Београда. Живимо сваког тренутка са свешћу да бесни рат на источном фронту, са стотинама хиљада жртава, међу браћом која говоре истим или скоро истим језиком. Испод рушевина ваде раскомадана тела деце, родитељи избезумљени од бола док се у медијима ,,цивилизованог” света теоретише о томе која су дозвољена средства у борби против тероризма и који је прихватљив број невиних жртава. Земља са које је целом свету објављено: ,,Слава Богу на висинама и на земљи мир, а међу људима добра воља!”, изнурена је разарањем и страдањем невиних.
Као чудноватог сна сећамо се пандемије која је однела милионе живота. Да ли је то одговор побуњене природе над којом се људски род иживљава или је реч о последицама неког експеримента? Шта год да се десило, током једне од најпогубнијих здравствених криза светских размера у историји, суочавали смо се са толико апсурда да није било необично да се запитамо: ,,Да ли неко ово намерно ради или, колико неко зарађује на овој несрећи?”
Ослобађање од примитивних и тескобних облика традиционализма заснованог на култу предака, крви и тла – прате налети агресивног либерализма. Они поништавају делове света и мишљења који нису у складу са њиховом наметаном ,,слободом”, јер се таква пројекција окомила на раслабљено људско достојанство.
У делу човечанства који се назива и слободни свет, коме бисмо и ми да припадамо, нападнута је породица. Угрожени су они којима је – управо породица – читав мали универзум. Из њега треба да изађу и да се ухвате у коштац са великим и, у основи непознатим светом одраслих. Јасно је да је реч о деци и да се, кроз „слободе“ намећу промашени избори људи који парадоксално покушавају да се „ослободе“ кроз све дубље предавање својим страстима и ропствима.
Вербални деликт, данас најављује деликт мишљења и тако злослутно отвара врата епохе током које су милиони побијени зато што нису могли, а ни хтели да прихвате наметану им ,,слободу”. Насиље над језиком се намеће као норма, а иза ње се крију ароганција, неукост и некритичко усвајање туђих модела и решења. Можемо ли дијалошки да откривамо симптоме дубоке кризе у коју западамо и да тражимо решења у складу са добрим, природним и провереним искуством нашег православног наслеђа?
Чему да се надамо у свету у коме и о коме нас информишу и тако као да све врви само од насиља и разврата, цинизма и ароганције? Да ли је лоша и забрињавајућа вест једина која данас привлачи пажњу читалаца, гледалаца, слушалаца? Да ли је тренутно горко задовољство решење за ужас и страх који у дубини осећамо?
Како се у оваквом амбијенту сналази заједница ,,необичних” људи који себе називају Хришћанима?
Више од две хиљаде година сабирају се око вере у васкрсење Исуса учитеља из маленог Назарета, који је пострадао од својих и од туђинаца, од фундаменталиста и либерала; од националиста и комформиста; глобалиста и суверениста, од прогресиваца и конзервативаца онога времена…
Да ли нас ово набрајање подсећа на савремени тренутак? Да, јер господ Христос је ујединио против себе све могуће идеологије и политике зато што ни једној од њих није хтео, а ни могао да служи. Иако Син Божији дошао је да служи паломе човеку да би га својом љубављу која је засијала кроз жртву, исцелио и вратио у достојанство из кога је отпао. Хришћани вековима живе додиром Вечности, која је продрла у време и простор, а који се преноси са поколења на поколење. Молећи се да дође Царство Оца који је на небесима, Хришћани поштују поредак у свету дајући ,,цару царево” све док им се не тражи да дају оно што је Божије у нама а то је света слобода.
Апостол Павле нас учи да не будемо робови људима зато што смо скупо купљени. Борба за слободу Цркве Христове од стихија овога света родила је појам православље који нас подсећа на то да смо грађани Горњег Јерусалима, Царства Небеског које наступа када се сабирамо на Светој литургији. Радошћу доживљене заједнице са Богом и ближњим у Литургији, Хришћани треба да осоле свет проповедајући истинску слободу и вечно постојање.
Некога може да зачуди недостатак политичког активизма и борбе за неки праведнији овоземаљски систем код православног Хришћанина. Он не служи идеологији, политици, нити било каквом философском или социолошком концепту већ је посвећен тајни личности коју покушава да пробуди и развије у другоме, а који тиме постаје његов ближњи. Неко са киме дели постојање и кога воли као самога себе доживљавајући у том односу присуство самога Бога. У Цркви, Живи Бог се лично обраћа свакоме човеку понаособ који заузврат њему приноси свеукупност свога постојања. ,,Сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо!” гласи литургијски молитвени возглас.
Уметност над уметностима је како ово живо искуство пренети. Како од другог начинити ближњег? Како у свету у коме живимо, а који у злу лежи да ширимо ,,Добру вест”? Да ли имамо право, родитељу који је сахранио своје дете, да кажемо: ,,Све ће да буде добро!” Како нашег брата или сестру на Косову и Метохији или у некој од крајина у којима живи наш народ да охрабримо да остане на очевини; да не продаје за бадава оно што је скупо плаћено без обзира на бизарну политичку реалност која га притиска у гету у који је сатеран. Како до њега допрети када се он често осећа продатим и заборављеним. Која порука, послата са амвона је умесна, пристојна, утешна, исцељујућа?
Давно је речено: ,,За кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо га, Исуса сина Јосифова из Назарета“. На изражену сумњу поводом овога одговорено је само: ,,Дођи и види”. Дођи, види, сагледај, додирни и окуси васкрсли живот који преизобилно буја. Дођи са вером да је твоје пострадало дете у загрљају Божијем; да са њим можеш на тајанствен начин да разговараш, ишчекујући поновни сусрет када ћеш га поново загрлити. Дођи и доживи како се твој скучени гето, београдски или ораховачки, шири до у бескрај. Дођи и доживи ретку привилегију да за Патријархом идеш ка Земљи Обећаној. Дођи са вером да су у Студеници и Хиландару, Сопоћанима и Раваници, Пећкој Патријаршији и Дечанима, Крки, Светом Клименту, Хопову и Карловцима, Цетињу и Острогу, Чајничу и Медној, Јасеновцу и Пребиловцима, Саборној Цркви и Храму Светога Саве темељи нашег постојања, гранични каменови наше небеске отаџбине. Можда ћеш тада почети да разумеш зашто Хришћани ,,Живе у отаџбинама својим као пролазници. Као грађани учествују у свему али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.” (Посланица Диогенету, крај другог века)
Дођи и види, додирни, доживи, окуси, заиста васкрсе Господ!
Извор: НИН
