“Mi smo telo od tela, i kost od kosti, i duh od duha onoga naroda, koji je posle Kosova živeo na svom ognjištu bez slobode, u svojoj zemlji pod tuđinom, bez zemaljskog carstva i bez zemaljskog sjaja; onoga naroda koji je putovao kroz pustinju ropstva bez svoga Mojsija, no sa nadom nesalomljivom da će mu Bog otaca njegovih, Bog Nemanjin i Savin, Bog Stevanov i Milutinov, Bog Lazarev i Milošev, opet darovati zemlju obećanu”, odgovara Vladika Nikolaj na pitanje čiji smo mi narod.
Zaista, naš narod se održao zahvaljujući crkvi, Kosovu, a kroz duboko stradanje i spoznao da je sloboda dar Božiji, pa otuda tako čvrsto u svoj identitet ugradio i naziv: sveta sloboda. Jer, zaista, zar sloboda i može postojati bez Duha Svetoga? Zar naša kretanja, koliko god ona bila oslobođena ograničenja, i koliko god ona bila učestala i udaljena, zar ih zaista možemo nazvati slobodom? Dokle god robujemo ovom svetu i njegovim vrednostima, možemo li se zaista nazvati slobodnima? A, to su naši preci spoznali i nama preneli kao istinu, prezrevši ovozemaljske vrednosti koje su nam nametnute; svakome od nas ostavili pitanje: Da zaista znamo šta je sveta sloboda? Da li se sećamo šta je vidovdanska etika i za šta su oni stradali?
Kosovski zavet, Vidovdanska etika i ideja slobode žive u našem narodu. One su mnoge naše pretke nadahnule da se pokažu kao dostojni naslednici svojih slavnih predaka. Njeni nosioci su naši vojnici koji su učestvovali u novoj Kosovskoj bici protiv NATO agresije, njen nosilac je i Gavrilo Princip. On je svoj život žrtvovao za slobodu svog naroda, a takav čovek se u svim narodima slavio kao heroj zbog svoj hrabrosti i lične žrtve. Jedan od članova Mlade Bosne, dvadesetdvogodišnji Miloš Đurić u tom duhu 1914. godine piše: „Vrednost jedne nacije treba, dakle, meriti prema tome koliku je pobedu izvojevalo u njoj nebesko načelo nad zemaljskim.“ Celokupno istorijsko iskustvo našeg naroda temelji se na ovim načelima, navodi Gavrilo Princip: „Al’ pravo je rekao pre Žerajić soko sivi: Ko hoće da živi nek’ mre, ko hoće da mre nek’ živi!“ I đakon Avakum, odlazeći na stradanje ne govori majci, pevajući: „Srb je Hristov raduje se smrti!“ Zar to nije suprotno svim načelima ovog sveta i protivno i našoj ljudskoj logici? Ali, znamo da nam je Gospod govorio: koji čuva dušu svoju, izgubiće je, a koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je. Naš narod je razumeo ove reči i živeo ih. Znao je da ko brižno čuva svoju staru dušu uprljanu gresima, taj će je nesumnjivo izgubiti, pošto ništa prljavo i nečisto neće izaći pred lice Božije. A ko se nje odrekne Hrista radi i radi obnovljenja i preporođenja, naći će je.
Ako su naši životni ciljevi motivisani idealima slobode i pravde, mi u našu istorijsku prolaznost unosimo delić večnosti. Nasuprot tome, jedna od odlika našeg vremena jeste diktatura beznačajnosti događanja, sa svih strana nas zatrpavaju vestima i informacijama koje su potpuno nevažne za nas i naše postojanje, a što zapravo treba da zamagli našu misao i perspektivu o večnosti. Vidovdan jeste dan koji je obeležio našu nacionalnu istoriju. Pored Kosovske bitke koja se odigrala tog dana i kojom je naš narod svoje stradanje i svoje živote prineo na žrtvu za bližnjeg, za veru, za Boga. Ali, na Vidovdan je i Gavrilo Princip učinio delo koje će biti povod za početak Velikog rata. Međutim, da li zaista razumemo veličinu njegovog stradanja ili smo njegovu žrtvu i predali zaboravu, pod uticajem različitih spoljnih ocena? Mladobosanci su bili pripadnici romantičarskog i revolucionarnog pokreta južnoslovenske omladine u Austrougarskoj, Srbiji, Crnoj Gori i među iseljenicima u Americi. Njihova potreba za slobodom, političkom, nacionalnom, ličnom, za pravdom i prosvetom svakako je civilizacijska vrednost u odnosu na Austrougarsku aneksiju Bosne, odnosno vojnu okupaciju kao predigru za dalje širenje i napad na Srbiju. Franc Ferdinand februara 1913. godine u pismu vojvodi od Virtemberga Albrehtu, naziva Srbe gomilom lopova, ubica i hulja, šljamom. Ovim moralnim diskvalifikovanjem i kriminalizovanjem oni su želeli da sebi omoguće pravno dopustivim nasilje i materijalno pljačkanje Srbije u ime civilizacije. Danas je retorika malo izmenjena, ratovi i pljačke se čine u ime navodne zaštite demokratije i ljudskih prava.
Istoričari navode da je izbijanje Prvog svetskog rata, nije bilo posledica sudbine ili zle kobi, nego rezultat namera. Da bi se to razumelo, treba se okrenuti Beču i Berlinu jer je tamo rat svesno planiran, i to je javno isticano u izjavama najvažnijih ličnosti Monarhije mnogo godina pre nego što je rat izbio. Habzburška monarhija je na sve načine osujećivala razvoj nacionalne ideje kod južnoslovenskih naroda, posebno se trudila da onemogući ujedinjenje Srbije i Crne Gore. Podsticala je podele i sukobe, proizvodeći nove nacije i identitete, a da bi zadobila privredni i politički monopol na Balkanu „kao izvoru sirovina“. Sličnost sa događajima u našoj novijoj istoriji i sadašnjosti nije slučajna, već samo predstavlja nastavak iste politike. Prikazivanjem srpskog naroda kao neobrazovanog, neukog, necivilizovanog, nastojalo se da se poništi njegov identitet i da mu se nametne krivica, što smo ponovo u istom veku osetili i u poslednjem građanskom ratu, kada se često služilo antisrpskom propagandom i parolama iz Prvog svetskog rata.
Svoj izveštaj o ratnim gubicima Srbije ovako završava đeneral Stefanović: „Kroz našu su zemlju prolazili i divlji Huni i obesni Turci, ali nisu je toliko opljačkali i opustošili kao krvožedni Bugari i civilizovane Švabe. No najviše su boleli planirani i počinjeni okrutni i masovni zločini, svirepa zverstva od strane onih koji se predstavljaju kao isključivi vlasnici civilizacije i kulture.“ Namera da se uništi čitav srpski narod bila je neskrivena u svim izjavama zvaničnika Monarhije, a u priličnoj meri je i ostvarena. Iz današnje perspektive, jasno se vidi da se Srbi od posledica Velikog rata do danas nisu mogli da oporave.
Činjenice je da se srpski narod, uz jevrejski i jermenski, ubrojao među narode sa procentualno najvećim vojnim i civilnim žrtvama u novijoj istoriji (XIX i XX vek), a pred nama je izbor: ili da zaista poštujemo i pamtimo žrtve naših predaka, da se trudimo da sačuvamo vrednosti zbog kojih su oni stradali, ili da ih zaboravimo. „Potrebna nam je kultura pamćenja žrtve. Zaborav žrtve je njeno obesmišljavanje, poricanje da žrtva ima svrhu, poništenje poslednjeg prava žrtve: da bude žrtva i da svojim čistim žrtvovanjem porazi nasilje. Zaborav žrtve je pobeda nasilja. Zaborav Žrtve je zaborav Boga koji se za nas žrtvuje. Briga za Žrtvu je briga za Svetinju Života, jer inače ni naš život nema vrednost ni svrhu. Život i dobija svoj smisao kroz žrtvu i ljubav.“ Jer zaista, zaborav sopstvene istorije jeste i nestanak jednog naroda. Upravo iz tog razloga je u Drugom svetskom ratu, kada su iznova ponovljeni poklici da srpski narod treba uništiti, naređenje nemačkim pilotima bilo da je na prvom mestu važnosti da se bombarduje zapaljivim bombama Narodna biblioteka u Beogradu, gde su se nalazile hiljade srednjovekovnih spisa koji nisu do kraja bili ni istraženi, a potom su bili zadati vojni ciljevi.
Naposletku, na ovaj dan treba se setiti i svetog Save, jer kako kaže Ava Justin: „On je otac vidovdanske etike, on je pisac vidovdanskog evanđelja. Knez Lazar je na Kosovu izabrao i za sebe i za narod isto što je, davno pre njega, Sveti Sava bio izabrao u Hilandaru za sebe i za narod. Naša nemanjićka država počela je svetiteljima, a završila se – mučenicima. Na tom paradoksu stoji večna pravda Božija u ovom našem malenom ljudskom svetu. Treba postradati za nebesku pravdu da bi se večno živelo u nebeskom Carstvu. To je evanđelska antinomija naše svetosavske, naše vidovdanske etike. To je regulativna ideja naše istorije. Čim ona oslabi, mi tonemo u sebičnost, u samoživost, u bezdušnost. Samo vernost svetosavskom, vidovdanskom evanđelju čuva našu narodnu dušu od truleži i raspadanja u sitnicama i prolaznostima. Bez vidovdanske etike, naš bi se narod udavio u živom pesku evropskog relativizma, i njegovog rođenog brata – nihilizma, i zajedničkog im oca – ateizma, i praoca – materijalizma.“
Priredio prezviter Aleksandar Popović
Izvor: SPC
