Redukovanje ličnosti sputavanjem misli ideologijom i sektaškim logičarenjem, zanemarivanjem odgovornog življenja života, navođenja na dvoumljenja i brige, ukazuje da se umesto vaspitanja radi o zavođenju
Vaspitanje i obrazovanje su to jedino onda, kada svojim delovanjem uspeju da deci i mladima otkrivaju uvek one nove, složenije oblike odnosa i života, do čijeg su razumevanja ta deca dorasla, pri čemu se i svaki uspešan vaspitač doživi zrelijim i bogatijim novim poznavanjima i sebe sama i drugih.
Samo mentalno i moralno nedograđen vaspitač ostaje uvek isti u odnosu sa svakom novom generacijom, tih uvek drugačijih mlađih, koja mu se poverava na vođenje, ostavljajući u njima otisak metalne, hladne, zatupljujuće istosti.
Osnovni princip razvoja čini detetova težnja da se svojim osećanjima bršljani uz one odrasle koji su pored njega. Roditeljski par čini noseće stubove toga procesa.
Vaspitači, učitelji i nastavnici imaju svoje posebno mesto u vaspitno-obrazovnom lancu postupaka pri uspostavljanju odnosa između mlađih i odraslih. Njihova je šansa u tome što mogu da svojim stavom, načinom ponašanja i kontaktom koji uspostavljaju sa vaspitanicima isprave one nedostatke koje su roditelji ili prethodni vaspitači u tom nizu imali, u odnosu na dete-adolescenta, koga prihvataju u okviru svojih kompetentnosti. Osnova odnosa između generacija mladih i generacija njihovih vaspitača i nastavnika, od vrtića i osnovnih škola do univerziteta, prevashodno je pitanje odgovornosti pred životom za svoje postupke svakog ko u tom procesu učestvuje, u ravni svojih saznajnih mogućnosti i emocionalne zrelosti. Kao što su odrasli odgovorni za svoje osluškivanje i razumevanje dece, te prilagođavanje pitanja i prihvatanja odgovora shodno uzrastu mlađih, tako i svaki od tih mlađih ima svoj deo odgovornosti. Uvek je odgovoran da se ponaša u punoj meri sposobnosti i osvojenih umenja, shodno svome uzrastu.
To su jedini putevi kojima može da se ostvaruje razmena ljubavi u vaspitnom i obrazovnom postupku, koji su, inače, po svojoj suštini jedno te isto. Svako znanje obavezuje ličnost da se prema njemu aktivno odnosi svojim ponašanjima i vrednovanjem doživljenog, i svako vaspitanje jeste istovremeno i saznavanje o određenim činjenicama života u kome učestvuje.
U odnosu na život ne postoje nikakvi drugi motivi niti bilo koje druge strukture prema kojima se međusobno prepoznajemo i prema kojima možemo da se razvrstavamo u svome delanju, osim po etičnosti tih motiva i toga delanja.
Osnovna struktura identiteta po kojoj se prepoznajem da sam ja taj koji sam isti kroz vreme i promene što ih ono nosi sobom jeste etičnost. Po njoj sam ličnost identična sama sebi u svojim ponašanjima, mislima i delovanjima za sebe i za druge. Zadatak vaspitnog postupka je u tome da u vaspitanicima probudi tu nit koja povezuje beskonačnost prošlih vremena sa beskonačnošću budućnosti, nit oko koje se, u svakom datom trenu, kristalizuje naš pojedinačni život. Time se ostvarujemo kao ličnost, samostalni u odlučivanju i odgovorni u svojim postupcima. Svako redukovanje ličnosti, usled sputavanja misli ideologijom i sektaškim logičarenjem, zanemarujući time odgovorno življenje života uz promišljanje njegovih tajni punih radosti, navođenja na dvoumljenja i brige, ukazuje na to da se tu, umesto vaspitanja, događa zavođenje dece i mladih.
Mlade, zbog nečega, uvek nastoje da izvedu iz punoće života i da svedu na uhodani kalup misli i postupaka. Time iščezava i zamire nepredvidivost onih domašaja misli i uma i onih oblikovanja ljudskih odnosa koju sobom nosi nesputana sloboda duhovnog sveta svakog od nas.
Dete se vaspitava samim tim što postoji. Njegovu osnovnu osobinu čini sposobnost poistovećivanja, za čim čovek ima potrebu tokom celog života i kao pojedinac i kao grupa ili kolektivni nacionalni entitet. Tim činom se ostvaruje jedini pravi put jednog ljudskog bića ka drugom u svim međuljudskim odnosima od „vaspitavanja“ do ostvarivanja prijateljstava i druženja. Dete se poistovećuje sa onim ko mu je blizak prostorno ili po osećanju, ili po tom što mu dopušta to svojim razumevanjem i prihvatanjem.
Samim tim što ono postoji, prihvata materijalizovani svet koji mu prvi otkriva:
– zakonomernosti prostora,
– uspravni hod,
– mogućnost odnosa sa drugim i
– razmenu ljubavi i misli.
Ono prihvata te prve oblike odnosa i sadržaje koje iščitava, prepoznaje i upija iz ličnosti u svojoj okolini i atmosfere u kojoj odrasta, budeći tim spoljnim činiocima svoja duboka, opšteljudska i nacionalna nasleđa, sažimajući ono što jeste sada sa davno prošlim, u jedinstven čin stremljenja ka životu. Time se zasniva jezgro ljudske ličnosti.
Konfiguracija tog jezgra je bitna za oblikovanje novih iskustava, prepoznavanje novih sadržaja i organizovanje novih načina ponašanja kojima se ispoljava ličnost u svakom razvojnom periodu, sve do njene zrelosti.
Naglašavam ovo zbog toga što tzv. „moderno vaspitanje“ zahteva da se dete prepusti samo sebi ne bi li bilo „ono pravo“, što ono jeste mimo uticaja „konzervativnih“ roditelja. Očekuje se od „modernih roditelja“ da stavljaju što manje zabrana, zahteva, da iskazuju što manje sasvim subjektivnih, ličnih stavova, kako bi se dete našlo samo sobom.
Već se, jednom davno, to desilo u legendi o onom caru koji je zaželeo da čuje prvi ljudski jezik kojim su govrili Adam i Eva, pa je zahtevao da par novorođene dece stave u najbolje životne uslove, ali da niko oko njih ne progovori ni reč tokom njihovog odrastanja, kako bi oni, neometano, progovorili tim prvim ljudskim jezikom, koji se ne razvija u dece, mislili su, zbog ometanja od strane maternjeg jezika kojim deca, obično, progovaraju.
Svakako da time car nije uspeo da čuje taj prvi, zaboravljeni jezik ljudi, ali ni bilo koji drugi. Deca su pomrla u opštoj zaostalosti i mentalnoj i telesnoj.
Slično se dogodilo i sa tzv. slobodnim vaspitanjem, bez opterećivanja dece suvišnim „moralisanjem“ i frustriranošću različitih zahteva, što je zahvatilo posleratnu Ameriku u vidu ogromnog talasa dece koja su bežala od kuće. Deca su, ne otkrivši potrebu za uzajamnošću razmene životnih sadržaja sa roditeljima usled njihove fizičke ili emocionalne nedovoljne prisutnosti (prezaposlenost, društvene obaveze, razvodi brakova), masovno i bez razloga odlazila od kuće, lutajući u svojim grupama, bilo kud, negujući supkulturu hipi pokreta.
Uništeno detinjstvo dece lišene ljudskog govora u vreme jednog cara opsednutog pseudoracionalističkim razmišljanjima i verom u eksperiment, i rana uništavana mladost izložena opakim zavođenjima u različite oblike zavisnosti od hemijskih supstanci, ništavnih angažovanja, jednog drugog, prosto obesnog racionalizma naše savremenosti, mogu se svesti na isti imenitelj, koga čine varvarska neodgovornost eksperimentatora i duhovna lenjost roditelja koji su se odazvali savremenim pozivima da redukuju život na:
– zarađivanje,
– zabavu,
– kupovinu vrednosti.
Nadali su se i onih vrednosti koje se zasnivaju na čistoj ljubavi koju ne pokreću interesi, nego koja pokreće čovekova interesovanja i interese.
Svetomir Bojanin, Gordijev čvor mladosti (Foto: Kupindo)
Tome treba dodati i kult bezlične, nadlične „naučne istine“, koju su postavili iznad moralnih sudova, očekujući od nje da će za njih misliti i odlučivati u svakodnevnim odnosima s njihovom rođenom decom.
Moramo da znamo da je svaki međuljudski odnos uvek i prvenstveno upojedinačeni lični odnos i za decu i za odrasle. Deca se ne vaspitavaju, kao što se to ne čini ni sa odraslim ljudima. Sa decom se živi u uzajamnom radovanju i brizi, kao i sa drugim ljudima sa kojima sarađujemo na važnim poslovima. Time se uzajamno prožimamo, razvijamo kao bića i kao ljudi, i to prepoznajemo kao vaspitni odnos i kao međusobni uticaj.
Baveći se sa decom, samim tim što sa njima živimo, mi ih „vaspitavamo“, isto kao što i deca nas vaspitavaju, otkrivajući nam nove vizure života, koje, često, nismo ni očekivali.
Izvod iz knjige: Svetomir Bojanin, Gordijev čvor mladosti
(Blagodarje br. 5, mart/april 2019)
Izvod: stanjestvari.com
