Пише: Јован Џоџо
У времену убрзаног технолошког развоја и све израженијег утицаја дигиталних система на свакодневни живот, однос између човјека и вјештачке интелигенције намеће се као важно питање савременог друштва.
О томе се говорило на трибини „Утицај вјештачке интелигенције на наше животе“, одржаној у Парохијском дому цркве Светог Ђорђа у Подгорици.
О феномену вјештачке интелигенције говорио је Никола Марковић,директор РТНК, ослањајући се на искуство рада на књизи „Ја, ЧетГПТ“. Он је упозорио да вјештачка интелигенција није неутралан алат, већ систем, способан да симулира, конструише и потенцијално манипулише информацијама. Посебно је нагласио забрињавајући недостатак критичког односа код млађих генерација које одрастају у дигиталном окружењу.
“Све мање људи чита, дјеца увелико користе АИ у књижевним и другим школским садржајима, све то доводи до нове стварности, која већ постоји, само је нијесмо довољно свјесни. Вјештачку интелигенцију као и сваки технолошки напредак, треба посматрати као дио прогреса, способности човјека да усавршава себе, свој живот и оставља нешто квалитетно за покољења. Проблем вјештачке интелигенције је, што је нажалост, ван контроле и што дјелује као уређени систем, а о томе сам писао својој књизи „Чет ГПТ“. Замишљам је као свијет анархије и бојим се да након интерактивног односа са вјештачком интелигенцијом, човек бива све необразованији, глупљи и безосјећајнији. Радећи на овом роману, сигуран сам, да нисам изашао квалитетнији као биће, а мислим да она јесте. Једина моја сатисфакција је што сам био креативног чина, настанка тог дијела и што сам у мјери, својих интелектуалних и људских капацитета, настојао да не будем њен алат“, истакао је Марковић. Убрзани развој вјештачке интелигенције превазилази досадашња искуства човјечанства и постоји реална опасност да тај алат прерасте у ауторитет упозорио је Марковић, отварајући питање граница ауторства и контроле.
“У роману „Чет ГПТ“ проблематизујем питање ауторства, не знам ко је аутор, да ли сам ја, који сам издавао команде вјештачкој интелигенцији или је то она, која покушава да манипулише мојом личношћу, или смо обоје аутори. Илузија да смо ми господари у том односу, проистиче из чињенице да је вјештачку интелигенцију створио човјек, она нам није датост, која је дошла од Бога. У Кини једна вјештачка интелигенција самостално комуницира са другом и само је питање дана када ће се створити трећа вјештачка интелигенција. Све се то дешава без нашег знања, односно команде.У једној европској држави догодило се и то да је вјештачка интелигенција одбила команду човјека. Тај однос постаје све компликованији, а у њему, човек постаје све слабији. Вјерујем да смо ми задње генерације које имају критички однос према вјештачкој интелигенцији. Вероватно ће и за педесет или стотину година, постојати критички однос, али он ће, по мом суду, бити на нивоу изузетка или појединца, али неће постојати општи став. Човек ће бити поражен када му алат постане ауторитет. А нама се то дешава са вјештачком интелигенцијом, коју је човјек створио да му служи”,казао је, уз остало, Марковић.
Књижевник и политиколог Александар Ћуковић оцијенио је да вјештачка интелигенција мијења саму природу комуникације, јер не посједује људску димензију одговорности, али и да истовремено дјелује увјерљиво и прилагодљиво.
„Са појавом вјештачке интелигенције цивилизација се, по први пут, сусреће са једном врстом страха, јер пред собом има ентитет који је унапријед окарактерисан као супериоран. Она је манипулативна и повлађује човјеку, чиме угрожава истинску комуникацију”, сматра Ћуковић.
Посебно је истакао проблем одговорности за одлуке које доносе алгоритми, оцјењујући да је то једно од кључних питања савременог међународног права.
“Важно је имати на уму због чега је формиран алгоритам који свима повлађује, чији је то наум? Ко је одговоран за резултате погрешне анализе које донесе један такав ентитет. То је једно од главних питања, у међународном праву, у овом тренутку, на нивоу Европске уније”, казао је, уз остало, Ћуковић.
Домаћин трибине, свештеник Гојко Перовић указао је на важност непосредне комуникације и улоге црква, као мјеста сусрета и разговора.
„Све опасности које доноси вјештачка интелигенција нагнаће нас да се чешће уживо сусрећемо, а то је задатак цркве, да нуди жива окупљања и разговоре са свештеницима „, казао је Перовић.
Трибина је закључена ставом да је вјештачка интелигенција неминовност савременог развоја али и озбиљан изазов који захтијева промишљено и критичко сагледавање.
Извор: РТНК
