Пише: Стефан Славковић
Докторска дисертација награђиване британско-српске списатељице Весне Голдсворти Измишљање Руританије: Империјализам маште започета је 1989. године, а брањена је седам година касније. У Србији је објављена 1998, у издању Геопоетике, куће у којој ће Голдсворти објавити сва своја дела. У тој студији, књижевница рођена у Београду, једина особа с ових простора која је примљена у британско Краљевско књижевно друштво и професорка енглеске књижевности и креативног писања на универзитетима у Ексетеру и Источној Англији, позабавила се концептом измишљене земље, првобитно проистекле из пера писца махом авантуристичких романа Ентонија Хоупа, која је у британском имагинаријуму служила као својеврсно платно за измештену пројекцију цивилизацијских нада и страхова. „Ових дана су актуелне фудбалске утакмице на Европском првенству. Када отворим медије у Лондону, углавном видим текстове о сукобима балканских навијача који ме подсећају на дајџест верзију књиге о Руританији. Морам признати да ме то помало и нервира, јер испада да се слични изгреди нигде другде не дешавају“, каже за Радар Голдсворти, која је посетила Београд због учешћа на међународној конференцији „Србија и Балкан: Три века загрљаја с Европом“ у организацији Факултета политичких наука и Центра за британске студије.
И Балкан и Србија и Уједињено Краљевство су ван Европске уније. Како вам овдашње територије изгледају из Лондона као екстратериторијалног простора?
Екстратериторијални простор је врло добар опис за Уједињено Краљевство, посебно зато што се спремамо за изборе где је тема чланства у ЕУ важно политичко питање. Они који би да се у њу врате све више су испуњени чежњом, а они који би да ван ње остану све се више боје да могућност за повратак постоји. То ме подсећа на дискусије о СФРЈ кроз које се преломио низ осећања, често несвесних. Пре десет година су ме позвали у немачко министарство спољних послова на скуп о обележавању стоте годишњице почетка Првог светског рата. Неко је у том позиву заборавио да напомене да ли треба да говорим у име Србије или у име Британије, па сам говорила у име обе земље. Наравно, помогло ми је што су у Првом светском рату биле савезнице. У првом реду је седео Франк-Валтер Штајнмајер, тадашњи министар спољних послова. Рекла сам да говорим у име земље која се труди да што пре побегне из Европе, али и земље која покушава, ја мислим, али нисам сигурна, да у Европу уђе. Нисам знала да ли ми у том првом реду нису веровали за Британију, јер се мислило да ће се гласати за останак у ЕУ, или за Србију, јер се мислило да она очајнички жели у Европу, што није обавезно случај.
Када сам једном колеги из Лондона прошле године рекао да је тамошњи опис Србије и српских власти као проруских толико редукован да маши поенту, одговорио је: „Ми смо о вама престали да размишљамо 2000. године и сада, с ратом у Украјини, само смо се вратили четврт века уназад.“ Шта мислите о том повлашћеном зурењу на Балкан, а заправо на Руританију?
Дивно и компликовано питање. Прво, Британија има леп и чудан обичај да Србе гура у Европу, а сама је из Европе изашла. Помажу нам. Не знам да ли да то кажем иронично или не. Друго, на почетку моје студије о Руританији стоји цитат америчке историчарке Барбаре Јевалић која каже да се Балкана сете само кад је тамо рат, а да у време мира као да не постоји. И то је тачно. Најбоље би било ни да о нама пишу, ни да нас се сете. Текстови о фудбалу су наивна ствар, али сви их читају, и тамо пише: ето, они вређају једни друге, сећају се ратова из деведесетих, па Другог светског рата, па онда свих сукоба из претходних векова. Као да осим ратова ништа друго не постоји.
Како видите савремену Европу, која је на изборима за Европски парламент мање гласала за левицу и зелене политике, а више за десницу, а како Балкан и Србију?
Студију о Руританији сам почела да пишем у сенци пада Берлинског зида који се срушио и на нас, који нисмо били ни са једне његове стране. Бојали смо се ратова, али нисмо могли да знамо како ће изгледати. Издавачу сам је предала на половини следеће деценије, када нам се чинило да се сукоби примирују, а сада знамо да није било тако. Књига је већ тридесет година актуелна. Страшно ми то иде на живце – мени као писцу не, али мени као особи која је одавде, да. Руританија је изворно једна измишљена немачка земља у централној Европи од пре немачког уједињења, док је постојало много кнежевина и државица и у којој се дешавало много штошта што Енглези нису могли да разумеју. Када је филмска индустрија направила бројне екранизације Хоупових романа, преселила ју је на Балкан, и сваки почиње истим призором: воз се креће и стаје негде овде, близу нас. Тај филмски утицај империјализма маште може се мерити само с нашим суседима Румунима, Дракулом и Трансилванијом, с тим што је у случају Руританије реч о деци коју треба довести у ред и смирити, а у случају Дракуле је реч о претњи Западу који треба зауставити ту где јесте. Митови су различити, а сродни. Жртве смо чињенице да смо Европљани, али недовољно, јер у деловима света где би слични стереотипи били директни израз расизма, они се у јавном дискурсу не појављују, чак ни када живе у главама политичара. На Балкану је сезона расизма и даље отворена. Могу да причају да се кољемо и историјски мрзимо, али ствар је за њих напросто таква, па себе не виде као расисте.
Кад би се Велика Британија вратила у ЕУ, а Србија у њу ушла, да ли мислите да би се и та визура променила?
Знамо како су у европску заједницу ушле Румунија и Бугарска. Ствар се из корена мења само ако постоје кораци у оба смера, ако ономе Другом дате оно што Енглези зову the benefit of the doubt, да верујете у његову добру намеру с дозом емпатије.
Мислим да је тога у Европи недостајало. Иако себе сматрам левичарком, мислим да је проблем уображене левице то што увек зна најбоље. Не осећа потребу да разуме оног Другог, да осети и уважи разлике. Зато имамо такве резултате за ЕП, с много подршке популистима. Они који би требало да слушају Другог и Друге не умеју да слушају, него увек објашњавају.
Рекли сте да понекада нисте сигурни да Србија жели у Европу, иако је то њен декларисани геостратешки циљ. Зашто?
Недовољно пратим овдашње разговоре, али када их пратим, чини ми се да су дискусије слободније него на Западу, да људи искреније изражавају своје ставове. Волим да читам таблоиде, јер садржаје као да нико не модерира. И ту могу да прочитам да неко сматра да Србија не припада европској сфери, него БРИКС-у или Русији. Не располажем процентима и не знам да ли су то искрена осећања или донекле разумљиве реакције на оно што се овде дешавало деведесетих. Ако овде део људи види Запад као непријатељски настројен, зашто би желео с њим? Онда имате и другу страну аргументације. Европа овде инвестира, отвара радна места, тражи повезнице са Србијом. Не треба са мном разговарати о томе, јер негујем модел универзитетског професора, наводим шта је с једне стране, а шта с друге. Кад се гласало поводом Брегзита, у себи сам два дана сучељавала аргументе. Зато ми и прија кад овде видим нефилтрирана мишљења. Јер, простор за дискусију у британским листовима које читам не постоји.
Питање је колико би се људи овде подичили транспарентношћу, али није лоше добити спољашњу перспективу. У Британији сте од 1986. Колико вас је одредило то што сте тамо била представница земље која је убрзо потом престала да постоји и културе која је почела да нестаје?
Крајем 1995. сам предала дисертацију, бранила сам је годину дана касније, а 1998. је објављена као књига. Сваке од тих година се овде дешавало нешто историјски важно. Увек сам се из себичних разлога плашила да ће рукопис застарити, а баш такав је заправо све време актуелан. Између 1984. и 1986. сам живела на релацији Београд – Британија, онда сам се тамо настанила, а 1988. сам решила да с београдском дипломом из југословенске и опште књижевности радим магистратуру из енглеске књижевности. Нисам хтела да у Британији студирам југословенску књижевност, јер ми је деловало опортунистички да се матицом бавим негде на њеној периферији, мада оправдавам и тај приступ. На одсеку за енглеску књижевност ми се допала списатељица Оливија Менинг која је написала Балканску трилогију смештену у Букурешт. Одлучим да путујем у Румунију два дана након егзекуције Чаушескуа. За то време, моје колеге у Лондону мисле да пишем о Румунији јер знам румунски. У њиховим очима, ишла сам линијом мањег отпора, а управо сам то хтела да избегнем и отиснем се у нешто непознато. Будимпешта, Букурешт или Београд, све то им је било исто, међусобно замењиво. У то време је један колега из Мађарске дошао да проучава нешто у британској библиотеци, па ме је један доцент замолио да дођем и преводим му. Рекла сам да ћу доћи, али само ако колега говори енглески или француски, пошто ја мађарски не знам. У Енглеској су научили ко је где на Балкану тек из ратних вести. О другим деловима Европе су такође сазнали силом прилика, јер сада у Британији живи 600.000 Румуна и не знам колико стотина хиљада Бугара. Сада сви знају да Софија и Будимпешта нису Београд, него да је Београд престоница неких ратоборних Срба
Да бисмо се истакли, морали смо да заратимо. Шалу на страну, и Британија је „бивша“ – чланица ЕУ, некадашња колонијална сила… које су бојазни присутне у њеном имагинаријуму?
Од Суецке кризе, Британија покушава да нађе своју нову улогу. Њена снага је на неки начин историјска. Има земаља које и даље на нивоу рецидива прошлости мисле да се Британија за све пита, и кад нешто мути, и кад не мути. Пример је Иран. Британија такве конспирације доживљава као комплимент, али он није основан. Британија је дуго већ у подређеном положају у односу на Америку, не вуче конце као раније. Када се Брегзит десио, а нисам му се обрадовала, очекивала сам да ће се макар вратити дух касног осамнаестог или раног деветнаестог века. Не колонизаторски, него став да је све могуће. То се није десило. Још увек су у систему европских трговинских уговора и тај излазак из бирократије се врло споро дешава, што присталице напуштања ЕУ фрустрира и полако постају песимисти. Не помаже ни чињеница да су заговорници повратка у ЕУ врло присутни у медијима.
Бекет је по пресељењу у Париз почео да пише на француском, Црњански је покушао да у Лондону пише на енглеском, додуше неуспешно, а и ви сте као нови матерњи изабрали енглески. Колико је тај психолингвистички прелаз утицао на ваше саморазумевање?
За ово питање бих волела да имам два сата. Црњански је добро говорио стране језике, али не и енглески. Део је те генерације. Чак у првим издањима Романа о Лондону имате грешке у енглеском језику. С друге стране, у Британију сам дошла с добрим познавањем енглеског, али недовољним да бих мислила да ћу једног дана на њему писати. На друштвеним мрежама постоји низ шала како говорити језик мањих земаља у тим земљама изазива одушевљење, а причати енглески у Енглеској се подразумева, као да није подвиг. Они су, дакле, претпостављали да сам у Енглеску дошла као Набоков кога је одгајала дадиља и да ми је енглески савршен, а заправо су све моје колеге из бивших британских колонија биле у бољем положају. Па опет, енглески сам савладавала постепено, пре интернета, док је минут телефонског разговора са Београдом у пошти коштао пет фунти. Мањак контакта довео је до тога да ми и српски мало закржља. Била сам билингвална, али без савршеног познавања неког језика. Прво сам на енглеском писала критику, па седам година мемоаре, па десет година роман. Бекета што се тиче, ако читате његово дело Молоа, језик је барокни. Када је почео да пише на француском, стил му је постао сведен. Себе видим на средини. Писање на енглеском ми не помаже, бар у том бекетовском смислу.
Уместо да Европа европеизује Балкан, чини се да је дошло до „балканизације“ Европе у смислу појаве популиста-барбарогенија који можда не желе да униште Европу као што је нестала СФРЈ, али свакако не желе ни да је оздраве?
Кад сте ми поставили то питање, Европу сам сагледала као полуострво евроазијског континента, као Балкан неког већег простора. Живимо у свету „глокалног“, где је све истовремено и глобално и локално, по принципу спојених судова. У смислу свакодневне културе, ја више не могу да одговорим шта је европско. Популација се променила, обичаји нису исти, тешко је предвидети ко за кога гласа. Староседеоци европског континента се осећају угрожено. То није нужно балканизација у ужем смислу парчања на мање јединице, али јесте у смислу начина на који се политика води. Али, ако бих то назвала балканизацијом, била бих крива за коришћење термина „Балкан“ на начин коме се противим. Балкан и Европа су у суштини исто, теже ка истом, Балкан увек мало касни, али то закашњење није обавезно негативна ствар, него је просто последица историјских чињеница. Чак ми се ни реч „кашњење“ у том контексту не свиђа, јер подразумева некакво историјско такмичење.
У Чернобиљским јагодама, које су вам отвориле врата у Великој Британији, прибегли сте за мемоаристиком, пошавши од једног преломног личног искуства, одакле сте наставили да осветљавате остатак искуственог живота човека. Шта је био успех те књиге – форма, субалтерни мотиви, нешто треће?
Чула сам да је Чернобиљске јагоде у Немачкој неко назвао првом нормалном књигом о Балкану, у контексту ратних искустава. Као да сам била у бољем положају јер сам се у Британију одселила пре самих сукоба, па нисам морала да пишем о њима. Сећала сам се нечега другог, ранијег. С друге стране, та књига се у традицију мемоарског писања уписала у прави час. Сада имате групу писаца аутофикције који пишу нешто слично ономе што сам писала 2005, а тада су Јагоде биле такав новитет да људи нису знали како да је жанровски одреде. Њена структура је последица намерне случајности, ако то није оксиморон или парадокс. Наиме, почела сам да је пишем у болници, на картицама, као низ фрагмената који сам у међувремену назвала структуром грозда. Хронологија постоји, али фрагменти имају аутономију. У једном тренутку су откупљена и филмска права, али филм није снимљен, јер аутори нису знали како да расклопе дело и после га склопе. С треће стране, деведесетих сам радила као новинар, и када је требало заштитити идентитет људи о којима сам писала, било ми је лако да им променим имена. Када сам после писала Чернобиљске јагоде, било је људи који су тражили да их сакријем. Осетила бих мучнину, јер ме је сваки искорак из нефикцијског болео. Па ипак, на крају су две или три особе добиле друга имена и живеле су у другим деловима Београда. Тајмс је серијализовао роман, као и Би-Би-Си за потребе радија, што се због структуре књиге испоставило као веома погодно. Сада сам свесна узрока успеха књиге, поетичких и историјских, а писала сам је у сенци веома тешке болести и тада их нисам била свесна.
Рекли сте да сте Гвоздену завесу, чији је поднаслов „љубавна прича“, писали као историјски роман, а заправо је врло актуелан. Не само на нивоу геополитике, него и личних мигрантских искустава. Од почетка рата у Украјини, европска друштва су почела да објашњења траже у прошлости, иако нису мислила да ће то икада да се поново деси. Да ли вас је тај повратак историје изненадио?
Рекла бих да се историја не понавља као фарса, него као још већа трагедија, зато што се претходне трауме нису залечиле. Сви одбијамо помирљиви први корак, него у тренутку тријумфа зграбимо што више можемо од оног другог. Када сам почела да пишем Гвоздену завесу, имала сам идеју да Руританија узвраћа ударац. Земља с источне стране завесе у том роману састављена је од делова свих источноевропских земаља. Помало узима географију Београда, али историју зајми од румунске, бугарске… када протагонисткиња Милена дође у Енглеску, реч је о конструкцији Енглеске из осамдесетих које се лично сећам и истраживала сам је до крајњих детаља. Тада нисам осећала да ће се идеја гвоздене завесе заиста вратити. Додуше, криза је у Украјини постојала од 2014, иако увек морамо да идемо корак назад да бисмо јој нашли почетак. Нисам писала књигу под сенком будућег рата, али јесте изашла у фебруару 2022. године. Да ли је то добар или лош тајминг, не знам
У том роману, Милена је с источне стране, али говори енглески, припада друштвеним круговима загледаним на Запад. Џејсон исто тако себе сагледава другачије од задатог – себе види као Ирца. Колико сопство дугује идентитетима које градимо?
Џејсон је оно што смо у време комунистичке самокритике називали опортунистом старог кова. Представља се као Ирац, јер је бити Енглез у савременом свету веома тешко. Сви имају предрасуде о вама. Бити Ирац је позитивна ствар. Због њега бих волела да напишем наставак романа, желим да видим развој његове каријере. Такви обично испливају на површину, где год да живе. Код Милене ме је занимала идеја судбине. Основа је била Медеја. Можда грешим, али у свету у којем сам одрасла, концепт судбине се схватао као усуд, као нешто унапред записано што вам се дешава.
Од судбине нема бега. Зато је њен отац неко ко диктира и има апсолутну власт. Њен сан о Западу сличан је сну који је моја генерација имала, где је Запад подручје безграничне могућности, а њен одлазак на тај исти Запад је разуверава. Као свет у огледалу који је заправо критика биполарног света у време гвоздене завесе. Када сам издавачу предложила наслов романа, рекао је да морамо да га смекшамо, па сам у шали питала може ли да буде „љубавна прича“, и они су то искористили као поднаслов. То ми је и помогло, јер у тренуцима када је било тешко писати о самој завеси, бежала сам у љубавни наратив. Могућност одступнице. Као мит о Европи. Љубавна прича о Европи и анти-Европи. Али, Гвоздена завеса је љубавна прича колико је то и Роман о Лондону.
Велика Британија има компликован однос према Русији. Чехов је један од највише извођених писаца у енглеским позориштима, у време Хладног рата се говорило о тхе Беаст фром тхе Еаст (звери с Истока, прим. нов.), а 21. век био је период масовног пресељења руских олигарха у Лондон. Да ли се перцепција додатно променила од фебруара 2022?
Тешко питање. Написала сам роман Горски у време када су руски олигарси апсолутно доминирали лондонским друштвом, па и културом. Велике су се паре сливале за изложбе, књиге, није било забаве на којима они нису били главне звезде у фантастичним одеждама. Та фаза меденог месеца је трајала кратко и дефинитивно је пресечена. Енглези и Руси имају многе сличности, можда се зато толико не подносе. Велики народи с великим амбицијама који географски живе на ивицама континента. На периферији су, а стварају огромну европску културу. Када погледате Русе и Британце, запитате се шта је заправо центар, а шта је периферија Европе. Историјски живе слично у смислу односа престонице и сеоског живота. Зато Чехова фантастично постављају на сцену. Међусобне фобије су снажне, али мислим да је са британске стране израженија.
Извор: Радар
