Разговарала: Јелена Јоргачевић
Прође и по неколико година пре него што докторске дисертације постану књиге, дођу пред очи јавности, те умеју, за то време, да застаре. Са Весном Голдсворти било је управо супротно. Њена студија Измишљање Руританије: Империјализам маште, започета 1989, а објављена 1996. – а у којој анализира како су британски популарни романи и путописи из 19. века стварали слику Балкана као европског Другог, те како су се предрасуде запатиле и развијале и током двадесетог века све до “балканских ратова”, односно ратова у бившој Југославији – “пати” од непрестане релевантности. И даље се Балкан у популарној култури посматра као европски Други, на кога се транспонују европски страхови, а штиво Голдсвортијеве постало је лектира за све оне који се баве Југоисточном Европом.
Весна Голдсворти је професорка креативног писања и енглеске књижевности на универзитетима у Ексетеру и Источној Англији, чланица је британског Краљевског књижевног друштва, ауторка књиге поезије Солунски анђео и више награђиваних романа – Чернобиљске јагоде, Горски, Господин Ка и Гвоздена завеса. Разговор почињемо тиме како је њено истраживање о Руританији, земљи измишљеној у авантуристичким романима, ухватило замајац.
ВЕСНА ГОЛДСВОРТИ: Истраживања која су ушла у ту књигу започела сам 1988. и 1989, са идејом да је Саидов Оријентализам, који се појавио 1978, са извесним изменама применљив на Балкан, који у исто време и јесте и није Европа. Занимало ме је то осцилирање на ивици. За магистарски рад сам хтела да се бавим Румунијом у делима списатељице Оливије Менинг. Заправо, већ ту сам схватила нешто важно: мојим колегама крајем осамдесетих година све је то било исто – Будимпешта, Букурешт, Београд. Тек с уласком Румуније и Бугарске у Европску заједницу то се променило. Сећам се да су ме питали да на неком скупу преводим излагање колеге из Будимпеште, одговорила сам да могу под условом да колега зна француски. Они су сматрали да се ја бавим Румунијом јер ми је то домаћи терен, а у ствари је било управо обрнуто, одабрала сам је да не бих ишла линијом мањег отпора. Онда сам кренула даље ка Балкану, размишљајући о Саидовој тези и читајући стотине популарних романа.
“ВРЕМЕ”: Зашто баш популарни романи западних аутора?
Сматрала сам да се ту најбоље виде стереотипи, јер се пише без задршке, за широку публику. У жанровској прози и филмовима ништа се не крије. Сад ме, у том духу, занима и спорт, посебно фудбалска првенства. На почетку периода којим се бавим и политичари су тако говорили, без задршке. А сад су их мало истренирали, што не значи да тако не мисле, само то више није на површини.
И зашто прича о Руританији никако да застари?
Докторат, који је мање-више та књига, одбранила сам 1996. године и требало је још времена да он изађе из штампе, јер то споро иде са академском литературом. Укратко, књига је погодила тренутак, била је на насловној страни “Вашингтон поста”, имала је 200-300 приказа у години кад је објављења, што се јако ретко дешава. Уследили су преводи, нова издања… Свако мало ме неко пита да напишем нови увод, ажуриран. Али не постоји ништа ново, никакав нови концепт или дијалектички развој, већ се само нагомилавају примери, а образац остаје исти. У популарној књижевности и филмовима тај балкански Други је непроменљив, што се не види као расизам.
Цело пролеће се на “Нетфликсу” приказивала финска серија Омерта, у којој српска терористичка група осваја Председничку палату у Хелсинкију. Шта год да су радили, Срби нису били терористи, а сад су и то.
Је ли то заиста толико укорењено да просечан Финац, кад чује Балкан или Србија, већ урони у тај самоекспланаторни оквир, све му је јасно, или се дискурс повампирио због напада Русије на Украјину?
То је толико укорењено зато што је дозвољено. Ради се о простору слободе – мали смо, нико се неће много бунити. Енглези се су једно време жалили што у америчким филмовима стално играју зликовце, хладне ликове. О Русима да не причам. Наравно да нисмо једини који смо предмет предрасуда, али тај образац дивљег Балкана, бурета барута које ће инфицирати цео континент сукобима, веома је упоран.
Када кажем – нико није тако корумпиран као ми – у којој мери сматрате да је то самобалканизација, као последица усвајања поменутог дискурса, а колико интензивирана самокритика, заснована ипак на извесним аргументима?
Можда се ту ради о неколико различитих ствари. На једном нивоу кажем вам да сте прави Балканац, како бих показала да сам ја освешћена Европљанка. Та самоперцепција служи да би се показала разлика. С друге стране, рецимо, када је реч о корупцији, објективно је тачно да колико год да је она ствар људске природе, а јесте, у Британији постоји правни оквир који је не дозвољава. Кир Стармер је на почетку свог мандата, док је још био популаран, примао неке поклоне попут наочара, одела… И онда су Британци рекли – то је корупција. У Србији би то прошло испод радара, не би се ни перципирало на тај начин. Значи, постоје и ту степени, односно формат који вас спречава или, напротив, такорећи охрабрује.
Ко је сада најважнији Други у британском јавном мњењу? Претпостављам Руси.
Убедљиво Руси. Мени је то занимљиво зато што на известан начин видим Британце и Русе као сличне – две велике силе, донекле и бивше велике силе, на два краја континента, са сличним односом према свом месту у Европи, где и јесу и нису. Тренутно се русофобија, за коју постоји добри разлози, користи и као средство да се скрене пажња с британских проблема. Укључујући проблем Палестине и Израела, зато што је то тамо стварни динамит. А Балкан ту дође попут неке разоноде: оде, врати се, како у популарним причама, тако и у тим подгревањима идеје о поновном сукобу, што, рационално гледано, заиста није лако замислити.
Колико су британски интелектуални кругови самокритични? Тамошња јавност и медији?
И превише је самокритике. Нема похвале, како у односу на сопствену историју, тако и на садашњи тренутак. Ако присуствујете академској научној конференцији о историји Британске империје, нико ништо лепо неће рећи. Ако се говори о савременој Британији, иста је ситуација. Много је ту самопрезира, што је посебно својствено академским круговима, као и листовима леве оријентације попут “Гардијана”. И десничарски, као што је на пример “Дејли мејл”, изузетно су самокритични, али с другим програмом.
Сматрате ли да је то добро за једно друштво или не?
Британски универзитети су традиционално међу најбољима на свету, али то никада не бисте помислили ако слушате људе који раде на њима, јер увек сматрају да би нешто могло боље. То је мали образац функционисања друштва. Али те ствари могу да постану самоиспуњујуће пророчанство: ако сматрате да нечему нисте дорасли, тако и буде. Место Британије у свету је у том смислу занимљиво. Да ли је и у ком смислу она још увек велика сила? Ако верујете да сте тај положај изгубили, онда de facto и јесте.
У Чернобиљским јагодама сте, пишући о свом детињству, казали да вас је држала идеја о лепој будућности. Да ли и изостанак те идеје данас, као готово глобални тренд, барем овог нашег дела света, може да потпадне под самоиспуњавајуће пророчанство?
Управо сам помислила како ове популистичке партије и њихове вође, као што је Најџел Фараж у Британији, или Трамп у Америци, заправо стичу поене на тој визији. Make America Great Again. Make Britain Great Again. Зато што је људима то потребно. Али кључна реч је агаин, они верују да су некад били велики, па ће бити опет, у шта групе која сам помињала, попут интелектуалаца, не верују.
Да се вратим на слику Србије у Британији. Пише ли се уопште о студентским протестима?
На друштвеним медијима, где има наших људи, то је главна тема и ту се створи такозвана соба одјека, јер стекнете утисак да су протести у Британији веома праћени, што није тачно. У овдашњој штампи се веома мало пише о студентским протестима у Србији. Не зато што студенти нису занимљиви, него зато што Европа тренутно има толико жаришта на све стране да јој Србија није у фокусу. Када би букнуло велико насиље, онда би то било тема.
Не извлачим паралеле, али када је у Лондону изашао превод Иследника Драгана Великића, звала сам своје контакте сматрајући да би било лепо да тај роман прикажем. Али када бих позвала, они би ми рекли – баш имам овај украјински роман. Значи, рефлектор се окреће тамо где нешто не ваља, што не значи да њих тај роман не интересује, већ да је пажња ограничена.
Да ли озбиљна књижевност може да понуди, или чак створи алтернативне наративе?
Мене су за “Асимптоту”, чувени књижевни часопис, питали да пишем о Црњанском, о Роману о Лондону, зато што о томе готово нико ништа није чуо и није било приказа те књиге. А овде се говорило – преводи се Роман о Лондону! Преводи са књижевности малих народа увек се виде као нека врста наметања, ви неком нешто нудите и молите га. Можда су последњи пут велики одјек имали Павић или Киш. Али са Кишом је то ишло много спорије, када су изашли први преводи, продало се, отприлике, 200 примерака, а ја сам свих тих 200 људи познавала лично.
Трансфер из Србије ка Европи
Весна Голдсворти је дошла у Београд како би учествовала на промоцији петокњижја “Србија и Европа” у издању “Zepter Book World”, проистеклог из научног пројекта “Културни трансфер Европа–Србија од 19. до 21. века”, и последње књиге у овој серији “Србија и Балкан: Три века загрљаја с Европом”. Промоција је одржана 18. септембра 2025, у Палати уметности Мадлена.
О самој књизи Весна Голдсворти каже: “Као што сам већ рекла, када је реч о Руританији и њеним поновљеним издањима, постоји модел који се понавља. Ничег новог. Ова књига нуди, можда не нови модел у односу на Руританију, већ нови модел разговора, јер је питање трансфера усложњено на најбољи могући начин. Прво, ту је трансфер који није нужно само са запада на исток, из Европе на Балкан, него и са Балкана према Европи, затим чињеница да Европа није синоним модернизма, као и да процеси модернизације и повратно делују. И проучавање путева трансфера врло је занимљиво. Рецимо, европске вредности су некад долазиле у Србију преко Русије. Мени је јако пријало да чујем нове податке у обрнутом правцу од уобичајеног, у правцу Србија–Запад”.
Извор: Време
