Piše: Skot Roksborou
Najnoviji film Vernera Hercoga „Bucking Fastard“ premijerno je prikazan na festivalu u Veneciji. To je bio povod da DW razgovara s legendarnim rediteljem koji već više od šest decenija pomera granice filmske umetnosti.
Kada je Verner Hercog tražio naslov za svoje memoare, posegnuo je za jednim od sopstvenih filmova: „Svako za sebe, a Bog protiv svih“. To je originalni, nemački naslov filma koji je međunarodnoj publici poznat kao „Zagonetka Kaspara Hauzera“ (The Enigma of Kaspar Hauser).
Za Hercoga, možda poslednjeg velikog ekscentrika evropske kinematografije, to nije samo naslov, već pogled na svet.
Tokom više od 60 godina karijere snimao je filmove na padinama aktivnih vulkana, usred Sahare, u prašumama i severno od Arktičkog kruga. Njegovi junaci uglavnom žive na granicama ljudskih mogućnosti, a često je i sam reditelj tokom snimanja stizao do sopstvenih granica.
Ni sa 84 godine Hercog ne pokazuje nameru da uspori. Na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji je predstavio novi igrani film „Baking Fastard“ , svoj prvi igrani naslov posle sedam godina.
Dve sestre koje funkcionišu kao jedna osoba
Film prati Džin i Džoun Holbruk, dve sestre koje govore, misle i kreću se gotovo potpuno usklađeno. Čak dele iste snove i zaljubljene su u istog muškarca, kojem, po svemu sudeći, nisu mnogo važne.
Priča je delimično inspirisana stvarnim bliznakinjama Fredom i Gretom Čaplin, koje su osamdesetih godina bile medijska senzacija u Britaniji.
U Hercogovoj verziji, nakon ljubavnog razočaranja, junakinje odlaze u divljinu Irske i počinju da kopaju tunel kroz pećinu, uverene da tako mogu stići do Orknejskih ostrva, mitskog mesta gde je prava ljubav moguća.
Opsednutost nemogućim
Takve junakinje savršeno se uklapaju u Hercogov filmski svet. I sam reditelj vidi vezu sa svojim ranijim ostvarenjima.
„U Fickaraldu postoji veliki san o operi usred džungle, zbog kojeg glavni junak prebacuje veliki brod preko planine“, podseća Hercog u razgovoru za DW.
U tom filmu iz 1982. reditelj je zaista naterao ekipu da prebaci 320 tona težak parobrod preko brda u peruanskoj prašumi.
„Baking Fastard“ je, kaže on, slična priča: „To je san o idealnoj zemlji koja zapravo ne postoji.“
Granice između života i filma
U Hercogovom svetu granica između stvarnosti i fikcije gotovo da ne postoji. Tokom snimanja filma „Agire, gnev Božji“ iz 1972. godine, ekipa je, prema brojnim svedočenjima, gotovo poludela pod pritiskom rada u amazonskoj džungli, uključujući i zvezdu filma Klausa Kinskog.
U dokumentarcu o Kinskom „Moj najbolji neprijatelj“ iz 1999. godine, Hercog opisuje kako je glumac tokom snimanja u džungli pretio da će napustiti film. Reditelj tvrdi da mu je tada rekao da će ga, ako ode, sustići i ubiti.
Ljudi koji žive na ivici
Verner Hercog je možda još poznatiji kao dokumentarista nego kao autor igranih filmova. Njegovi junaci iz stvarnog života jednako su neobični kao i izmišljeni likovi.
U filmu „Čovek grizli“ (2005) prati sudbinu Timotija Tredvela, aktiviste koji je godinama živeo među medvedima na Aljasci, sve dok ga jedan od njih nije usmrtio.
U dokumentarcu „Mali Diter treba da leti“ (1997) govori o nemačko-američkom pilotu Diteru Dengleru, koji je pobegao iz zarobljeničkog logora u Laosu.
Za film „La Soufrière“ (1977) snimao je u napuštenom gradu na Gvadelupu, pored vulkana koji je svakog časa mogao da eruptira, kako bi razgovarao sa jedinim stanovnikom koji je odbio da se evakuiše.
Filmovi kao zajednički snovi
Hercog ne pravi veliku razliku između dokumentarnog i igranog filma. Priznaje da je za dokumentarce ponekad izmišljao scene, a da je u igrane filmove unosio stvarne događaje.
Za film „Spas u zoru“ (2006), igranu verziju Denglerove priče, naterao je Kristijana Bejla da pred kamerom jede žive larve i rve se sa pravom zmijom.
„Film nema toliko veze sa stvarnošću koliko sa našim kolektivnim snovima“, kaže Hercog.
Za sebe radije kaže da je pesnik nego reditelj.
„Samo izađite i uradite to“
U svojim često mračnim pričama o čovekovoj borbi s prirodom, Hercog traga za, kako kaže, „ekstatičnom istinom“, nečim što prevazilazi puku realnost.
Njegov cilj nije da ekstremne podvige predstavi kao bizarnost. Naprotiv. Želi da nadahne ljude da pokušaju nešto veliko.
„Svaki odrasli muškarac trebalo bi da prenese brod preko planine. Svaka odrasla žena trebalo bi da iskopa tunel kroz planinski masiv“, kaže on za DW.
„Poruka je jednostavna: izađite i uradite to.“
Podeljene reakcije na novi film
Publika u Veneciji srdačno je dočekala „Baking Fastard“ – ali su kritičari bili prilično podeljeni. Neki su film prihvatili kao još jedan primer Hercogove ekscentrične mašte. Drugi su ocenili da je konfuzan i besmislen.
Sam Hercog ne deluje previše zabrinuto. Podseća da humora ima u svim njegovim filmovima.
„Ponekad je to crni humor. Ponekad veoma bavarski humor, koji ni Nemci ne razumeju“, kaže.
Zašto je Hercog i dalje važan
Bez obzira na kritike, Verner Hercog danas je popularan kao retko kada ranije. Prošle godine otvorio je nalog na Instagramu (iako i dalje nema pametni telefon). Profil je postao hit među generacijom Z.
„Moj mlađi sin ga vodi. Kaže mi da je 85 odsto publike staro između 15 i 20 godina“, kaže Hercog.
Runi Mara smatra da je njegova privlačnost jednostavna: „On je jedinstvena osoba koju zaista nije briga šta drugi misle. Ljudi to vole, jer bi svi želeli da žive na taj način.“
Sledeća stanica: svemir?
Hercog već radi na novom filmu i foto-monografiji za izdavačku kuću Tašen. A nije odustao ni od svog možda najluđeg sna. Želi da snima film u svemiru.
„Razgovarao sam sa NASA-om, ali me nisu poveli. Jedan japanski milijarder koji planira let oko Meseca takođe me je odbio“, kaže.
„Ali Ilon Mask mi je obećao da ću, ako jednog dana krene na Mars, biti u letelici.“
Izvor: Dojče Vele
