Пише: Лаури Пресли
Вернер Херцог је 1970. или 1971. године пратио две глуве и слепе жене на њиховом првом лету авионом. Овај излет и јесте био Херцогова идеја: да се разоноде летењем малом цесном са четири седишта поводом рођендана једне од њих, али и да он забележи њихове реакције за филм који је снимао под насловом Земља тишине и таме. Снимак од тог послеподнева показује и много тога што ће постати заштитни знак Херцоговог стила у наредних пола века: дрски гамбит на граници експлоатације, опсесија видом и егзистенцијалном усамљеношћу и потрага за поезијом у екстремним искуствима људи. То је задивљујуће филмско дело. Без обзира на то колико сам га пута гледао, оно увек успева да ме преплави снажним сплетом мисли и осећања које је тешко преточити у речи. Баш као и са самим летом, човек мора то да доживи да би знао о чему се ради, а чак и тада је тешко одупрети се осећању да сте се сусрели са нечим људским што ипак превазилази наше способности да то искажемо говором. Као да потврђује овакав утисак, Херцог, чији су препознатљиви глас и филозофски коментари постали најупечатљивији елемент и њега као човека, а и његовог дела, овде ћути. Чак ни не пита после како је било.
И то ће постати карактеристично за Херцогов опус: потрага за недокучивом трансценденцијом изван граница обичног, што он назива „екстатичном истином“. Херцог је опседнут идејом истине и деценијама инсистира на томе да га управо то суштински занима у свим његовим филмовима. Ово може да звучи претенциозно кад то каже један од највећих митотвораца нашег времена, који никада није крио чињеницу да документарце досољава домаштавањима, режираним сценама и погрешно приписаним цитатима, а једном је описао Фицкаралдо као свој најбољи документарни филм. Али истина коју Херцог има на уму сличнија је истини поезије него голим чињеницама и општем схватању које он исмева као „истину рачуновођа“. У манифесту из 1999. године је навео: „У кинематографији постоје дубљи слојеви истине, а постоји и нешто што се зове поетска, екстатична истина. Она је тајанствена и недокучива, а може да се досегне само кроз измишљање, машту и стилизацију“.
Идеја да уметник, чак и документариста, меша чињенице са фикцијом, данас није толико радикална као што је можда била на врхунцу правца cinema verité.Па ипак, питања истине и њеног односа са стварношћу су неодложнија и мучнија него икада. Стизање до дубоких истина помоћу вештих лажи може да се учини мање привлачним или смелим у ери дипфејка[1]. Провокација коју је Херцог често понављао, да само „преварант, лажов који зна о чему говори, каже истину“, губи део свог контракултурног шарма када се преваранти са маргина друштва преселе у центре моћи, а продавање магле постане уобичајена појава.
Шта је онда то по чему се овај аутор, који се држи личног, неемпиријског виђења истине и не пати од скрупула кад је реч о лагању ако ће тиме убедити публику у стварност те визије, разликује од теоретичара завере и пропагандиста који покушавају да обману јавност сличним средствима? Како разликовати оно што Херцог описује као спремност да у филмовима искористи „колективну вољу да будемо пребачени у царство поезије, лудила и чисте радости приповедања“ од мрачнијих, опаснијих покушаја да се та воља усмери ка политичким пројектима и колективном лудилу?
Одговор се чини очигледним. Херцог прави особене филмове о врстама истине које се могу наћи у пећинским цртежима, лету ски-скакача и људима које су прождрали медведи, док данашњи пропагандисти, потпомогнути вештачком интелигенцијом, покушавају да помоћу баналне естетике вести са кабловских телевизија и друштвених мрежа изманипулишу гледаоце да заузму одређени политички став. Али то је исувише једноставно; волели бисмо да можемо да кажемо нешто више о томе како разликовати визионаре и о томе шта једну дубоку истину чини истинитијом од друге. Чини се да Херцог увиђа ову незгодну ситуацију. Написао је књигу Будућност истине (коју је сјајно превео Мајкл Хофман) да би сам себе објаснио, или бар да би направио отклон између свог животног дела и онога што се уопштено сматра једном од најакутнијих опасности по друштво и демократију данас. То је књига за коју је годинама обећавао да ће је написати да би образложио идеал екстатичне истине којим се руководи, на који је раније могао само да укаже и пређе преко њега уз речи да би му била потребна цела књига да то објасни. Е, сада смо добили ту књигу.
Будућност истине подељена је у 11 поглавља са насловима попут „Шта је истина?“, „Филозофски покушаји“, „Лажне вести: кратка историја“, „Екстатична истина“, „Доба постистине“ и „Будућност истине“, који обећавају да ће пружити увид у Херцогово виђење екстатичне истине и да ће, постављајући се насупрот савременим темама, можда бацити мало светла из неочекиваног угла на наше заједничке невоље. Авај, оно што из ових поглавља добијамо је потпуно спласнуће узбуђења најављених у насловима, и то не зато што је екстатична истина нешто што суштински не може да се опише речима, то можда и јесте тако, него зато што се аутор једва и труди да то покуша.
Било би ван памети захтевати исцрпан трактат о природи истине од уметника који је цео живот провео стварајући интуитивну магију сликама, а познат је по томе што сам себе објашњава Хелдерлиновим стихом да је „човек бог док сања, просјак док размишља“. Али, пошто се одлучио на то да напише књигу размишљања на ту тему, волели бисмо у најмању руку да видимо да је то макар покушао. Бар мало враголије. А оно што углавном добијамо уместо тога јесу одломци преузети из претходних књига и интервјуа, прилагођени и препаковани у тако танушну и склепану форму у којој нити има кохеренције аргумената нити консталације колажа и афоризама, тако да се стиче утисак да је књига завршена да би се испунила уговорна обавеза или да би се финансирао предстојећи филм.
Ово је разочење, не само зато што је пре две године Херцог објавио врхунску књигу, оригиналну попут његових најбољих филмова, мемоаре Свако за себе и Бог против свих (такође у преводу Хофмана). Херцогови мемоари су изузетно дело које доказује да је он савршено способан да у прози изазове сав онај чудесни сјај и ексцентрично просветљење из својих филмова. У тим мемоарима су десетине места које много више расветљавају питање истине (уз много тога још) него овај штури наставак, а нису пренети кроз објашњење, него кроз причу и слику, што показује колико су слике и приповедање неопходни за Херцогово поетску евокацију света који надилази његов домашај. Ево, на пример, Херцога са 16 година, на мору са неким локалним рибарима поред неприступачне обале Хора Сфакиона на Криту:
Нада мном кугла космоса, са звездама за које сам осећао да могу да их дохватим и уберем; све ме је њихало у бескрајној колевци. А испод мене, јарко осветљена карбидном лампом, била је дубина океана, као да је свод небески с њом чинио јединствену сферу. Уместо звезда, била су ту јата блиставих сребрнастих риба. Ушушкан у космосу без премца, изнад, испод, свуд унаоколо, у тишини без иједне речи, запањио сам се у чуду. Био сам сигуран да сам тада и тамо сазнао све што се може сазнати. Открила ми се моја судбина… Био сам сасвим убеђен да нећу дочекати осамнаести рођендан јер, обасјаном таквом милошћу каквом сам тад био обасјан, за мене више никада није могло бити нечега налик обичном времену.
Онима које занимају Херцогови ставови о екстатичној истини боље ће проћи ако прочитају његове мемоаре или интервју са Полом Кронином обима довољног за целу књигу објављену под насловом Вернер Херцог: Водич за збуњене, без обзира на чињеницу да се добар део оних претходних књига поново појављује у овој.
Цела поглавља састављена су од анегдота из мемоара које су препричане, или проширене, без нових открића и закључака, а понајмање о лажним вестима или будућности истине, као што је унапред обећано. (Иако је, руку на срце, његова прича о томе колико Мајк Тајсон неизмерно зна о Меровинзима толико добра да је вреди поновити.) Запажања у књизи о природи истине такође су прежвакана скоро од речи до речи из претходних дела, што оставља прилично умртвљујућ утисак, јер провокације једног визионара почињу да звуче више као инертни слогани него као пажљиво (па чак и неспутано) промишљање те теме.
Светла тачка књиге, а можда и њена скривена поука, јесте поглавље од два пасуса о свињи на Сицилији која је упала у канализацију, остала тамо заробљена и на крају променила облик тела да би се прилагодила свом заточеништву, након чега следи размишљање о колосалној количини родоскврнућа која би била потребна да би се доспело до Алфа Кентаура. Испоставља се, међутим, да се и ова прича већ појавила у штампи најмање два пута: једном у запису из дневника из 1979. године који је објавио Парис ривју 2009. године под прикладним насловом „Сам језик се опире“, и поново у ширем избору из његових дневника објављеном исте године под насловом Освајање бескорисног.
Херцог се екстатичној истини највише приближава при разматрању њеног места у „ери пост-истине“ у поглављу о новим способностима вештачке интелигенције да производи “фиктивне ‘истине’”. То је једно од ретких поглавља која су, чини се, написана наменски за ову књигу, што указује на то да је Херцог свестан изазова који данашње несталне епистемолошке плиме постављају пред идеал према ком се управља. Али уместо да се ухвати у коштац са тим питањем, или да барем изнесе свој став о њему, Херцог нуди кратак каталог ствари у којима су ЛЛМ[2] сасвим солидни, наводи неколико одвратних песама које је написала вештачка интелигенција, а затим нагло завршава обавештењем читаоцу да је фотографија генерисана помоћу вештачке интелигенције недавно победила на међународном фотографском конкурсу.
Не каже ништа о могућности да ЛЛМ произведе било шта истински оригинално; нити о чињеници да он заправо не живи, не опажа нити разуме свет чијим знацима манипулише пробабилистички; као ни о огромним еколошким трошковима коришћења ових алата да би се заменило базично људско размишљање, што би, рекло би се, требало да забрине човека који с правом описује тежњу ка колонизацији других планета као морално гротескно напуштање једине настањиве планете коју ћемо икада имати. А штета, јер бисмо волели да знамо шта Вернер Херцог мисли о свему томе.
Најблагонаклоније гледано, неуспех ове књиге да постигне оно што се њом хтело сугерише нам да нам можда и није потребно објашњење Херцоговог виђења истине, а свакако да можда и сам Херцог не жели да разуме на шта мисли кад каже „екстатична истина“ из бојазни да би тиме угасио потребу за трагањем за њом.
Очигледно је да је Херцогу заиста стало управо до тог трагања и то толико да му се циљ, истина, чини занемарљиво неважним у поређењу с тим. То је исто тако могла да буде и аутентичност, лепота, трансценденција или нешто сасвим измишљено, све док се нуди као недостижно одредиште.
У поглављу „Филозофски покушаји“, Херцог пише: „Сама потрага, приближавајући нас неоткривеној истини, омогућава нам да учествујемо у нечему суштински недостижном, а то је истина“. Да је у питању било ко други, желели бисмо да знамо на чему заснива став да је баш ова тврдња о природи истине истинита по себи, али код Херцога таква питања промашују поенту. Постојање недостижне, екстатичне истине је постулат вере који оправдава и структурира његово животно дело.
Попут оног другог великог визионара, Дон Кихота, Херцог је провео живот упуштајући се у искушења и патње чији апсурд служи само да појача његову посвећеност потрази, сведочећи о стварности њеног неухватљивог, неоткривеног циља. Ко би издржао такве недаће, не можемо а да се не запитамо, да у тој визији нема неке стварности, да нема нечег истинитог у тој екстатичној истини? Али ако је то нека врста истине, онда је то истина у коју се мора веровати, али се не може спознати. То је можда нешто што можемо да наслутимо у филмовима и мемоарима, али ће то бити веома тешко (ако не и немогуће) дефинисати и описати речима и писањем, а не само указивати на то.
Херцогов покушај да најзад дође до истине коју је дефинисао као неухватљиву подсећа на кобне авантуре непоправљивих визионара које је митологизовао кроз целу своју каријеру; људи који се тако непоколебљиво држе своје идеје о томе какве би ствари требало да буду да се чини како их та идеја уздиже изнад бесмисла постојања чак и док их она у исти тај бесмисао потапа неизбежном пропашћу због хибриса. Ипак, када се вратим закључном поглављу књиге Будућност истине и у њему пронађем свега две реченице најиспразнијих флоскула, не помислим на Фицкаралда или Агиреа, већ на онај Хелдерлинов одломак који Херцог радо рецитује. Пун цитат гради другачију слику: „О, човек је бог док сања, а просјак док размишља; а када заноса нестане, он стоји ту као својеглави син ког је отац истерао из куће и гледа оних пар бедних новчића што му их је самилост дала за пут“.
Херцог се много пута бацио у свет на почетку таквог путовања, својеглав, без новца, у неизвесности куда би га оно могло одвести. И много пута се вратио са чудесима у рукама. Надајмо се да ова књига означава почетак једног путовања, а не његов крај.
Извор: Глиф
