Kad nakon Dejtona bude osnovan zajednički televizijski javni servis sa idejom da njegov program bude gledan u oba entiteta, jedna od prvih serija emitovanih u udarnom terminu bili su „Prijatelji“. Koliko god ljudi u Federaciji i Republici Srpskoj mogli imati razlika u stavovima u domenima politike i istorije, jednako su se, naročito generacijski, mogli identifikovati s „Prijateljima“
Piše: Muharem Bazdulj
U četvrtak, 24. septembra 1994, konferenciju za štampu je održao Tim Spajser, portparol UNPROFOR-a, odnosno zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija u ratom zapaljenoj Bosni i Hercegovini. Glavna vest koju je saopštio novinarima bila je da „povlačenje srpskog teškog naoružanja iz zaštićene zone Sarajeva dobro napreduje“. Naveo je da su vojni posmatrači mirovnih snaga potvrdili povlačenje dva minobacača kalibra 82 milimetra iz Rajlovca, kao i jednog samohodnog topa tipa M18 sa Trebevića. Spajser je izjavio i da je prethodnog dana na Sarajevo ispaljena jedna minobacačka granata, ali nije mogao potvrditi s čijih položaja je stigla, za razliku od dve granate koje su pale severno od grada za koje je pouzdano utvrđeno da su ispaljene sa srpskih položaja, pa je Palama upućen oštar protest. Za razliku od sarajevskog ratišta, na ozrenskom i u blizini Doboja borbe su eskalirale, pa je razmenjeno blizu 120 projektila, dok je severoistočno od Tuzle zabeleženo šezdesetak ispaljenja. Bilo je borbi i istočno od Mostara, na području Blagaja i Potoka, kao i u okolini Goražda.
Tog istog 24. septembra 1994. godine, u isti taj četvrtak, na televizijskoj mreži En-Bi-Si u Sjedinjenim Američkim Državama, prikazana je prva epizoda humorističke televizijske serije „Prijatelji“ koju su kreirali Dejvid Krejn i Marta Kaufman. Prva ideja o seriji pojavila se nepunu godinu ranije, a radni naslov joj je bio „Kafe Nesanica“. Nakon nekoliko razrada sinopsisa došlo se do naslova „Prijatelji poput nas“, da bi naposletku naziv bio skraćen na jednu reč: „Prijatelji“.
Serija će postati izuzetno popularna pa će se snimiti čak deset sezona, a likovi Rejčel, Monike, Fibi, Rosa, Čendlera i Džoija postaće neizostavan deo zapadne popularne kulture, a za ljude rođene šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih godina 20. veka, oni će predstavljati karakterne stereotipe skoro kao nekad likovi iz mitologije.
Crta je podvučena
Malo manje od 30 godina nakon premijere prve epizode, poslednjeg oktobarskog vikenda 2023. godine, svet je obišla vest da je preminuo glumac Metju Peri koji je u „Prijateljima“ igrao ulogu Čendlera. Igrao je on i u petnaestak bioskopskih filmova, od kojih je poneki bio i sezonski hit, ali, realno, ostaće upamćen praktično isključivo po ulozi u „Prijateljima“.
Mada je deseta, poslednja, sezona „Prijatelja“ završena u maju 2004, fanovi su često priželjkivali nove nastavke. Pokušaj spin-ofa „Džoi“ prošao je dosta loše, a nije bilo preterane euforije ni oko programa prozvanog „Prijatelji: ponovno okupljanje“ emitovanog u maju 2021. Ispostavilo se da je to bilo i poslednje pojavljivanje Metjua Perija na televiziji. Posle Perijeve smrti valjda je sasvim jasno da „Prijatelja“ više neće biti, pa se može podvući crta.
Šta je to bilo u toj seriji da joj se reprize i danas rado gledaju? Otkud potreba da se posle kraja „Prijatelja“ napravi vrlo slična franšiza „Kako sam upoznao vašu majku?“ Zašto su njeni junaci mogli biti identifikacijski obrazac i u Americi i u Bosni, primera radi, uz sve razlike američke i bosanske svakodnevnice u septembru 1994. kad je serija krenula?
Ne pominjem slučajno bosanskohercegovačko iskustvo gledanja „Prijatelja“. Kad nakon Dejtona bude osnovan zajednički televizijski javni servis sa idejom da njegov program bude gledan u oba entiteta, jedna od prvih serija emitovanih u udarnom terminu bili su „Prijatelji“. Koliko god ljudi u Federaciji i Republici Srpskoj mogli imati razlika u stavovima u domenima politike i istorije, jednako su se, naročito generacijski, mogli identifikovati s „Prijateljima“. Isto je, naravno, bilo i u Srbiji.
Serija „Prijatelji“ je tipičan kulturni proizvod trijumfalnog kapitalizma na vrhuncu. Likovi su temeljno profilisani kroz posao koji rade: bio to posao univerzitetskog predavača, neuspešnog glumca, kuvarice ili korporacijskog činovnika. Porodične veze su manje važne od usputnih svakodnevnih veza stvorenih u velegradskog huci i halabuci. To takozvano „prijateljstvo“ koje i krsti seriju više je kombinacija dobrog poznaništva i cimeraja, nego prijateljstva o kakvom su pisane filozofske knjige. Protagonisti serije „Prijatelji“ su jedni drugima prijatelji onako kako se „prijateljuje“ na Fejsbuku koji je kao „firma“, eto, igrom slučaja registrovan tačno tri meseca pre prestanka snimanja „Prijatelja“. Ne bih se ni najmanje čudio da je i Mark Cukerberg (bio) fan.
Duh vremena
Dejvid Hopkins je autor duhovite teorije da ova serija i najviše kriva za urušavanje reputacije intelektualaca u zapadnom svetu. Jedini čovek sa doktoratom, jedini privržen porodičnim vrednostima, jedini istinski romantičan, jedini koji gaji eklektične naučne, umetničke i političke interese, Ros Geler, naravno, predstavljen je kao dosadni „šonja“ i najbezvezniji član „prijateljske šestorke“. Po Hopkinsu, popularnost „Prijatelja“ uticala je i na reizbor Džordža Buša mlađeg na funkciju predsednika SAD, kao i na hiperprodukciju „rijaliti formata“.
Ako je to što Hopkins govori i hiperbola, odnosno ako ne možemo govoriti o uzročno-posledičnom odnosu, možemo o preciznom detektovanju „duha vremena“. A to vreme je, između ostalog, i vreme cinizma, pa je Čendler bivao omiljen uglavnom kao duhoviti cinik.
Nemački filozof Peter Sloterdajk je napisao „Kritiku ciničnog uma“. Sloterdajk je, međutim, čovek iz fascikle sa Žakom Deridom. Tiraž njegovih „Politika prijateljstva“ ipak je neusporedivo manji od broja gledalaca „Prijatelja“.
Izvor: rt.rs
