„Da li si na strani zla ili na mojoj strani, strani dobra?“ Jednom kada dođemo do toga, nestaju nijanse, dugoročni uzroci nasilja i postajemo pravednici, borci u ratu koji se vodi hiljadama kilometara daleko
Prizori iz Izraela i Gaze putuju svetom. Ko želi, može da vidi scene užasa gotovo trenutačno preko društvenih mreža i aplikacija. Baš kao što razaraju ljudsku dušu, koje god vere bile žrtve na njima, tako ti prizori tresu društva u koja sleću. U trećoj deceniji 21. veka, svet i njegova društva su već bili jako polarizovani. Pitanje „Da li si za Izrael ili Palestinu?“ ne ostavlja puno prostora za nijansu a ni za neutralnost. To je novo pitanje koje deli društva, i na nivou građana, ali i na nivou političke elite. Isto tako, deli naše globalno društvo. U svim tim podelama, pitanje „Da li si za Izrael ili Palestinu?“ postaje identitetsko, postaje pitanje „Da li si na strani zla ili na mojoj strani, strani dobra?“ Jednom kada dođemo do toga, nijanse nestaju, dugoročni uzroci ovog nasilja nestaju, i postajemo pravednici, borci u ratu koji se vodi hiljadama kilometara daleko, ali u kojem mi učestvujemo bilo na virtuelnim trgovima svetskog javnog mnjenja, bilo na ulicama evropskih ili severnoameričkih gradova.
RAT PREKO GRANICA
Razumljivo je da se takve podele prenesu na izraelsku i palestinsku/arapsku dijasporu, ali ove ubilačke identitete preuzimaju i ljudi čije poreklo ne vodi sa Bliskog istoka. Rat u dalekoj zemlji kao da legitimizuje činove mržnje prema dvema grupama: Jevrejima i muslimanima. U predgrađu Čikaga, jednu muslimansku porodicu palestinskog porekla, Al Fajume, je napao njihov stanodavac. Otac je bio na poslu, majka je povređena, ali njihov šestogodišnji sin Vadea je izboden do smrti. Po supruzi optuženog, njen suprug je postao opsednut dešavanjima u Izraelu. Pratio je desničarske emisije na radiju i internetu, čiji su mu voditelji utuvili u glavu da muslimani planiraju ustanak i u Americi, tokom kojeg bi uradili ono što je Hamas radio Izraelcima jutra 7.oktobra. To objašnjava i zašto je urlao „Vi muslimani morate umreti“ tokom svoje zaslepljenosti mržnjom.
U Detroitu je ubijena jedna progresivna i liberalna liderka jevrejske zajednice, Samanta Volf. Policija je izjavila da njena smrt nema veze sa talasom antisemitizma i nasilja od početka rata između Izraela i Hamasa, ali isto tako nisu objavili bilo kakve detalje istrage na osnovu kojih bi to mogli da tvrde.
Na demonstracijama podrške Palestini, Norveškinja Mari Andersen je držala plakat na kojem se vidi kako ljudska figura baca plavu Davidovu zvezdu u kantu za otpatke, uz reči „Očistimo svet!“
Organizacija koja se bori za prava muslimana u SAD, Savet Američko-islamskih odnosa, je nakon pretnji smrću i podmetanjem bombi morala da pomeri svoju godišnju konferenciju na nepoznatu lokaciju.
Sinagoge u Berlinu, Beču, Barseloni, Santjagu, Madridu su išarane antisemitskim grafitima, na one u Berlinu su čak bačeni molotovljevi kokteli. Na propalestinskim demonstracijama se skandira rečima koje referišu Holokaust ili bitku u oazi Hajbar između proroka Muhameda i tamošnje jevrejske zajednice. Na propalestinskim demonstracijama u Beogradu su se na Trgu Republike vijorile, pored zastava Palestine, i zastave Novorosije, Putinove imperije u izgradnji, ali i Severne Koreje. Ovo sve ukazuje na ulivanje mnogih potoka nezadovoljstva u jednu reku protiv akcija izraelske vojske, što se može opravdati, ali i protiv Jevreja uopšte. Palestinska stvar neće biti pomognuta slepim antisemitizmom, bilo nacističke, bilo islamističke varijacije, što Palestinci i znaju. Njihovi glasovi na društvenim mrežama odbacuju mržnju prema Jevrejima, i insistiraju na tome da je njihov otpor protiv izraelske okupacije njihove zemlje. Ali tu nijansu će teško sačuvati u izlivu mržnje koje prizori iz Gaze samo bude, jer ona je već tamo, a onda će biti nemoguće da svoj pokret sačuvaju u očima zapadnjačkog javnog mnjenja, tj. glavnih medijskih kuća. Od propalestinskih aktivista i glasova se u svakom intervjuu traži u prvom pitanju da osude postupke Hamasa od 7.oktobra. To je preduslov da dobiju glas, ali ujedno i pozicioniranje celog razgovora koji sledi u okvire koji ističu izraelske žrtve a tek donekle palestinske. Arapi to prepoznaju i odbacuju unapred nameštenu igru, oni usred intervjua iskaču iz postavljenih šina i pokušavaju da otvore temu žrtava u Gazi i dugoročnih uzroka ovih tragedija, što se doživljava kao nametanje teme i agresija, čime je krug televizijskog performansa dovršen a predrasuda dokazana – Arapi su nasilni i u delima i u govoru.
RUSKA RAČUNICA
Utoliko su im važniji njihovi saveznici iz jevrejskih organizacija koje se bore za okončanje izraelske okupacije Zapadne obale i ljudska prava Palestinaca. Nekoliko stotina je upalo u zgradu američkog kongresa, ne da bi zbacili demokratiju, nego da bi protestvovali protiv bezgranične podrške Vašingtona Izraelu u njegovoj odmazdi. Dok su ovi jevrejski miroglasnici glava pokrivenih kipama i talitima oplakivali uništenje Gaze i stradanje palestinskih civila u stotinama, jedan republikanski kongresmen je razvio zastavu Izraela sa balkona na galeriji. Čak iako je američko javno mnjenje podeljeno oko podrške Izraelu, sa priličnim razlikama između starosnih grupa, američki establišment je istrajan u svojoj politici. To se videlo iste večeri, kada je ambasadorka SAD u Savetu bezbednosti UN-a, Linda Tomas-Grinfild, rekla usamljeno „ne“ brazilskom predlogu rezolucije koja bi pozvala na oslobađanje talaca, uspostavila pauzu u bombardovanju ne bi li humanitarna pomoć stigla u Gazu, i osudila ubijanja civila i teroristički čin Hamasa. Tomas-Grinfildova je objasnila američki veto time da u rezoluciji nije spomenuto Izraelovo pravo samoodbrane. Velika Britanija je imala istu primedbu, ali se mudro uzdržala, baš kao i Rusija, iz svog računa. Ruski račun u uzdržanosti jeste što je imala sopstveni predlog rezolucije, a i amandmane na brazilski predlog koji bi rezoluciju učinili izričitijom u pozivu na primirje ali tišom u pogledu osude Hamasa. Moskva je vrlo dobro znala da Vašington, a i London, ne bi pristali na takav jezik, ali da bi arapski svet, a i veliki deo Trećeg sveta generalno u tome video diplomatske napore Rusije protiv zapadnjačkog imperijalizma. To su one zastave i Severne Koreje i Novorosije i Palestine i Srbije, kojima se mogu pridružiti zastave svih onih država i pokreta koje često imaju samo jednu zajedničku stvar, ali im je ona prioritet: otpor i mržnja prema američkoj hegemoniji a koje hrani dvoličnost Zapada. Na engleskom je iz Kaira Zapadu to poručio jordanski kralj Abdulah II. Arapski svet čuje poruku da su palestinski životi manje vredni od izraelskih. Da arapski životi vrede manje od ostalih. Da se međunarodno pravo primenjuje mestimično. Da se ljudska prava završavaju na granicama država, tamo gde počinju druge rase, tamo gde počinju druge religije. Kralj Abdulah pripada dinastiji Hašemita, potomaka proroka Muhameda i izgleda da je nasledio dalekovidost dalekog pretka. S upozorenjem ovog inače američkog saveznika da će posledica ravnodušnosti prema palestinskom stradanju biti gubitak poverenja u međunarodni sistem, odakle je sledeća stanica haos i odsustvo poretka, se slažu mnogi u vrhovima zapadnjačkih vlada. Visoki zvaničnik Stejt departmenta, američkog ministarstva spoljnih poslova dao je ostavku i napustio američku diplomatiju u znak protesta protiv politike bezgranične podrške Izraelu.
INDIJA UZ IZRAEL
Takvu podršku je dala još jedna zemlja, i to članica famoznog BRIKS-a, Indija. Premijer Narendra Modi je brzo i bez uvijanja osudio Hamas i pružio punu podršku Izraelu. Na društvenim mrežama su ispod zvaničnih izraelskih saopštenja najbrojniji komentari podrške iz Indije. Indija je i ideološki i ekonomski i bezbednosno uvezana sa Izraelom. Modi se može nazvati prvim od populista novog talasa kojima pripadaju i Benjamin Netanjahu i Viktor Orban i Redžep Tajip Erdogan i Žair Bolsonaro, i naposletku, Donald Tramp. Svi ovi političari su došli na vlast upiranjem prsta u spoljne neprijatelje, ali i nalazeći unutrašnje, naročito u takozvanoj eliti – obrazovanim, levo-liberalnim, odrođenim kosmopolitama i univerzitetlijama koji preziru svoj narod. U spoljašnje neprijatelje svih ovih političara izuzev Erdogana, spadaju muslimani. Palestinci, Indijci, emigranti, ISIS, svi su oni isti i valja ih podvrgnuti istim nehumanim metodama. Nije dovoljno poznato van Indije koliko je jak pokret „Hindutva“ koji tera muslimane da se „vrate“ u hinduističku veru. Nasilje prema muslimanima, i državno ali i rulje, se umnogome povećalo od dolaska Modijeve stranke na vlast. Netanjahu takođe ima obračune sa istim demografskim grupama u Izraelu – muslimanima i obrazovanim državljanima Izraela. Utoliko se dva režima bolje razumeju, a naročito u kontekstu predstojećih opštih izbora u Indiji. Na proleće se predviđa glatka Modijeva pobeda, ali malo pojačanih tenzija unutar zemlje sigurno ne može da škodi. Na spoljnopolitičkom planu, Indija se nada da se rat neće proširiti. Živa ili mrtva, Palestina Modijevoj Indiji ne znači ništa, baš kao i većini nearapskih zemalja, ali su Ujedinjeni arapski emirati i Saudijska Arabija Indijini bitni saveznici. Na samitu G20, održanom u Delhiju u septembru, objavljeno je da će se graditi koridor koji bi prekomorski povezivao Indiju sa Abu Dabijem, koji bi se preko Saudijske Arabije i Jordana povezao brzom železnicom sa izraelskom lukom Haifom, a odatle bi brodovi plovili do Pireja, Đenove, Marseja. Čitav projekat je kontrapunkt kineskom Novom putu svile, i ima podršku SAD i EU. Konačno, uvoz izraelskog oružja u Indiju je, otkako je Modi došao na vlast 2014, skočio za 175 odsto i trenutno iznosi nešto manje od dve milijarde dolara godišnje. Razlozi za bliskost Tel Aviva i Delhija su i ekonomski i ideološki i bezbednosni.
Ovakav geopolitički račun je prisutan i u Africi, sa akcentom na ekonomiju. Afričke zemlje ne žele da se zameraju izraelskim investitorima zbog nekog dalekog sukoba, a postoji i komponenta rasizma. Ne Afrikanaca, već Arapa prema crnim Afrikancima. U pokušaju da se domognu Evrope, ovi ljudi dolaze do Libije, Egipta, Tunisa, Maroka, gde ih arapske vlasti tretiraju kao neljude, a u slučaju Libije, bivaju čak i porobljeni. Ovog leta je objavljeno da su graničari Saudijske Arabije otvorili vatru na grupu izbeglica koja je pokušala da uđe u zemlju. Stotine Afrikanaca su ubijene, žene silovane i bačene nazad u Jemen. Crna Afrika ne može da vidi u Palestincima sebe kao potlačenog, njen pogled se zaustavlja na rasnoj kategoriji koja je zasnovana na sopstvenim iskustvima. Samo jedna zemlja se prepoznaje u palestinskoj borbi, Južnoafrička republika (JAR). Često se Izraelu prebacuje da je država zasnovana na aparthejdu, koji je sa velikim „A“ upravo sprovođen decenijama u JAR. Sedamdesetih je taj režim započeo dvodecenijsku i uspešnu saradnju sa Izraelom u nuklearnom programu, što Izraelu zaboraviti neće partija Nelsona Mandele koji je rekao da sloboda Afrikanaca nije kompletna bez slobode Palestinaca. JAR je za sada jedina zemlja koja bez računa, bez rasne ili religijske veze, podržava Palestince. No, njen glas je jedan i daleko od požarnih noći u Gazi.
Piše: Mirko Dautović
Izvor: novimagazin.rs
