Пише Вељко Зековић
Када би се ухватили у коштац са свим проблемима који нас муче, било би нам још теже. Овом логиком вјероватно се руководе надлежни када је у питању све црња демографска слика у БиХ. Сматрају да је боље игнорисати ствари, живјети од данас до сутра, понашајући се попут пијаних милионера, уживајући у државним бенефитима и високим примањима. Па док потраје. То што постајемо земља стараца, не дотиче их много.
Окрећу леђа чињеници да нам се ништа добро не пише те да би у догледно вријеме ови простори могли постати попут Сахаре, пусти и без људи. Оно што преостане – чиниће старији од 65 година. Више су се забринули због поскупљења готових јела у ресторану заједничких институција на нивоу БиХ, јер је предложено да чорба више не кошта једну, него двије марке.
А шта уопште открива статистика? У посљедњих 30 година све балканске земље забиљежиле су огроман пад броја становника, а неславни рекордер је нико други до БиХ, која је остала чак без трећине популације. А да се не пише ништа добро, може се видјети и из података да БиХ сваким даном постаје малобројнија за минимално 70 људи, односно за више од 25.000 људи на годишњем нивоу. Према процјенама стручњака, БиХ би за неколико деценија могла имати за двије трећине мање становника него деведесетих година прошлог вијека. Нажалост, овдје није крај црној статистици.
Босна и Херцеговина: Прича о два Сарајева, подјељена политиком, а спојена животом
БиХ према броју старијих од 65 година већ заузима неславно 11. мјесто у свијету, јер се око 23 одсто људи налази у овој старосној категорији, а процјене су да би се до 2050. овај проценат могао додатно увећати на 34 одсто. Уколико се ово обистини, то би значило да би за 25 година сваки трећи грађанин имао више од 65 година. До чега би онда ово довело? У том случају домаћој привреди недостајало би више од 600.000 радника. Тај дефицит би се морао надомјестити увозом радне снаге. Ако претпоставимо да би један дио тих иностраних радника вјероватно дошао са породицама, имали бисмо ситуацију да Срби, Хрвати и Бошњаци постану „остали“, односно статистичка мањина, док би дошљаци чинили већину.
Онда не би требало да нас зачуди ако једног лијепог дана 2050. дочекамо да нам у Предсједништву БиХ сједе можда Непалац, Филипинац и Индијац. То можда не би било толико ни лоше, јер онда не бисмо имали блокаде у овом тијелу. Вјероватно не би било ни вета, националних трзавица и нетрпељивости, а била би испоштована и одлука Суда из Стразбура у вези са апелацијом „Сејдић и Финци“. Требало би само можда припазити да у исто вријеме на власти не буду Пакистанац и Индијац. А шта ће бити са домицилним становништвом? Алекса Шантић једном написа: „Остајте овдје! Сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба. Гдје свога нема и гдје брата није“. Знају то овдашњи људи, али им тај избор није дат.
Извор: Глас Српске
