Михаил Епштејн, који констатује кризу хуманистичких наука, које су се удаљиле од предмета свог истраживања – човека (и његових самотрансформација) и прешле на проучавање текстова, наводи већ на почетку своје књиге „Будућност хуманистичких наука“ поставља два важна питања:
1. Да ли је могуће замислити да ће нека философска расправа или филолошка студија најавити нову еру у судбини човечанства у 21. веку? Не Мајкрософт или Гугл, не УН или НАТО, не политичари или технолози, већ неки нови Новалис или браћа Шлегел, Бајрон, Иго или Мадам де Стал?
2. Природне и друштвене науке имају практичну надградњу. Код природних је то техника, код друштвених политика. Шта је са хуманистичким наукама? Која је њихова практична надградња?
Хајде да размислимо и одговоримо на ова питања.
1.Сматрам да је таква претпоставка умесна. Онај ко успе у свом тзв. филозофском трактату не само да анализира све глобалне промене парадигме (које сваки пут мењају онтолошки статус личности), већ и да опише контуре новог (а описивање је заправо почетак пројектовања), поставиће његове темеље. Човек, који се нашао на периферији историјског процеса поново ће се вратити у центар бића, повративши свој статус. Међутим, то ће бити човек другачијег унутрашњег уређења, односно полиматичар.
Полиматичар је особа чије интелектуалне способности, интересовања и активности нису ограничени на једну област знања и једну област његове примене. Универзална личност са широким спектром интердисциплинарног знања.
Управо идеја полиматије је трансформациона идеја која ће радикално променити све сфере нашег постојања. Промениће се пословање где ће се појављивати све више интердисциплинарних компанија. Образовне институције које желе да иду у корак са временом постепено ће долазити до закључка да се проблеми са којима се суочавамо не могу решити у оквиру уских дисциплина, па ће и сами образовни програми неминовно почети да мењају свој смер, крећући се ка интердисциплинарности. У светској политици ће се тражити генералисти, лидери полиматског мишљења. Тинк тенкови и истраживачки центри ће такође почети да се крећу у правцу интердисциплинарног развоја, као што већ видимо са АI 100.
Питање је само ко ће тачно написати философски трактат који ће поставити темеље нове парадигме – философ-усамљеник или цела екипа полиматичара који желе да ставе знак једнакости између мишљења и деловања?
2. Практичном надградњом хуманистичких наука сматрам Паидеју, схватајући је као пројектовање „полиматских субјеката“ (Design of Polymathic Subjects).
Под „полиматским субјектима” мислим на:
• образовне институције које образују полиматичаре,
• аналитичке интердисциплинарне центре (think tanks),
• Нови тип личности – полиматичар, генералиста, мултипотенцијал.
Ово је практична примена хуманистичких наука. М. Епштејн каже да ове науке треба да имају своје технологије и да утичу на оно што проучавају. Описано пројектовање и јесте технологија хуманистичких наука.
Шта изгледа да овде недостаје?
Оно што је претходило кризи хуманистичких наука.
Другим речима, криза идеје човека. Од негативне антропологије Гинтера Андерса (концепт „људске застарелости”) до спекулативног реализма, ово је пут којим смо ишли да прогласимо крај ере Антропоцена, крај људске изузетности, итд. Све ово има најдубље разлоге, који су изван граница спознаје не само технолога, већ и многих мислилаца.
Шта је довело до кризе идеје човека?
Вероватно прва индустријска револуција (18-19. век), која је окончала полиматију. Пре индустријске револуције, интердисциплинарност и полиматизам су били норма, а не изузетак. Изузетак је била само уска специјализација. На то је више пута указао Вакас Ахмед, аутор књиге „Полиматичар“.
Хуманистичке науке су окренуле леђа човеку и прешле на проучавање текстова прошлости јер је њихов некадашњи предмет проучавања постао сопствена жалосна сенка. Када је Личност била у центру њиховог проучавања, није било речи о било каквој кризи у хуманистичким наукама. Али нестанак homo totusa и тријумф уског специјалисте навели су хуманистичке науке да почну да траже нови предмет проучавања. Њихова криза је природна последица кризе идеје човека, која је, пак, била резултат измештања полиматичара на периферију историјског процеса.
Хуманистичке науке морају да се врате не само човеку, већ посебном типу човека. И само они су у стању не само да га опишу, већ и да га формирају – захваљујући технологији пројектовања „полиматичких субјеката”.
Текст је објављен на Фејсбук страници Нателе Сперанске.
Са руског превео Владимир Коларић
Извор: patmos.rs
