Петнаестог јуна ове године, у конференцијској сали у штабу НАТО у Бриселу, амерички министар одбране Лојд Остин, окружен највишим америчким заповедницима, седео је заједно за столом са својим украјинским колегама којима су се прикључили помоћници из Кијева. Атмосфера у просторији била је испуњена осећајем фрустрираности.
Остин је својим одлучним баритоном питао украјинског министра одбране Олексија Режникова о украјинском одлучивању у почетним данима дуго очекиване контраофанзиве, притискајући га питањем зашто њихове снаге нису користиле опрему за рашчишћавање мина коју је Запад обезбедио како би се омогућио већи напад механизованих јединица или зашто нису коришћене димне завесе како би се прикрило њихово наступање. Упркос руским дубоким одбрамбеним линијама, рекао је Остин, кремаљске трупе нису непобедиве.
Режников, ћелави и кратковиди адвокат, рекао је да су украјински војни заповедници они који доносе овакве одлуке. Али такође је приметио да украјинска оклопна возила уништавају руски хеликоптери, дронови и артиљерија приликом сваког покушаја наступања. Без ваздухопловне подршке, рекао је, једина опција која стоји на располагању је артиљеријско дејство против руских линија, искрцавање пешадије из нападнутих возила и наставак напада на ногама. „Не можемо да маневришемо због густине нагазних мина и тенковских заседа“, рекао је Режников према наводима једног званичника који је био присутан. Састанак у Бриселу, који је одржан мање од две недеље по почетку кампање, илуструје како офанзива зачета оптимистично није успела да зада очекивани ударац, што је изазвало поделе и преиспитивања између Вашингтона и Кијева и наметнуло теже питање о украјинској способности да поврати одлучујући део територије.
Како надолази зима, и линије фронта стоје замрзнуте у месту, највиши украјински војни званичници признају да је рат запао у пат позицију.
Ово истраживање процеса који је водио украјинској офанзиви заснован је на интервјуима са више од тридесет виших званичника из Украјине, САД и европских држава. Оно обезбеђује нове увиде и детаље који раније нису били доступни о дубоком америчком учешћу у војном планирању које је претходило контраофанзиви и о факторима који су допринели њеном разочаравајућем исходу. Други део дводелног извештаја испитује како се битка одвијала на терену током лета и јесени, и проширење пукотина између Вашингтона и Кијева. Неки званичници су говорили под условом да остану анонимни како би могли да говоре о осетљивом процесу доношењу одлука.
Кључни елементи који су обликовали контраофанзиву и њен почетни исход укључују:
- Украјински, амерички и британски официри одржали су осам великих ратних игара како би израдили план кампање; али Вашингтон је преценио колико се украјинске снаге могу преобликовати у борбену снагу која наликује западним војскама у кратком периоду – посебно без обезбеђених ваздухопловних снага које су интегрални део модерних оружаних снага.
- Амерички и украјински званичници повремено су се оштро размимоилазили о стратегији, тактици и времену извођења операција. Пентагон је желео да напад отпочне половином априла како би се Руси спречили да наставе да оснажују своје одбрамбене линије. Украјинци су оклевали, инсистирајући да нису спремни без додатног оружја и обуке.
- Амерички војни званичници били су уверени да је механизовани фронтални напад на руске линије изводљив трупама и наоружањем којим Украјина располаже. Симулације су закључиле да кијевске снаге, у најбољем сценарију, могу да се домогну Азовског мора и пресеку руске снаге на југу за шездесет до деведесет дана.
- САД су заговарале усредсређивање напада дуж јужне осовине, али је украјинско вођство веровало да би њихове снаге требало да нападну три различите тачке на отприлике хиљаду километара дугом фронту, јужно према Мелитопољу и Бердјанску на Азовском мору и источно према борбеној зони код града Бахмута
- Америчка обавештајна заједница имала је опрезнија гледишта од америчке војске, процењујући да офанзива има само половичне шансе за успехом, узимајући у обзир чврсту, вишеслојну одбрану коју је Русија изградила током зиме и пролећа
- Многи у Украјини и на Западу потценили су руску способност да се опорави од катастрофа на бојном пољу и да искористи дуговечне изворе своје снаге: живу силу, мине и спремност да жртвује животе у оној мери у којој је мало која држава способна да се супротстави
- Како се приближавало покретање офанзиве, украјински војни званичници су страховали да ће претрпети катастрофалне губитке – док су амерички званичници веровали да би жртве могле бити веће без одлучујућег напада.
Година је отпочела за западном одлучношћу на врхунцу, високим самопоуздањем украјинских снага и предвиђањем председника Володимира Зеленског да ће бити остварена одлучујућа победа. Али сада, постоји неизвесност на свим фронтовима. Морал у Украјини се колеба. Међународна пажња се преусмерила на Блиски исток. Чак и међу онима који подржавају Украјину, постоји све снажније политичко оклевање да се да допринос драгоценом циљу. На скоро свакој тачки дуж фронта, очекивања и исходи су се изменили како се Украјина преусмерила на споро напредовање пешадије којим је преузела врло мале делове територије.
„Желели смо брже резултате“, рекао је Зеленски у интервјуу за Асошијетед прес прошле недеље. „Из те перспективе, нажалост, нисмо остварили жељени резултат. И то је чињеница“.
Заједно, сви ови фактори су учинили да победа Украјине постане мање вероватна од нових година рата и разарања.
Неодлучни и обесхрабрујући почетни месеци кампање поставили су отрежњујућа питања кијевским западним присталицама о будућности, пошто се Зеленски – којег подржава надмоћна већина Украјинаца – заклео да ће се борити све док Украјина не поврати своје границе успостављене њеним стицањем независности од Совјетског Савеза 1991. године.
„За то ће бити потребне године и биће проливене реке крви“, рекао је британски безбедносни званичник, уколико тако нешто уопште буде било могуће. „Да ли је Украјина спремна на то? Какве су импликације у вези са живом силом? Економске импликације? Импликације у вези са западном подршком?“
Година се приближава крају и руски председник Владимир Путин је сигуран више него икада раније да може да чека замор превртљивог Запада и да у потпуности апсорбује украјинске територије које су већ запоселе његове трупе.
Проигравање ратног плана
У конференцијском позиву у позну јесен 2022. године, након што је Кијев повратио територије на северу и југу, Остин је разговарао са генералом Валеријем Залужним, главним украјинским војним заповедником, и упитао га је шта би му било потребно за пролећну офанзиву. Залужни је одговорио да тражи хиљаду оклопних возила и девет бригада, обучених у Немачкој и спремних за борбу.
„Дубоко сам уздахнуо“, рекао је Остин касније, према једном званичнику који је био упознат са током разговора. „То је скоро немогуће“, рекао је колегама.
У првим месецима 2023. године, војни званичници из Британије, Украјине и САД закључили су серију ратних сценарија у бази америчке војске у Визбадену у Немачкој где су украјински официри били укључени у новоуспостављену команду одговорну за подршку кијевске борбе.
Серија од осам проигравања различитих сценарија на високом нивоу оформила је основну постаку напора који су омогућиле САД да се изради оствариви, детаљни план кампање и да се одреди шта би западне нације требало да обезбеде како би дале средства да ова кампања успе.
„Окупили смо све наше савезнике и партнере и заиста смо их жестоко притисли како бисмо обезбедили додатна механизована возила“, рекао је виши амерички одбрамбени званичник.
Током симулација, од којих је свака потрајала по неколико дана, учесницима је додељено да играју улогу или руских снага – чији су капацитети и понашање моделовани према украјинским и савезничким обавештајним подацима – или украјинских трупа и команданата, чији је учинак био ограничен реалношћу да ће бити суочени са озбиљним ограничењима у расположивом људству и муницији.
Планери су изводили вежбе користећи специјализовани софтвер за проигравање ратних сценарија и прорачуне у програму Ексел – а, понекад, једноставно померањем ознака на мапи. Симулације су обухватиле мање компоненте од којих се свака усредсредила на посебан елеменат борбе – офанзивне операције или логистику. Закључци су затим уношени натраг у план кампање који се стално развијао.
Највиши укључени званичници били су генерал Марк Мајли, тада начелник америчког Здруженог генералштаба и генерал пуковник Олександар Сирски, командант украјинских копнених снага, који су присуствовали извођењу неколико сценарија и били су извештавани о резултатима.
Током једне посете Визбадену Мајли је разговарао са украјинским снагама за специјалне операције – које су сарађивале са америчким зеленим береткама – у нади да ће их осоколити пред операције на подручјима под непријатељском контролом.
„Не би требало да постоји ниједан Рус који одлази на починак не питајући се да ли ће му усред ноћи гркљан бити пререзан“, рекао је Мајли, према речима званичника који је упознат са овим догађајима. „Морате се вратити на терен, и водити кампању иза непријатељских линија“.
Украјински званичници надали су се да ће офанзива поновити успехе из јесени 2022. године када су повратили делове Харковске области на североистоку и град Херсон на југу у кампањи чији је успех изненадио и најпосвећеније украјинске присталице. Поново, њихов фокус био је на више од једног места.
Али западни званичници су рекли како су опробани ратни сценарији потврдили њихову процену да би Украјина имала најбоље шансе уколико би усредсредила своје снаге на постизање једног стратешког циља – масован напад кроз подручја под руском контролом према Азовском мору, прекидајући кремаљску копнену везу између Русије и Крима, што је критично важна логистичка рута.
Пробе су дале САД могућност да у неколико прилика кажу Украјинцима: „Знам да много, много, много желите да ово урадите, али то неће проћи“, каже један бивши амерички званичник.
На крају крајева, међутим, Зеленски, Залужни и други украјински лидери били су они који су доносили одлуку, истиче потоњи званичник.
Званичници су покушали да припишу вероватноће различитим сценаријима, укључујући руску капитулацију – коју су проценили као „изузетно мало вероватну“ – или велико украјинско узмицање које би створило прилику за велики руски контранапад – чему су такође приписали ниску вероватноћу.
„Оно што добијете јесу реалистични сценарији у средини, са различитим вероватноћама успеха“, рекао је британски званичник.
Најоптимистичнији сценарио за пресецање копнене везе био је да ће се то остварити за шездесет до деведесет дана. Проиграни сценарији су такође предвиђали тешке и крваве борбе, са губицима војника и опреме који би се кретали између 30 и 40 одсто.
Амерички војни официри су видели жртве које су на крају биле много ниже него што је предвиђано у главним биткама у Ираку и Авганистану. Сматрали су да су процене почетна тачка за планирање медицинске неге и евакуације са бојног поља тако да губици никада не досегну пројектовани ниво.
Бројеви „могу бити отрежњујући“, рекао је виши амерички војни званичник. „Али они никада нису онолико високи колико се предвиђа, јер знамо да морамо да урадимо ствари како бисмо били сигурни да се то неће десити“.
Амерички званичници су такође веровали да ће на крају више украјинских војника погинути уколико Кијев не успе да изведе одлучујући напад те уколико се сукоб претвори у дуготрајни рат исцрпљивањем.
Али они су признали деликатност предлагања стратегије из које би могли да проистекну знатни губици, без обзира колико високе биле завршне бројке. „Нама је лако да им то кажемо током увежбавања за столом, ‘Добро, морате да се усредсредите на једно место и нападнете стварно жестоко’“, рекао је виши амерички званичник. „Они су они који ће изгубити много људи и они су они који ће изгубити много опреме“.
Ови избори, рекао је виши званичник, постају „много тежи на бојном пољу“.
У вези са тим. виши украјински војни званичник је сагласан. Ратне игре „не раде“, рекао је званичник у ретроспективи, делимично због тога што су нове технологије преобликовале бојно поље.
Украјински војници воде рат који није налик било чему што су НАТО снаге искусиле: велики конвенционални сукоб, са рововима који наликују на оне из Првог светског рата над којима се надвијају свеприсутни дронови и друге футуристичке алатке – и без ваздухопловне надмоћи коју је америчка војска имала у сваком модерном сукобу у којем се борила.
„Све ове методе… можете их уредно спаковати и бацити, знате?“, рекао је виши украјински званичник за сценарија ратних игара. „А можете их бацити зато што ствари више тако не функционишу“.
Неслагања око распоређивања снага
Американци су током дужег времена преиспитивали колико је мудра кијевска одлука да држе снаге око опседнутог источног града Бахмута.
Украјинци су ствари видели другачије. „Бахмут се држи“, постала је кратка лозинка за њихов понос жестоким отпором који су пружале њихове трупе већем непријатељу. Током више месеци, руска и украјинска артиљерија су претварале град у прах и пепео. Војници су убијали и рањавали једни друге у хиљадама како би остварили добитке који су се некада мерили градским четвртима.
Град је коначно под руску контролу пао у мају.
Зеленски, кога су подржавали његови највиши команданти, постојано се држао да је потребно веће присуство снага око Бахмута као и да је потребно ударити на тамошње руске стране током контраофанзиве. Са тим циљем, Залужни је држао више снага у близини Бахмута него што је то чинио на југу, укључујући најискусније војне јединице, примећивали су фрустрирано амерички званичници.
Украјински званичници образлагали су да морају да одржавају жестоке борбе у подручју Бахмута зато што би у супротном Русија покушала да изнова заузме делове Харковске области као и да напредује у Доњецку – што је кључни Путинов циљ, који жели да запоседне целу област.
„Рекли смо [Американцима], ‘Ако се ставите на место наших генерала, видећете да уколико ми не претворимо Бахмут у тачку сукоба, [Руси] ће то учинити“, рекао је један виши украјински званичник. „Не можемо дозволити да се то деси“.
Поред тога, Залужни је наумио да претвори фронт огромне дужине од готово хиљаду километара у проблем за Русију, према вишем британском званичнику. Украјински генерал је желео да растегне много веће руске окупационе снаге – које нису упознате са тереном и већ се суочавају са изазовима слабог морала и логистике – како би распршио њихову ватрену моћ.
Западни званичници уочили су проблеми у том приступу, пошто би он такође умањио ватрену моћ украјинске војске на свакој појединачној тачки. Западна војна доктрина налаже концентрични удар према појединачном циљу.
Американци су ипак попустили.
„Они познају терен. Познају Русе“, рекао је виши амерички званичник. „То није наш рат. И морали смо на крају то да прихватимо“.
Оружје које је било потребно Кијеву
Дана 3. фебруара Џејк Саливен, саветник са националну безбедност председника Џозефа Бајдена, окупио је највише владине званичнике за националну безбедност како би размотрили план контраофанзиве.
Подземна Ситуациона соба Беле куће је реновирана, тако да су се највиши ешалони владе, министарства одбране и министарства финансија, заједно са највишим званичницима ЦИА, окупили у сигурној конференцијској сали у суседној згради Ајзенхауерове извршне канцеларије (Eisenhower Executive Office Building).
Већина је већ била упозната са украјинским приступом који је подразумевао продор у три правца. Циљ је био да Бајденови виши саветници искажу своје одобравање или резервисаност један другом и покушају да постигну консензус око заједничког савета који би упутили председнику.
Питања која је постављао Саливан била су једноставна, рекла је особа која је присуствовала састанку. Прво, могу ли Вашингтон и партнери да успешно припреме Украјину да се пробије кроз тврдо утврђену руску одбрану?
А затим, чак и да су Украјинци припремљени, „могу ли они заправо то и да ураде?“
Мајли, коме су увек при руци зелене карте Украјине, приказао је потенцијалне осовине напада и распоред украјинских и руских снага. Он и Остин су објаснили свој закључак да „Украјина, како би била успешна, мора да се бори на другачији начин“, присећа се један виши званичник администрације блиско укључен у планирање.
Украјинска војска, након распада Совјетског Савеза, постала је одбрамбена снага. Од 2014. она се усредсредила на оштре, али ипак борбе ниског интензитета против снага које је подржавала Русија у источној области Донбас. Извођење замашне офанзивне операције захтевало би знатну промену у структури њених снага и тактици.
Учесници планирања су позивали на обухватнију и бољу западну обуку, која је до тог тренутка била усредсређена на обучавање малих група и појединаца како да користе оружје које су западне државе испоручивале. Хиљаде војника биле би обучаване у Немачкој у великим борбеним формацијама за извођење маневара на бојном бољу у америчком стилу, чији принципи датирају од Другог светског рата. За америчке војнике, тренинг у ономе што је познато као „комбиноване операције“ [које подразумевају блиско садејство различитих јединица пешадије, артиљерије и авијације, прим.прев] често траје више од годину дана. Украјински план предлагао је да се ово сажме у неколико месеци.
Уместо испаљивања артиљеријских граната, након чега би следило „померање напред“ а затим још испаљивања граната, требало је да се Украјинци „боре [пешадијом] и пуцају [из артиљеријских оруђа, прим.прев] у исто време“ са новоувежбаним бригадама које напредују са оклопним возилима и артиљеријском подршком на „усклађен начин“ (symphonic way)“, рекао је виши званичник администрације.
Бајденова администрација обзнанила је почетком јануара да ће послати борбена возила Бредли; Британија се сагласила да пошаље 14 тенкова Челинџер. Касније истог месеца, након невољног саопштења САД да ће обезбедити напредне М1 Абрамс тенкове до јесени, Немачка и друге НАТО државе су се обавезале да ће испоручити стотине тенкова Леопард немачке производње на време за извођење контраофанзиве.
Много већи проблем било је снабдевање артиљеријским гранатама калибра 155мм, које би омогућиле Украјини да се такмичи против огромног руског артиљеријског арсенала. Пентагон је израчунао да је Кијеву потребно 90.000 или више граната месечно. Иако се америчка производња повећавала она је једва досезала до десетине овог броја.
„У питању је била чиста рачуница“, рекао је бивши виши званичник. „У једном моменту једноставно више нисмо могли да их обезбедимо“.
Саливан је предочио могућности. Јужна Кореја је имала огромне количине америчке муниције, али њени закони су забрањивали слање оружја у ратне зоне. Пентагон је израчунао да би могао да трансферише око 330.000 граната калибра 155 милиметара ваздушним и поморским путевима у року од четрдесет једног дана уколико успе да убеди Сеул.
Високи званичници администрације разговарали су са својим колегама у Сеулу, који су били пријемчиви све док се не обављају директне испоруке. Гранате су почеле да пристижу почетком године, што је на крају учинило Јужну Кореју већим украјинским снабдевачем артиљеријском муницијом у односу на све европске државе заједно.
Непосредније доступна алтернатива било би посезање за америчким арсеналом граната калибра 155мм које су, за разлику од јужнокорејске варијанте, пуњење касетном муницијом. Пентагон располаже хиљадама ових граната које деценијама скупљају прашину. Али државни секретар Ентони Блинкен је одбацивао ту могућност.
Унутар бојеве главе ове касетне муниције, званично познате као унапређена конвенционална муниција двоструке намене (Dual-Purpose Improved Conventional Munitions, скраћено DPICM) налазе се десетине бомблета које се расипају по широком подручју. Неки неизбежно не би експлодирали што би представљало дугорочну опасност по цивиле, и сто двадесет држава – укључујући већину америчких савезника, али не и Украјину или Русију – потписале су споразум којим их забрањују. Слање ове муниције нанело би извесну штету америчком моралном престижу у овом рату.
Суочен са снажним Блинкеновим примедбама, Саливан је одложио разматрање слања касетних граната. Слање ове муниције неће бити предочено Бајдену на одобрење, барем не за сада.
Вашингтон пост: Како смо извештавали о украјинској контраофанзиви?
Ово је први од два чланка који испитује украјинску контраофанзиву која је покренута у јуну. У другом делу описано је како је текла контраофанзива.
За први део извештавали су: Мајкл Бирнбаук. Керен Дејанг, Алекс Хортон, Џон Хасон, Изабер Карсхудијан, Мери Иљушина, Дем Ламот, Грег Милер, Сиобан О’Грејди, Константих Худов, Серхи Колорчук, Елен Накашима, Емили Раухал, Миси Рајан и Дејвид Л. Стерн. Писала је: Миси Рајан.
Током три месеца, репортери у Вашингтону, Лондону, Бриселу и Риги као и у Кијеву и недалеко од линија фронта у Украјини, разговарали су са више од тридесет виших званичника из Украјине, САД и европских држава како би испитали војно планирање које је претходило контраофанзиви и како је оно допринело неуспеху операције да оствари постављене циљеве. Вашингтон пост је разговарао са некадашњих руским војницима који су се борили у рату, као и са руским ратним блогерима и војним аналитичарима.
Извештачи, фотографи, асистенти и аналитичари безбедности Вашингтон поста прешли су стотине километара кроз Украјину како би разговарали са војницима и владиним званичницима за овај серијал. Новинари у више наврата обилазили линије фронта у Запорошкој области и у Доњецку, укључујући боравак међу борбеним јединицама пет миља од руских снага.
Извештај су уредили Питер Фин и Дејвид Херзенхорн; уредник пројекта Реем Акад; графичка решења Ларис Карклис; графички уредник Семјуел Гранадос; фотограске илустрације Елими Сабенс; уредник фотографије Оливије Лорен; лектура Марта Мардок
Наставак у следећем броју…
Извор: Вашингтон Пост
Превео: Милош Милојевић
