Пише: Драган Јовићевић
Бурно је било ово лето за Васила Хаџиманова. У серији концерата нашег прослављеног џез пијанисте, вероватно је највећу пажњу привукао онај са Влатком Стефановским где су на фестивалу Јазз ин тхе Гарден први пут сами наступали – с певачем Дином Боуманом који им се као гост прикључио на сцени – након година сарадње, што је испунило Ботаничку башту до последњег места.
Увек сте се бавили фузијом традиционалног и модерног. Како је сада на концерту са Влатком било помешати две фузије? С једне стране џез, с друге етно-поп?
Није било тешко, јер је линија основе слична. Те балканске мелодије користио сам и ја, а Влатко од групе Леб и сол. На почетку мог рада, још 1992. када сам као клинац свирао у Бостону, открио сам колико потенцијала има та врста микса, и у којој мери балканска музика може да послужи као инспирација. Ретко када бих узимао само изворну народну песму, увек бих радије кроз „филтер“ провукао моје схватање и емоције везане за ово поднебље. Сличан принцип је и са џезом. Колико год да сам одувек био заљубљен у џез, никад нисам постао класичан музичар који свира џез стандарде или традиционални џез. Јер у Америци сам још онда упознао људе који долазе с тог поднебља и који свирају боље од мене, јер осећају ту музику као своју. Тако сам схватио да је бесмислено да будем само један у низу, који покушава да ухвати ту светлост џеза или светлост народне музике. Схватио сам да је много боље да пустим ту светлост да ме обасја, па да је ширим даље, кроз свој рад. Џез је за мене био слобода, а балканска музика инспирација по свим атрибутима који је чине. Јер она је сама по себи фузија турско-арапског звука с европским и зато је тако специфична и јединствена.
Како изгледа данас америчка џез сцена? Чини се да је и даље то престоница џеза, док у Европи помало попушта интересовање у смислу и продукције и публике?
Није баш тако. Тачно је да у Америци имамо константан прилив фантастичних музичара и да је конкуренција огромна. Ствари су се промениле последњих неколико година. Сцена се из Њујорка раселила, па сада и у другим градовима има занимљивих наступа, рецимо у Лос Анђелесу, који има своју добру сцену. Што се нових нараштаја тиче, Америка апсолутно константно избацује нове музичаре који имају шта да кажу, али и многе који немају шта да кажу. Увек испливају појединци који праве дивну музику. Проблем је у томе што је деценијама уназад џез у Америци непопуларан. Видео сам недавно тамошњу листу жанрова који су рангирани по популарности и џез је заузео последњу позицију. Дошли смо до тога да се популарност одређује подацима ко продаје више. Новац диктира све. Зато су се од ковида у Њујорку постепено гасила нека легендарна места, у којима се педесет и више година свирао џез. Били су то мали клубови, који нису могли да издрже ово ново време и једноставно су банкротирали. С друге стране, Европа и даље има огроман број фестивала, али и издавачких кућа које и те како третирају џез музику на високом креативном нивоу. И тако, Американци одлазе у Европу, Јапан, а одскора и у Кину, где могу да наплате свој рад на џез сцени. А њујоршки клубови више служе као тест нових нумера, музичара и експериментисања са жанром, одакле аутори одлазе на друга места да би своју музику показали. И од ње нешто и зарадили.
У последње четири године променио се и однос јавности према комерцијалном и некомерцијалном, посебно у музици. Само оно што је исплативо диктира трендове и укусе. Како вам то изгледа?
И даље сам у шоку колико су се ствари брзо промениле на штету аутора и извођача у музици. То се десило пре свега захваљујући промени система слушања музике. Сада царују стриминг платформе. Као да је неко преко ноћи одлучио да све што ми радимо нећемо заправо моћи да наплатимо. Та мизерија коју добијамо од стриминг платформи типа Спотифај, Дизер и осталих је увредљива. Међутим, као што то обично и бива, све док највећа имена не дигну глас, ми остали немамо много избора, осим да се дуримо у своја четири зида. Дотад буквално бесплатно дајемо свој рад у који сами улажемо и новац и труд и године искуства. Оно што ми радимо и што зовемо музиком, власник Спотифаја назива контентом. Од нас се очекује да све сами смислимо и снимимо, онда потпишемо за кућу која све то добије на готово, а за све даје веома мало. И зато, једно од најтежих питања које један млад човек на почетку каријере може да ми постави јесте – шта бих радио да сам на његовом месту и да сад почињем каријеру.
И шта бисте радили?
На то питање одговарам филозофски, онако како заиста и верујем, а то је да су нека правила вечна. Ако нешто заиста волиш и заиста уложиш себе у свој рад, временом ће се то вратити. Иф yоу таке царе оф мусиц, тхе мусиц wилл таке царе оф yоу. То је дивно речено и ја у то верујем. Тако и функционишем, јер да нисам такав отишао бих у неке мрачне воде и свирао музику која је све друго од оног што сам ја, само да бих преживео. Али чињеница је да новим клинцима није лако. Колико год су нама деведесете биле тешке, било је много лакше него младима данас. Ми смо се у музици ослањали на декаде за нама, када се музика слушала, када је била важан део људског бића. Данас музика више није уопште толико значајна. Постоје неке друге занимације, од друштвених мрежа надаље, које више привлаче људе.
Не постоји више оно да се човек опусти и одслуша цео албум, не бавећи се ничим другим. У брзини коју диктира данашње време, највећа је страхота да се нешто ново искуси. Медији не дозвољавају човеку да му буде досадно, јер у досади човек може нешто и да створи. Животи су нам испуњени контентом, и у таквом окружењу човек више нема капацитета да ишта апсорбује и процесуира, а камоли да уради нешто што ће да га инспирише и што ће после да инспирише друге. Права уметничка музика буди у човеку ирационално, нешто што не може да се објасни речима, а управо је тај осећај битан за емотивни, интелектуални или духовни развој појединца. А тај осећај је данас све ређи.
Колико је вештачка интелигенција томе допринела и како она може да утиче на музику?
Искрено, тешко да можемо да причамо о вештачкој интелигенцији у музици. Јер ипак није створен суперкомпјутер који може сам да креира музику, на њему специфичан начин. Тај АИ је један ултимативни плагијатор, који користи сву музику света да би је генерисао у нешто што је смислила та наводна интелигенција. И ту се препознају фактори који су украдени. Мени то није никакав успех, а обашка што је то крађа и што мора законом да се регулише. Имамо и случајеве у Холивуду где су се сценаристи побунили, па и глумци, јер АИ све краде. Тако да ми је читава та еуфорија претерана.
Притом и визуелни и аудио доживљаји показују да нешто ту није у реду. Просто недостаје људски фактор. Можда ће и то успети временом да превазиђу, али сада све делује неприродно и нездраво, и немам ни леп нити позитиван осећај кад видим слику генерисану преко АИ или музику која је тако рађена. Наравно, постоје области у којима АИ може да учини живот лакшим. Али кад причамо о уметности, култури и креативности у њиховом изворном облику, вештачка интелигенција је далеко од прихватљивог.
Дакле, све ће морати да се ресетује? Знате оно веровање да је музика најстарија уметност, јер први људи су запевали и стварали звукове од доступних материјала пре него што су почели да цртају или да глуме. А тај првобитни осећај не може да надомести ниједан компјутер…
Има и у томе логике. Рецимо, популарна музика је до те мере престала да буде хумана, интересантна и креативна, да је крајњи тренутак да се ресетује и врати на почетке. Она изгледа баш као да је неко притиснуо неко дугменце и добио готов производ одмах. Толико је све постало испеглано да изгледа као да је одузет људски фактор у свим њеним сегментима. Популарна музика је постала симплифицирана до бесмисла. Једноставније од тога би било само да неко лупа шаком о сто.
Споменули сте да много радите и то различите ствари. Да ли је то ваш ескапизам, бег од ове наше стварности?
Наравно, мој посао је благослов на коме сам захвалан. Музика није само начин на који зарађујем, него је и лек, бег, оаза мира, пут у други свет, много лепши од овога у коме живимо. Међутим, постоји лимит до којег могу својим ушима допустити да слушају те звуке, који су интензивни. Зато имам план Б, а то су бег у природу и рад у природи.
Рад на плацу ме лечи понекад више него музика. Бављење музиком подразумева да имам задатак, али када и од тога хоћу да направим паузу, онда побегнем у природу. Физичка активност плус изложеност природи резултирају невероватним здрављем. И то је фасцинантно.
Јесте, али опет не можемо у потпуности да се изолујемо од неких ствари, а последњих година имамо пораст насиља у друштву. Све изгледа као да ову власт не занимају уметност и култура, нити да има просвећен народ, што наравно доводи до пуцања на све стране.
Свуда се банализује улога културе и уметности, а ја о томе причам свих ових година. Култура ће увек остати на последњем месту, како стоје ствари, јер увек има наводно важнијих питања и тема. Међутим, без културе све је бесмислено. И овде не причамо о томе да ли ћемо отићи у музеј или у позориште. Причамо о томе да ли је човек научен да каже добар дан или хвала. Од тога све почиње. Дошли смо до тачке да те речи могу човека да промене. У тој секунди можда постоје светло и нада. Јер све време нам путем медија импутирају да је све ужасно и грозно, да је мрак свуда. Годинама то раде с тим ужасним насловима којима се јуре клик бајтови. И када постоји тај константан инпут грозоте, параноје, страха и узбуњивања света, онда само једно добар дан може да звучи предивно, јер буди наду да можда није све тако страшно и црно. То је култура о којој треба да причамо. Тек касније долази и неко сазнање о уметности и просвећености, где се отварају врата ка световима који су прекрасни, пуни љубави, који промовишу мир и објашњавају људска начела. Култура је стравично важна ствар која је на последњем месту, а ја сам сигуран да је управо због тога много штошта лоше у нашем друштву.
А један од разлога је и тај што највулгарнији језик долази са самог државног врха. Како онда да очекујемо од обичног народа да каже добар дан?
Па да, риба смрди од главе. Тај говор политичара у јавности је принцип по коме они сматрају да се тако најлакше приближавају народу. У ствари то је дупло зло, јер ако те поруке стижу од оних који у првом реду треба да буду визионари и да воде народ, какву нам наду у боље то доноси? Код нас је допуштено да влада криминал и да људи који заслужују да буду кажњени и иза решетака шетају слободно улицом, чиме се шаље порука да тако може свако. Ако престанем да се чудим свему томе, онда сам готов. Онда постајем један од њих. А то не могу да допустим, прво себи а онда ни свом окружењу. Не могу да прихватим да је то нормала. А како ствари теку, то постаје један сасвим уобичајен систем живота код нас.
Многи су трпели последице због свог политичког ангажмана, и вама се то исто дешавало. Да ли мислите да је здраво то што је власт успела да ућутка мислене људе, што прозивкама у Скупштини, што конкурсним политикама?
Њима није до здраве речи, нити до дијалога. Није им ништа битно осим да задрже власт, по сваку цену. И спремни су да било кога, ко мисли или жели другачије, буквално униште ако треба. А то се дешавало нашим највећим уметницима, међу којима су били и Горан Марковић или Драган Бјелогрлић. Сви знамо за случај кад је поништен конкурс на коме је добио Горан Марковић, само да он не би снимао филм.
Најстрашније од свега је што више и нема закулисних радњи. Све је тако експлицитно. Толико држе ствари под контролом, да не морају више да скривају ништа! Није им битан тај провидни параван. Евентуално, ако се распламса по медијима нека афера, гледају да мало утишају ту ватру, али чини ми се да смо дошли до момента да ни то више није битно. И наравно да ја не очекујем више ништа од њих. То је склоп људи који имају једну агенду, која је јасна, а то је задржати власт по сваку цену. Али то не значи да треба да се помиримо, ћутимо и трпимо.
И последњи протест показао је да још има оних који не ћуте. Рекли сте да сте човек природе, па како сте ви прихватили читаву ту причу око литијума?
У животу су ретко ствари црно-беле. Често се налазимо у неком сивом простору у коме можемо да посматрамо различите истине. Међутим, ова ситуација око Рио Тинта је до те мере црно-бела, и толико је све јасно и толико стручњака је транспарентно, с јасним подацима, статистикама и студијама све објаснило, да више ту нема шта да се прича. Између осталог, имамо бројне примере деловања сличних компанија по питању свега онога шта остављају за собом. Том корпоративном свету ништа није важно. А најмање наши животи. Они су један вирус који влада људским родом. Не постоји граница морала, етике или укуса коју неће прећи, док не заврше започето. То је систем у коме се рачуна само оно шта доноси више новца. А које су последице тога, потпуно је небитно. А нама су једино преостали вода, ваздух и земља. Ако и то стварно уништимо, онда више нема спаса. И мислим да људи то коначно схватају. То више није питање ко за кога гласа. То је буквално тема преживљавања и опстанка овог комада планете Земље. И ако било ко од нас планира овде да живи, пристанак на копање рудника је смртна казна.
Како то да се за профит увек везује једна те иста група људи?
Зато што су фасцинирани материјалним. А то је најгора болест зависности која постоји. Нестварно је колико моћ и новац могу да промене човека. Наравно постоје и они који се обогате, а остану људи. Али очигледно је да највећи број оних који када стекну неку моћ потпуно побесне и више ништа не виде испред себе, укључујући и ову екипу која нас константно убеђује да је све ово око рудника фантастично за нас, иако баш све говори супротно. И мислим да је то веома лош потез за њихове политичке каријере, какве год оне биле. Јер верујем да народ ово ипак неће допустити.
Да ли ћемо уопште преживети ово време? Ка чему све ово води?
Избор је увек на нама. Одувек је био. Цела суштина те мале скупине људи јесте да ми мислимо да немамо избора. Тако властодршци делују свуда у свету. И зато понекад протести делују као унапред изгубљена битка. Али ако су константни, имају јасне циљеве и ако заиста на миран начин блокирају систем и уцене власт да ипак промени одлуку, онда уопште нису бесмислени. Нити овде нити било где другде. Међутим, код нас је летаргија једна симптоматична болест. Читав напредак технологије, о чему смо причали, учинио нас је тупљим и незаинтересованим за било шта. Уплив информација је огроман и делује као да себи чиниш плезир што се на тај начин разонодиш, али управо то отупљује тако да човек више нема енергије нити капацитета за било коју акцију. Појединац више није свестан да својим себичлуком себи више штети. Јер ако би био мање себичан и њему би било боље. Е зато је ово време идеално за властодршце да нас држе у шаци још чвршће. Велика већина људи је зомбификована. То не значи да треба да будемо 24 сата политички активни, али не можемо себи допустити да останемо аполитични. То не постоји, јер сваким својим кораком човек се сусреће с политиком. Она није имагинарна ствар у некој другој димензији. Политика је свакодневни живот. Постоје они који су преоптерећени тиме шта је велики шеф рекао данас и сваког другог дана на телевизији. И да ли онда ми треба да се чудимо што је после 30 година његовог деловања баш то изашло из његових уста. Управо зато не можемо допустити себи да будемо аполитични и незаинтересовани, јер се ова ситуација тиче свих нас.
Извор: Радар
