Пише: Оливер Јанковић
Мислим, ако га буде. Односно, уколико све спортске дисциплине не замијени ова коју данас гледамо: слободни лов на предсједнике суверених и демократских држава. Ако се овако настави, Мундијал у Сјеверној Америци овог љета могле би да играју само САД. А да претходно похапсе предсједнике и селекторе Аргентине, Бразила, Шпаније… И тако је број учесника овог мундијала (48) приближан броју америчких држава (51). Него, шалу (односно плач) на страну, и да покушамо да се вратимо спорту, или ономе што је од те племените вјештине остало.
Протеклу, 2025 годину започео сам са три текста која су најављивала Новакову 25 ГС титулу, затим финале Еуробаскета Њемачка-Србија и пласман Србије на Мундијал 2026. Па, лијепо сам погодио!
Најближи, тим мојим (нашим) лијепим жељама био је старина Новак, али и он у сезони „тако близу, а тако далеко“. Кошаркаши и фудбалери нијесу били ни близу онога што смо сви од њих очекивали. Зато, ову „најаву“ нећу почињати никаквим слутњама ни навијачким повицима.
Рећи ћу само да, уколико господа императори овога свијета дозволе, наша а и свјетска спортска публика имаће шансу да гледа нови велики Мундијал у фудбалу, и можда никад равноправнију трку неколико изједначених фаворита: Аргентина и Француска наравно (као посљедња два свјетска првака), потом Шпанија (као европски првак и захуктали такмичарски воз), а онда наравно Бразил, Енглеска и Њемачка. Немојте се изненадити ако се појави још неко њима налик, некаква Холандија или Уругвај. Лопта се окреће, али ево, у протеклом мундијалском вијеку, углавном око имена ових држава.
Црвена Звезда улази у ову годину са много више изгледа да „презими“ у Европи, него лане. Само, оно би Лига шампиона, а ово је Лига Европе. Но, нема везе, српским фудбалским навијачима, који ће Мундијал гледати поред ТВ екрана, било би то сасвим задовољавајућа утјеха. Треба ваљда покупити само још бод из преостала два меча крајем јануара.
Ватерполо: имамо Европско првенство у Београду. Могли бисмо да пожелимо да се шампион врати на мјесто успјеха, и да се поново чује српска химна у Арени која ће током јануара бити базен. Троструки узастопни и актуелни олимпијски првак има своје шансе на том такмичењу, али и оптерећење домаћег терена, притисак јавности који није лако носити, док преко пута себе имаш бар пет или шест екипа које те могу побједити као од шале….
Рукомет: Током јануара ћемо имати и Европско првенство за мушкарце рукометаше. Србија и Црна Гора овај пут нијесу у истој групи, па ће и једни и други морати да се потруде за пуно више од побједе у међусобном дуелу. Е сад, колике су им шансе да прођу најприје једну, па онда и другу групу? Улазак било које од ове двије екипе у четвртфинале био би раван освајању првенства. Ја то онако, навијачки.
Кошарка: Репрезентације ускачу из прозора у прозор чудних квалификација за Мундобаскет, у којима, већ годинама уназад, не играју најбољи играчи, али се све важи и броји, као да су они ту. Другим ријечима, ако Србија не прође у дуелима са другоразредним именима европске кошарке, нико неће питати гдје су били Јокић и Богдановић. Међутим, новом селектору је кренуло добро, па да не кваримо побједничку атмосферу. Партизану желимо што бржи опоравак, не само ради резултата (који су сада збиља у другом плану, и овај минус је тешко стићи на табели Евролиге) него због широке и бројне породице „црно-белих“ навијача и достојанства трофејног српског спорта. А Звезда, никад ближа Ф4 рекло би се. Задовољство је гледати ову европску сезону и борбу прса у прса са најбољима!
Тенис: Нећу ништа писати, осим оног: Новаче играј и уживај док можеш, јер тако и ми уживамо са тобом, и „свуд је – Холивуд“!
