Пише: Оливер Јанковић
Њемачка је синоћ други пут у историји освојила првенство Европе у кошарци. А први пут спојила свјетску и европску титулу. Југословенска кошарка, коју по сукцесивној и небеској правди, насљеђује Србија – урадила је то „спајање“ бар пет пута!
Једно име повезује ове невјероватне домете Њемачке и Србије. Светислав Кари Пешић је био њемачки селектор 1993. када је ова велика спортска нација освојила прву европску титулу. Исти тај Пешић је „одговоран“ за обједињене свјетске и европске титуле СР Југославије 2001-2002. И, ту није крај мом подсјећању…
Шта је, боље рећи ко је, спријечио Њемце (баш овај састав који је синоћ постао првак Европе, а прије двије године и првак свијета) да прошлог љета освоје олимпијску медаљу? Макар, ону бронзану. Па управо Пешић са својим момцима. Са екипом у којој је имао на располагању све најбоље српске играче. Што ни на овом европском, ни на посљедњем свјетском првенству, није био случај. Овдје без Богдановића, тамо без Јокића. Па опет, један шут је дијелио Пешића и екипу од прилике да ове и овакве Њемце, и без помоћи Јокића, оставе без златне медаље у Манили 2023.
И то није све. Пешић је претходне двије године побјеђивао и Атаманове Турке и ове Њемце, а да при том није на располагању имао нити једног натурализованог Американца (какав је Ларкин у Турској) ни Африканца (каквих има у Њемачкој екипи). Чак је изричито био и против саме помисли да се такво нешто ради. Дакле, ако бисмо правили неке аналогије око потенцијала српске кошаркашке екипе и свих осталих, Пешић је играо само са једном руком (мајданом домаћих играча) док му је друга (економски и биолошки потенцијал једне Турске и Њемачке) била везана. И опет, учинио је то за понос и за историју. Да се препричава побједа у Паризу над Њемачком, и егал меч прса у прса са најбољим дрим-тимом САД икада.
Зато је питање културног и духовног образа и самопоштовања, управо послије овог спектакуларног европског финала, скинути капу, у знак поштовања господину Светиславу Пешићу.
