Пише: Оливер Јанковић
Шпанци су нам синоћ приредили још једну незаборавну фудбалску представу, и то против једне од најбољих фудбалских екипа, једног од најјачих противника. „Фурија“ чија игра је обиљежила ово такмичење, имала је синоћ судар са судбином. Надиграли Хрвате и Италијане – али баш. Одољели фактору „успјешног аутсјадера“ против Грузије. Одољели домаћину, и то каквом, и одржали час фудбала. Е сад, како изаћи на крај са супер-Француском која је преспавала ЕУРО 2024, и за коју смо знали да се мора пробудити? Таква Француска је баш личила на мину за фаворита. Пуно познаника и „стручњака“ ми је рекло: да видиш како ће их Французи изненадити. Па не играју Шпанцима тројица. Па да видиш кад МБапе скине маску. Па морају коначно дати гол…
Шпанци, као да су знали да се фактор буђења Француза мора десити, па су пустили „триколоре“ да се пробуде одмах на почетку. И тиме као да су сами себи лупили онај стимулативни шамар, и рекли „а сад да видите нас“.
Елис Бекташ: Црногорска резолуција – глас људскости између навијачког арлаукања
Један познаник ми је послије француског вођства рекао: е сад ми се више не гледа ово првенство. А послије изједначења и преокрета Шпанаца, шаље ми поруку: е сад ми се баш гледа. Шпанци су се на почетку сакрили иза стуба, дали Французима простора да покажу шта знају (а видјели смо да баш знају). Дјеловало је као да Шпанаца нема. Бар не оних Шпанаца који диригују ситуацијом на терену. А онда је опет тата Олмо показао ко је газда. Па смо добили „супер нову“ Јамала који уради што не може нико, и тако покаже на чијој страни су ове вечери „биле звијезде“ .
Олмо и Јамал су фудбал вратили у срца људи. Дјеловало је да те лијепе игре више нема. Да је све поклопила тактика, замор, менаџмент. И онда двије пируете, два надахнута зналца вратише осмјех људима крај екрана. Дуго га нема, али кад се појави – вриједи.
