Пише: Ратко Контић
Бивши дугогодишњи шеф тајне полиције и лидер новоформиране странке Душко Марковић је обавијестио јавност да „оно што је у његовој глави остаје тајна за сва времена“, посебно наводећи да је он „човјек система“ не објашњавајући детаљније о којем се систему ради.
Такође предочава да је и „човјек Устава и закона“ и да „он није био оперативац, већ директор службе“.
Интересантно размишљање да је Марковић био на тој позицији у некој од развијенијих европских земаља са демократском традицијом, а не у Црној Гори и специфичном начину огранизације руковођења државом и вршењем власти у којој је он дуго партиципирао на значајним позицијама.
Начин који је произвео и оно што се може назвати веома озбиљним проблемима, посебно из области организованог криминала и корупције. Било ко да је вршио власт у протеклих 30 година тешко би спријечио нове појавне облике криминалитета, али се много тога лошег може урадити неуким или невољним чињењем, а посебно нечињењем.
У том дугом периоду, из неких посебних разлога, Црна Гора и њена власт није хтјела да сведе све безбједносне ризике на минимум већ су допустили да се држава у 21. вијеку препозна као територија са које и у којој дјелују веома организоване и на све спремне криминалне групе, које су озбиљно забринуле међународну јавност као и службе безбједности широм свијета.
Суштински, ради се о једној истој власти коју је, до 2020. године, предводио ДПС-а и његов лидер Мило Ђукановић и свих партијских чиновника које је он постављао из редова своје или партија коалиционих партнера.
Тако се створио један корпус функционера који су егзистирали у политици искључиво због некадашњег Ђукановићевог политичког ауторитета, проистеклог из статуса Црне Горе као независне и међународно признате државе, а не због њихових способности, знања или политичког значаја.
То су били људи специфичног система који се немилосрдно обрачунавао са свим политичким противницима и слободоумним људима који им нијесу били по вољи. То је био систем којем је потпуно припадао Душко Марковић и ништа не може промијенити ту чињеницу.
Највећи број становника Црне Горе су такође људи „Устава и закона“ и ту Марковић није ни у чему посебан. Часни људи који покушавају да честито иду кроз живот трудећи се да опстану и да своје потомке правилно васпитају и усмјере на праве животне вриједности.
Наводи Марковића да „није био оперативац већ директор службе“ нијесу тачни из више разлога. Основни разлог је то што је он био, као и свуда у свијету, тзв. „први оперативац“ тајне полиције дуги низ година и то што је служба радила морала је предузимати по његовом одобрењу и сагласности.
Да ли је све и како евидентирано кроз примарна, секундарна и терцијална документа једино се може сазнати увидом у оперативну евиденцију некадашњих тајних служби тј. АНБ и због тога је неопходно отварање архива.
Марковић дискретно сугерише да се „архиви тајних служби не морају отворити“ а да би подржао отварање „уколико то доприноси стабилности и напретку“.
Оно што би могло, након отварања архива и података у њима, сигурно да се види јесте начин рада тајних полиција и њених челних људи, тзв. „првих оперативаца“. Била би веома јасна сва њихова главна интересовања као и субјекти примјене тајних мјера, било да је ријеч о појединцима или друштвеним групама.
Писао сам и прије двадесет година о неопходности отварања тајних досијеа, када је баш Марковић био шеф тајне полиције, као и након смјене власти 2020. године. Како сам каже, АНБ је „служба која на основу тајних метода, које укључују и тајни надзор, прикупља информације“.
Постоји податак да је баш у то вријеме око 80 одсто оперативних података добијано искључиво примјеном мјера контроле телефонских разговора и других видова прислушкивања.
Како се није, као бивши „први оперативац“ одредио о којим мјерама тајног надзора се ради предочићу поново конкретно питање на које већ дуго нема одговора.
Да ли су примјењиване тајне мјере према Душку Јовановићу и које, због чега, који сектор је био носилац тог посла, колико дуго, ко је све био корисник прикупљених оперативних података и када су укинуте?
Да ли је ишао „од кафића до кафића“ није ми познато, али је познато да је Марковић једном приликом покушао јавно да дезавуише црногорског интелектуалца и професора, наводећи конкретне детаље наводне „оперативне акције“ у вези са њим.
Са другим „оперативним акцијама“ овог и сличног типа, из времена када је Марковић био „први оперативац“, али и прије и касније, јавност није упозната тако да би отварање архива било баш занимљиво са више аспеката. Посебно би било занимљиво видјети према коме су основано и законито, а према коме су неосновано и уједно незаконито предузимане тајне мјере.
Једном приликом сам имао, као оперативац СДБ, прилику да прегледам досије породице чији је члан, у евиденцијама, био означен као „унутрашњи непријатељ“. Период који сам прегледао се односи на пуних 50 година примјене мјера према њима. У свим тим документима нијесам нашао баш ништа осим гомиле безвриједних оперативних података који нијесу доказивали чак ни разлог завођења оперативне обраде.
А садржај примарног оперативног документа од кога је све почело овако је почињао: „Дана тога члан те и те породице је виђен како разговара на тргу у центру са комшијом који је симпатизер тог и тог покрета“.
Уважавајући могуће неугодне ситуције, ипак је крајње неопходно постепено отварање архива тајних служби Црне Горе. Баш због њене стабилности и напретка, због европског прогреса државе.
Извор: ДАН
