Пише: Оливер Јанковић
Ни једна екипа од укупно њих 24, колико их игра на овом првенству, не игра овако споро, неповезано и у грчу, као Србија. Фудбалски тим који води Пикси био је најгори од 32 екипе у Катару, а ни претходне квалификације није красила ништа боља игра. Нема лица окренутог ка голу, нема брзих и повезаних пасова. Пре – спо – ро!
У репризи утакмице са ЕУРО 2000 када су српски фудбалери изједначили 0 : 3 против Словеније, и јуче смо имали нестваран преокрет у утакмици која нам је цијело вријеме клизила из ногу. Да се ради о одбојци или кошарци, да не причамо о хокеју на леду… наши навијачи би имали разлога да се радују томе што смо стигли Словенце. Овако, ово је наставак агоније.
Од побједе Србије у Лисабону, голом Митровића у надокнади времена, српски тим сви знају, сваки тренер је скенирао нашу структуру игре, и ми немамо капацитета за додатно убрзање. Тадић – Митровић – Влаховић – СМС…. та осовина не може да ради боље. Нема додатну брзину. Све су то добри људи и играчи, али њихов састав је давно над-трчан и надигран. И – тај њихов састав нема одговор на то противничко трчање. „Можда јесмо спори, али смо зато троми“ гласи један од коментара на друштвеним мрежама.
Бог зна зашто нам је поклонио гол за изједначење у 95. минуту? Оваква концепција игре нема шансе да се објективно нада побједи против једне Данске.
Осим ако…. играчи превазиђене осовине не остану на клупи, и ако Пикси не схвати да чињеница што смо остали у животу пред треће коло, значи само и једино: прилику да играчи попут Лукића, Бирманчевића, Самарџића и Илића још више покажу шта знају. Нешто између оне „петље“ коју су показали Енглезима у другом полувремену, и посљедњих 15 мин против Словеније кад су ушли бржи и млађи.
Е то ишчекивање и та бојазан хоће ли Пикси коначно прогледати, то је та : агонија.
