Пише: Оливер Јанковић
Када су, прије годину и по, освојили златну олимпијску медаљу у Паризу, ватерполисти Србије су тај турнир започели поразом од Аустралије 8 : 3!!! Ко прати ватерполо турнире, тај зна да се такве ствари често збивају а поготово је знало да се деси делфинима. Они су нешто као некада фудбалери Италије који су освајали титулу првака или вице-првака свијета, а да исто то такмичење почну поразом или неубједљивим играма. Тако су, српски делфини, и ово Европско првенство у Београду 2026, почели „чупањем“ против Холандије, у ком им је скромна два бода најприје донио ВАР а потом петерци. Услиједио је меч против актуелних европских и свјетских првака – Шпанаца! Против тима који не зна за пораз у регуларном току меча, већ годинама. Био је то меч који ће се памтити по играчу мање за Србију готово цијелу четвртину, због Мандићевог „бруталитија“.
И опет, упркос свему томе, Србија је нашла снаге да се распуцава са Шпанцима, у игри за гол више. Ту ватерполо стрељану ријешили су у српску корист два делфинска младунца. Један на голу – Милан Глушац, а други и у одбрани и у нападу, Василије Мартиновић. Глушац је бранио немогуће, и то баш у тренуцима када су Шпанци тражили да се утакмица преломи у њихову корист, а Мартиновић погађао милиметарски тик уз унутрашњост стативе, а није био ништа мање успјешан и у борби са противничким нападачима, правећи блокове за шут и одузимајући лопте.
Чини се да је Србија добила више од три важна бода против Шпанаца. А то су два нова шампиона, који не хају што преко пута себе имају најбоље на свијету, нити за то што пред њих стају као дебитанти. Ко воли може да ужива у чињеници да су оба младића поријеклом из Црне Горе. То је ваљда најљепше што смо могли и хтјели да видимо у базену Арене ове зиме. Сад би већ само неко непредвиђено чудо могло да заустави делфине на путу ка полуфиналу ЕП. Уживајмо у томе.
