Пише: Оливер Јанковић
Послије неуспјеле операције ЕУРО 2024 у којој је српска фудбалска експедиција већим делом такмичења изгледала погубљено на зеленој трави, слиједи нови излазак на ливаду. И то онај Новаков. Мимо љекарских прогноза и навијачких очекивања, Ђоковић није чекао Олимпијске игре, него је оперисано кољено одлучио да провјери на Вимблдону. На нашу радост, и на благу стрепњу: да нешто не заштека у Лондону пред најважнији догађај у Паризу. Али, некако све указује на то да је најбољи српски спортиста добро посложио коцкице и да му треба та трава прије олимпијске шљаке, а да је ризик од нове повреде сведен на минимум.
Новак Ђоковић се, по мојој скромној процјени, већ нашмркао адреналина у Минхену, гдје је дошао да подржи „орлове“ пред одлучујући меч са Данцима, и гдје је видио све мане српског фудбала на једном мјесту. Убијеђен сам да га је лоше издање наших фудбалера додатно мотивисало да свима (и њима и нама) покаже ко је „тата“, и како се бори за свој народ. И – што је најважније, да пред почетак Олимпијских игара, српски пробирљиви и напаљени публикум, од фудбалских пораза излијечи и рехабилитује новом серијом тениских побједа.
На нивоу колективне психологије, важно је и то да ће Новак Ђоковић по лондонској трави тражити пут до 25. ГС трофеја у истим данима када се по њемачкој трави буду водиле завршне борбе за првака ЕУРО 2024. Како смо сви ми, Пиксијеву чету видјели барем у четвртфиналу (лаже онај навијач Србије који каже да се томе није надао), лијепо ће нам доћи да „барем у четвртфину“ Вимблдона видимо Новака Ђоковић. А тек њему…. Не питајте!
