Пише: Оливер Јанковић
У односу на планиран двоцифрен број медаља, Србија је са 5 одличја дошла до краја Игара испод половине од очекиваног. И тај учинак што се тиче укупног броја одличја је дефинитивно лош, пуно лошији у односу на Рио 2016 и Токио 2021. Али о томе ћемо писати још ових дана. Међутим, први критеријум на званичној олимпијској листи медаља није укупан број који осваја нека земља, него број златних, па потом сребрних…итд одличја. Зато је у Токију, примјера ради, Хрватска са 8 медаља била испред Србије која је имала 9, јер су Хрвати имали 3 -3 -2 а Срби 3 -1 – 5….
Хрвати су и овдје освојили 7 медаља, али пред ватерполо финале улазе са „само“ два злата, и треба им то треће како би поновили успјех са протеклих игара и остали, као све до сада, најуспешнија држава бивше СФРЈ на свим појединачним играма од 1992 до данас. То би их злато задржало око 25. мјеста које су зарадили у Јапану. Наравно, и овај пут су далеко од свог историјског подвига из Рија (10 медаља – 5 златних)…
Словенци ће, све су прилике, Игре у Паризу завршити са 2 злата, што је једно мање од њиховог рекорда из Токија (тада су и они имали три златна одличја)….
Остале земље бивше „Југе“ су далеко испод ових домета… Али, ако се вратимо билансу Србије, сјутрашњи дуел „делфина“ са „баракудама“ осим међусобног ривалитета Хрвата и Срба, самој Србији доноси могућност да са три злата буквално понови сопствени олимпијски рекорд и оствари бољи пласман на коначној табели (такав је овај пут распоред код других држава) него што је то био случај на свим претходним играма од кад се Србија самостално такмичи.
Ето, посљедњи дан Олимпијских игара је такмичарски „жив“ и одлучује о пуно тога. Прво, ко ће бити најуспјешнија бивша југословенска држава на Играма (до сада су то били Хрвати), и друго – да ли ће Србија остварити просјечан успјех у односу на очекивања и претходна олимпијска достигнућа, или ће изједначити свој најбољи олимпијски домет.
Опет, по ко зна који пут, олимпијска част и понос Србије су у рукама делфина.
