Пише: Оливер Јанковић
Спорта нема без публике, навијача, фанова, присталица…. А кад је ријеч о репрезентацијама онда се зна да је „цијела нација репрезентација“. Није здраво када је однос између та два фактора једносмјеран. Нити онда када навијачи навијају само онолико и само онда док њихов тим побјеђује, нити има смисла навијати, без престанка и истим жаром онда када твој тим упорно губи и не постиже ама баш ништа. У овој теми се зна шта је старије, кокошка или јаје, односно: прво је настао (формиран) неки тим, па је тај тим показао умијеће, побједио некога (макар исказао искрену жељу и труд) па су се онда окупили људи (најближа родбина, другови из школе, комшије… нација!). Зато, ма како нам били сродни или носили грб наше државе, име нашег народа, нећемо никада поћи (у том броју и са тим жаром) да навијамо за хокејаше, брзе ходаче или ритмичке гимнастичаре из Србије или Црне Горе. Али у спортовима гдје су некада наступали Пижон, Пикси, Дејо, Славнић, Паспаљ, Дивац, Прлаиновић или Мандић, Мијо Перуновић или Иван Стругар…. тамо навијача не недостаје.
Елем, тема Евробаскета 2025. за нас је важна само онолико колико су бројна и велика претходна постигнућа кошаркаша које бројимо у своје. (Или, – ко је икада међу нашим народом пратио тенис прије појаве Бобе Живојиновића, Лепе Брене и Новакових ванземаљских постигнућа?) Тако смо у Летонију пошли са тимом који је одиграо бара-бар меч са америчким дрим-тимом прошлог љета, и који је (без Јокића, а са Богдановићем) постао вицешампион свијета. Па ко не би (што рече Балашевић) „био гладан“ европске златне медаље? А та и таква глад не зна и не признаје повреде, лош дан, недовољан фокус, неочекиване промјене плана. И неће ни да чује ни да зна да има још народа и људи под капом небеском који играју кошарку, и који, ето баш хоће (као Турци прије неку ноћ, и Финци синоћ) да убаце 300 тројки баш против Јокића и друштва. Не, не тражим бланко оправдање, него само подсјећам да се „јунаку чешће пута хоће ведро небо насмијати грохотом“. (Или – памтите ли неки неочекивани пораз Ђоковића, баш у сред његове блиставе каријере, и баш између његових највећих постигнућа? Ја памтим, итекако. ) Па ако је тако, зар има смисла циједити Светислава Пешића (првака свијета из Индијанополиса 2002; вицешампиона свијета 2023; олимпијског бронзаног 2024) кроз решетке нашег навијачког уличног транса, и разапињати га јер „орловима“ није био дан? Подсјећам, причамо о спорту у ком се побједник (првенства .. НБА, Евролиге и сл.) одлучује у серији од 3 до 4 добијене утакмице. На то су набаждарени сви наши врхунски играчи. И шта мислите како би се завршио двобој између Финске и Србије у три добијена меча?
Не, нећу да се правим луд. Евробаскет се игра по нокаут-систему и сви смо то (и ми и наши играчи и Кари Пешић) добро знали. Али побогу, дешава се. Толике повреде и вируси, толика (не)уклапања у нове околности. А преко пута тебе „сви играју данас кошарку“ и сви управо жедни твога скалпа. Не знам како ви, али ја сам и даље поносни навијач екипе која је најбоља кад је најтеже, и која, макар док сам ја жив, „никада неће ходати сама“.
Момци, наклон до пода. И у побједама и у поразима….Заслужили сте
П.С. Док ово пишем сазнајем да су у осмини -финала овог Евробаскета 2025 своје такмичење завршили Французи (пораз од Грузије!!!) и Италијани (пораз од Словеније), а подсјећам и себе и вас, да су још у групи отпали Шпанци. Колико јуче, у четврт-финалу смо очекивали кошаркашки европски класик Србија-Француска, а гледаћемо: Финска- Грузија (некада меч за разигравање од 16. до 24. мјеста). Лопта је дакле округла, и ипак се окреће.
