Пише: Оливер Јанковић
У сусрет предстојећем Мундијалу у Сјеверној Америци, који почиње за непуна два мјесеца, редакција Журнала ће евоцирати успомене једног 50-годишњака, на све претходне мундијале, које су он и његови вршњаци могли да запамте. Вечерас се сјећамо Мундијала у САД 1994, посљедњег на ком су играле 24 репрезентације, и првог послије кога смо добили четвороструког шампиона свијета, а то је била репрезентација Бразила. Оно што су пропустили Зико, Сократес, Жуниор и Карека… и толики бразилски мајстори фудбала послије Пелеа 1970., издашно су надокнадили „неки нови клинци“ из Бразила, на челу са убојитим нападачким тандемом Ромарио – Бебето. Поред њих тим су чинили симпатични плавокоси голман Тафарел, сјајни дефанзивци Марсио Сантос и Алдаир, те Леонардо, Бранко и Дунга – на средини терена. Раи, Мауро Силва, Зињо и Мазињо…. повремено, са клупе, у игру су улазили Роберто Карлос, Кафу и 17-годишњи Луис Назарио де Лима, звани Роналдо (што би се данас рекло: онај прави или стари Роналдо, за разлику од касније португалске копије његовог имена, па и фудбалске величине) главни актери неких будућих бразилских успјеха.
Овај тим селектора Карлоса Алберта Переире је збиља дјеловао јак као стијена. Противници су бивали самљевени у машини њихових пасова, дриблинга и голгетерских егзекуција. 5 голова Ромарија и 3 гола Бебета, већином постигнути шутевима са 5-6 метара удаљености од противничког гола, сликовито говоре како су се Бразилци на овом такмичењу просто, сваки пут „ушетали“ у гол противника, и ето тако, као дланом о длан, стигли до финала у Пасадени, играном пред преко 90.000 гледалаца.
Буђење европског Истока
Ако су у Италији 1990 свој посљедњи плес отплесале фудбалске репрезентације СССР, Чехословачке и Југославије, онда су сада 4 године касније, свој највећи такмичарски домет у свјетском фудбалу оствариле екипе Румуније и Бугарске. И по њима ће се овај амерички мундијал свакако памтити. Велики бљесак румунске селекције предвођене мајстором фудбала Георгијем Хаџијем, једнак је подвигу који су постигли Бугари предвођени Христом Стоичковим. Оба ова балканска фудбалера ће своје клупске каријере наставити играњем за Барселону и Реал из Мадрида. Румуни су прошли групу побједивши домаћина САД и фаворизовану Колумбију, да би у осмини-финала одиграли једну од најљепших утакмица овог првенства у којој су побједили Аргентину са 3:2 (Аргентину „у транзицији“ за коју играју Батистута, Балбо, Редондо, а из које су дисквалификоване звијезде претходног мундијала Марадона и Каниђа због „употребе недозвољених средстава“). Румуни су се зауставили у четврт-финалу, гдје су послије 2:2 од њих били бољи Швеђани у извођењу једанаестераца. Утисак је да би се овакви Румуни, да су прошли даље, боље супротставили Бразилу, од Швеђана који су у то полуфинале ушли екстра-дефанзивно, и чекали да им 10 мин пред крај утакмице Ромарио да гол главом са петерца.
Бугари су се на почетку такмичења оклизнули (тачније: нијесу знали шта их је снашло) против једне изузетно нападачке Нигерије (0:3), али су потом збили редове и нанизали побједе против Грчке, Аргентине, Мексика и коначно – детронизовали времешни и по свему превазиђени тим свјетског шампиона Њемачке (дуг је период од 4 године), фантастичним преокретом у четвртфиналу (прелијеп „слободњак“ Стоичкова и гол главом Јордана Лечкова). И тако је Бугарска стигла у своје историјско и нестварно полуфинале Свјетског првенства.
ВАР СОБА: 40 година Мундијала -1990. „Notti Magiche“ Тота Скилаћија!
Италија са 9 живота
Италијански састав са прошлог мундијала, предвођен Робертом Бађом, Малдинијем и Албертинијем, дошао је да у Америци надокнади оно што је пропуштено код куће. Селектор ове екипе био је чувени стратег шампионског Милана, Ариго Саки. Али, и они су имали, оно своје препознатљиво, колебање у групи: пораз од Ирске на старту, реми са Мексиком, и једва некако, на 100 чуда, гол главом Дина Бађа за побједу против Норвешке и пролаз даље.
(Чувена италијанска водитељка и љепотица Валерија Марини је, прије те утакмице, понудила излазак на вечеру оном фудбалеру који постигне гол против Норвешке…). А ту није био крај италијанске агоније: у осмини финала су до пред сами крај имали пораз од разигране Нигерије (губили 0:1) и играча мање. И онда се „пробудио“ Роберто Бађо који је најприје изједначио пар минута до краја, а онда из пенала донио „азурима“ пролаз међу 8 најбољих, гдје су себе прерано и неискусно већ видјели Нигеријци, и престали да играју прије времена.
Услиједила је „туча“ са Шпанцима, гдје је поново у пар минута до краја Р. Бађо из контранапада дао други гол за Италију, код резултата 1:1 и већ спремљених продужетака. Ова два пролаза у посљедњим тренуцима, као да су уозбиљила Италијане, па су у полуфиналу притисли Бугаре са два брза гола (опет Р. Бађо) и тако закатанчили прилаз свом голу, да и поред пенала и гола кога је постигао Стоичков (са 6 голова најбољи стријелац Мундијала) пред одлазак на полувријеме, Бугари нијесу могли ни да приђу италијанском голману Паљуки.
И тако смо у финалу добили двије утегнуте и озбиљно спремне екипе: Бразил без кикса или пораза, и Италија која је до полуфинала почела да личи на убојити и непробојни Сакијев Милан. Добили смо финале са 0:0 до краја продужетака, али утакмицу пуну добре игре, непрестаних покушаја и тактичког надмудривања. Одлучили су (по први пут у финалу неког мундијала) пенали. Бразилци су промашили први, али су исто то урадили и Италијани (искусни Барези, иначе одличан шутер панала, је неутјешно плакао послије овог свог промашаја). Онда су редом погађали Бразилци: Ромарио, Бранко и капитен Дунга… у стилу оне „на муци се познају јунаци“, а Италијани су послије погодака Албертинија и Еванија, промашивали… најприје Масаро, а на крају, у одлучујућем тренутку, јунак нације – Роберто Бађо, који је шутнуо далеко преко гола. Под облаке оном небу које се „често хоће, јунаку насмијати грохотом“….
