Пише: Оливер Јанковић
У сусрет предстојећем Мундијалу у Сјеверној Америци, који почиње за непуна два мјесеца, редакција Журнала ће евоцирати успомене једног 50-годишњака, на све претходне мундијале, које су он и његови вршњаци могли да запамте. Вечерас се враћамо у 1990. и Мундијал у Италији. Попут два претходна, и овај мундијал је одржан у латинско-медитеранском амбијенту који воли фудбал, па је атмосфера на стадионима, од Каљарија и Палерма на југу, до Удина и Милана на сјеверу била празнична у готово свакој утакмици.
Међу 24 земље учеснице, посљедњи пут ће наступити СССР, Чехословачка и СФРЈ, јер ће услиједити унутрашњи политички распад или разлаз ових земаља. Такође, посљедњи пут ће наступити Западна Њемачка (која ће овдје у Италији освојити своју трећу свјетску титулу, послије 1954. и 1974.) и која ће се, у јесен исте године политички ујединити са бившом комунистичком, Источном Њемачком. Овамо распад, тамо уједињење – и то нешто говори. Но, вратимо се фудбалу.
Поменута Њемачка је одиграла своје треће узастопно финале (већ смо описали њихове поразе у финалима 1982 и 1986), а насупрот себе је поново имала Аргентину (којој ће то бити треће финале од посљедња 4 мундијала на којима је наступила: 1978 – 1990). И ту се збиља види свјетска доминација обје ове репрезентације, у описаном периоду. Али звијезда овог шампионата свијета (а сваки шампионат свијета у фудбалу има своју звијезду) не долази ни од једне репрезентације која се домогла финала, него од трећепласираног домаћина Италије. Ријеч је о њеном центарфору, Сицилијанцу Салватореу Тоту Скилаћију. Од 7 голова које је икада дао у репрезентативном дресу, Тото је 6 дао на овом првенству! Може се рећи да је све у његовом (фудбалском) животу, прије и послије Мундијала 1990 била мање-више права анонимност. А и овдје је од селектора Вићинија позван као могућа замјена, као човјек предвиђен да сједи на клупи. Међутим, фудбалска судбина му је додијелила активну титулу хероја, или што би његово име рекло „спасиоца“ нације…
ВАР СОБА: 40 година Мундијала – 1986. бајка на стадиону „Астека“
Улазак са клупе у легенду
Италијанима није добро ишло на премијерном мечу против Аустрије на Олимпијском стадиону у Риму. Нервозних и досадних 0:0 прекинуо је улазак резервисте Скилаћија који је, иако нижи од аустријских одбрамбених играча, главом погодио мрежу противника и донио домаћину прву побједу. Услиједио је први од два гола Италије против Чехословачке, у његовој изведби, опет главом. Затим, први од два гола против Уругваја у осмини финала, волеј у трку; па једини, одлучујући гол против Ирске у четвртфиналу, када је одбијену лопту спровео ногом у мрежу. Све те утакмице су одигране на истом римском стадиону „Олимпико“ и у складу са званичном химном овог такмичења, италијанска јавност је ове вечери назвала „Notti Magiche di Toto Schillaci“. На таласу овог чуда од човјека, италијанска репрезентација са још пуно великих звијезда (већином играчи дотадашњег троструког шампиона Европе Милана) домогла се полуфинала Свјетског првенства на такмичењу код своје куће.
Остатак свијета је гледао лабудову пјесму Чехословачке и Југославије, двије некадашње фудбалске силе. Обје ове селекције су дошле до четврт-финала Мундијала у Италији. Чеси су имали свог хероја Томаша Скуравија са 5 погодака, другог на листи стријелаца иза Скилаћија. Југославија је славила Драгана Стојковића Пиксија, који је у осмини-финала са два незаборавна гола избацио Шпанију, а у четврт-финалу својим дриблинзима и пасовима бацио Марадонину Аргентину на кољена. Недостајали су сантиметри да Савићевић погоди гол из петерца, послије Пиксијевог центаршута, или да Пикси, приликом извођења пенала, не погоди пречку… Овако, полуфинале је остао сан, а Југославију је чекао крвави рат. И данас има оних који вјерују да би се тај рат избјегао, да је фудбалски тим „плавих“ прошао пенал-рулет против „гаучоса“ и да је стигао до финала са Њемцима, да им се освети за пораз у првом колу и освоји оно што ће годину дана потом освојити ФК Црвена Звезда, у истој тој Италији, титулу шампиона!
И овај мундијал ће се памтити по неочекиваном испадању још једне моћне бразилске поставе (Дунга, Карека, Алдаир, Милер…), захваљујући новој Марадониној чаролији и пасу према Каниђи, који је од готово изгубљене утакмице (колико само статива и пречки је погодио Бразил) донио побједу Аргентини у јужно-америчком дербију. Међутим, једнаку пажњу на овом првенству скренула је на себе репрезентација Камеруна, прва афричка екипа која се пласирала у четвртфинале Мундијала, и тамо „имала Енглезе у шаци“ вођством 2:1 до пред крај меча када су их сопствено неискуство и искуство Герија Линекера елиминисали у продужецима. Камерунски ветеран Роже Мила (који је играо још у Шпанији 82 када су Камерунци непоражени отишли кући), готово је сам побједио Румунију у групи, и елиминисао Колумбију у осмини-финала. Када су Камерунци повели против Енглеза у четврт-финалу, југословенски ТВ коментатор је узвикнуо: „Сада Енглези проклињу сер Дејвида Ливингстона и друге истраживаче Африке, што су икада открили ове крајеве остатку свијета“!
ВАР СОБА: 40 година Мундијала – 1982. легендарни Паоло Роси!
Реприза мексичког финала
Ни прије ни послије Италије 1990, није се десило да се понове исти актери финала послије 4 године. А није изгледало на почетку турнир на Апенинима да ће тако бити. Њемци су кренули фуриозно у групи, па затим елиминисали Холанђане – прваке Европе (који нијесу личили на себе иако су играли са свим својим звијездама), и лако дошли до полуфинала гдје их је чекала Енглеска. А на другој страни Аргентинци су дјеловали уморно, неповезано, са Марадоном који није био онај из Мексика, не у оном фокусу и издању. На отварању првенства изгубили су од Камеруна, па онда на једвите јаде поред Руса и Румуна прошли групу. У осмини-финала Бразил је био бољи, много бољи, али је пресудио поменути моменат са Марадоном и Каниђом. У четврт-финалу је од њих била боља Југославија са (искљученим) играчем мање. На пенал-рулету Ивковић је Марадони одбранио пенал, а Осимов тим није спасило ни то што су Аргентинци промашили и још један пенал поред тога. На овој „нашој“ страни, поред Пиксија, промашили су Брновић и Хаџибегић.
Све је указивало да је Италија фаворит у полуфиналу. Све осим промјене мјеста играња. Није се наиме играло у Риму, него у Напуљу – Марадонином граду. Италија је повела голом, знате већ, Скилаћија. Опет се нашао на правом мјесту да убаци одбијену лопту. Али, није их ишло са другим голом. А ако није њих, јесте Аргентину са голом изједначења. Каниђа је наплатио за пораз из Шпаније, врло спретним голом главом. Услиједили су пенали које су Аргентинци шутирали много боље него против Југославије, а Италијани – очајно. У борби за треће мјесто Скилаћи ће постићи још један, шести по реду, гол за Италију и за утјешну побједу земље која је очекивала трофеј код куће, као давне 1934. Друга полуфинална утакмица између Енглеске и Њемачке била је прави празник фудбала. Прштало је на све стране, без гарда и респекта. Повели су Њемци доста срећним голом, гдје је одбијена лопта преварила Шилтона, а изједначили Енглези голом Линекера који (кад га видите на YouTube) јасно показује како изгледа и шта треба да зна врхунски центарфор. Услиједили су пенали, који су потврдили Линекерову изреку о томе каква је игра фудбал: увјек на крају побједе Њемци.
Тако се десило и у финалу. Много боља Њемачка. Много нервозна Аргентина. Доста фаулова и картона. Ружан меч, кога је одлучио пенал досуђен због прекршаја Сенсинија над Фелером. Ако то и није било за пенал, јесте можда неколико ситуација прије тога. Бреме је тукао неодбрањиво, чак и за једног од јунака овог Мундијала, аргентинског голмана Гојкоечеу. Овом побједом су Њемци, на вјечитој листи сустигли Италију и Бразил са по три освојене титуле првака свијета. С тим што су имали више других мјеста у односу на Италијане и Бразилце, и с тим што ће након овог мундијала Бразил отворити нову епоху своје владавине фудбалским свијетом.
