Пише: Оливер Јанковић
У сусрет предстојећем Мундијалу у Сјеверној Америци, који почиње за два мјесеца, редакција Журнала ће евоцирати сјећања једног 50-годишњака, на све претходне мундијале које су он и његови вршњаци могли да запамте. Почињемо вечерас, од Свјетског првенства играног у Шпанији 1982.г. Првог на коме је број учесника повећан са дотадашњих 16, на 24 репрезентације….
Љубитељи фудбала са простора бивше СФРЈ памтиће ово такмичење по ко зна ком по реду фијаску репрезентације Југославије, која је на мундијал отишла као прва у квалификационој групи испред Италије, а кући се вратила елиминисана из групе са Шпанијом, Сјеверном Ирском и Хондурасом, док су ти исти Италијани постали прваци свијета!
И то како! Остаће за фудбалске анале, попут неке законитости која ће се више пута поновити касније: Италија се „мучи“ у групи, а када дође стани-пани, побјеђује све редом. Наравно, то није ова данашња Италија која не би БиХ дала гол у Зеници ни да се играло три дана. Не, Италија из 1982 је заштитни знак фудбала и све његове неодољиве љепоте. Игра за гол више. Игра тренутног надахнућа. Игра у којој је могуће, ама баш све….
Какав Мундијал !!!
А какав је то тек био мундијал! Кажу, најбољи Бразил свих времена (Сократес, Зико, Фалкао, Жуниор, Едер…); Аргентина која брани титулу из 1978 са младим Марадоном који тада први пут наступа на првенствима свијета; СССР са Блохином, Шенгелијом и осталим звијездама два Динама (из Кијева и Тбилисија) који тада харају Европом; Западна Њемачка која на такмичење долази као актуелни првак Европе (Румениге, Хрубеш, Магат, Бригел, Шумахер); Енглеска са звијездама Ливерпула, Астон Виле и Нотингем Фореста – који су претходних 6 година за редом (од 1976 до 1982) клупски прваци Европе; Француска са Платинијем, Жиресом, Сиксом, Тиганом, Женгинијем… који ће баш на овом првенству да заблистају; Пољска са Боњеком, Латом, Жмудом, Млинарчиком…и педигреом тима који је на претходна два мундијала 1974 и 1978 био међу 8 најбољих …. итд. И нико од њих није дошао до свјетске титуле него Италија из снова (Тардели, Кабрини, Антоњони, Цонти, Зоф, Ширеа, и наравно Паоло Роси који је био не само најбољи стријелац првенства са укупно 6 голова, него је са тим головима био јунак посљедње 4 елиминационе утакмице првенства, које су „азуре“ винуле до свјетске титуле).
И сам ток овог такмичења имао је динамику праве драме и епске расплете. У такмичењу по групама поменути састав Италије је на једвите јаде прошао даље, уз три ремија (0:0 са Пољском, 1:1 са Перуом и опет 1:1 против Камеруна). Гол разлика их је ставила испред афричке екипе која је освојила симпатије цијелог свијета, и као непоражена, са само једним примљеним голом, и сјајним голманом Н’Коном, вратила се кући.
Друга афричка екипа, Алжир је направила свјетску сензацију побједивши Њемачку на старту првенства са 2:1, па потом и Чиле са 3:2, али је из даљег такмичења избацила Аустрија која је најприје побједила Алжир са 2:0 и (сви су убијеђени) договорила сопствени пораз од Њемачке 0:1, таман толики да обје ове екипе оду даље, а Алжир, попут Камеруна, поносан оде кући.
У другим групама фаворити су прошли даље, а екипе попут СФРЈ, Мађарске, Чехословачке и Шкотске (европски просјек) су елиминисане. Нека неко потражи на YouTube спектакуларне голове из утакмице Бразил – СССР 2:1, и биће јасно у каквој лијепој фудбалској атмосфери су игране утакмице овог Мундијала 82.
Испадање без пораза
Услиједила је друга фаза са 12 најбољих екипа распоређених у четири групе са по три противника. Модел, само овдје испробан и никад више поновљен. Зашто? Па зато што су у бар двије, од те четири групе, елиминисане непоражене екипе. Совјети су ремизирали са Пољацима (0:0), а путника у полуфинале је одлучила боља гол-разлика Пољака који су Белгију побједили са 3:0, док је СССР имао побједу „само“ са 1:0; слично је било и у групи гдје су ремизирали Енглези и Њемци (0:0). Румениге и другови су побједили Шпанце 2:1, док су Енглези са домаћином ремизирали (0:0)
Челници ФИФА су схватили како је много спортскије да у елиминационој фази испадне она екипа која доживи пораз, и коју савлада (од ње буде бољи) онај који иде даље. Зато ће на свим будућим мундијалима, послије групне фазе увјек бити игран нокаут-систем, иако носим жал за овим експериментом који је хтио да сачува добру екипу од брзог испадања. Али, очигледно да је тај систем у том погледу био немоћан: јер можда једна од најбољих репрезентација у историји свјетских првенстава, Сократесов и Зиков Бразил, биће елиминисан у овој фази. Након што су и они и Италијани побједили Аргентину са премладим и пренервозним Марадоном, одлучивао је меч Бразил-Италија у коме је „кариокама“ био довољан и реми за пролазак у полуфинале. Али, баш тог шпанског поподнева родила се легенда фудбалске повјести: нападач Јувентуса Паоло Роси је дао Бразилу 3 гола, и то сваки пут послије резултатског ремија. При резултату 0:0, па 1:1, и коначно 2:2, Роси је увјек нашао начина да, ногом или главом, матира бразилску одбрану. Било нас је који смо данима ронили дјечачке сузе због тог испадања Бразила!
Попут групе са Италијом, и у посљедњој четвртфиналној групи, побједник је био јасан и заслужен. Платинијева Француска је надиграла Аустрију (1:0) и разбила Сјеверну Ирску (4:1) осветивши тако и Алжир (коме су Аустријанци наштеловали испадање) али и Југославију (која је упркос побједи и ремију у групи испала због „другарске“ намјештаљке Шпанаца и Сјев. Ирске- Ирци су побједили са 1:0, јединим резултатом који је наше вратио у Београд, а ове двије екипе лансирао даље).
Полуфинале за све анале
Услиједило је епско полуфинале. Италијани су у још једној утакмици са Пољацима (послије ремија у групи) били бољи, и то за два гола која је постигао Паоло Роси. Неке ствари улазе у историју као буквално непоновљиве. А ово се не односи само на Росија, него и на „трећи свјетски рат“ у утакмици Њемаца и Француза. 1:1 послије регуларног тока; Батистон изнесен на носилима због погибељног старта њемачког голмана Шумахера; послије првог продужетка Француска води са 3:1; до краја другог продужетка било је 3:3!!! Услиједили су пенали, гдје су први промашили Њемци, али су на крају промашај више имали Французи. Уз утакмицу између Италије и Бразила, овај полуфинални окршај остаће златним словима уписан у историју мундијала.
И на крају, финале у Мадриду, на стадиону „Сантијаго Бернабеу“. Њемачка и Италија одиграли су опрезно прво полувријеме (0:0), а онда је Шумахерову мрежу начео, погађате: Паоло Роси (главом гдје други не би ногом). Наставио је Тардели (обавезно погледајте снимак његовог радовања послије постигнутог гола), а довршио Алтобели. Италија је тако, херојски и потпуно заслужено (3:1 на крају) освојила трећу титулу првака свијета, на радост већине фудбалских фанова, и свог старог предсједника Сандра Пертинија, који још весело скаче подигнутих руку у свечаној ложи, прослављајући ову величанствену побједу… у мом сјећању.
