Пише: Влада Станковић
Дугорочне политичке последице пропалог удара постале су најјасније у првим месецима прошле године. Тада је председник ухапсио градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа, чија је популарност далеко надилазила Ердоганову.
Безмало четврт века владавине Реџепа Тајипа Ердогана Републиком Турском коренито је променило ову велику, стратешки важну и комплексну земљу. И више од тога, Ердоганова дуговека аутократија, која је у последњим годинама прерасла у неприкривену диктатуру, установила је један нови модел владавине на који се угледају, и који покушавају да копирају и примене многе аутократе у покушају, посебно у балканском суседству Турске, и несумњиво, најпре управо у Србији. Ердоганов облик аутократије обавијен танким слојем демократских процедура, представљао је успешну формулу практично целоживотне политичке доминације и владавине, која је својом апсолутном контролом свих полуга државног механизма истовремено успевала да задржи међународни „демократски“ легитимитет, толико потребан из економских разлога и неопходности страних инвестиција и финансијске помоћи најпре Европске уније, у чијем се предворју Турска налази већ више деценија.
„Демократски исламизам“
Од доласка на власт почетком овог столећа, у време тешке економске ситуације у Турској, па све до покушаја пуча турске војске против њега у ноћи између 15. и 16. јула 2016. године, Тајип Ердоган је стрпљиво и поступно утврђивао своју личну моћ, небројено пута мењајући политички правац државе и сопствену политичку поруку у унутрашњој и спољној политици. Све до 2013. године, када је након више од деценије Ердоганове владавине први пут избила масовна побуна турских грађана у његовом родном Истанбулу, он је био политички чврсто опредељен „европејац“, хваљен и слављен као пример демократског владара у претежно муслиманској земљи и у Бриселу и, посебно, у Вашингтону у време Барака Обаме и као показатељ да „демократски исламизам“ представља остварљив политички концепт. Чак ни Ердоганово насилно гушење ових протеста и масовна хапшења која су уследила, нису променили демократску карактеризацију његове власти у Европи и преко Атлантика, иако је свим пажљивијим посматрачима постало јасно да све снажнији сукоб унутар турског друштва и у политичким структурама ове државе прети да избије на површину.
Фајненшел тајмс: Турска војна индустрија доживљава процват – и има Европу у виду
Први сати побуне заледили су у потпуности све полуге власти и донеле недоумицу да ли је и сам Ердоган, од 2014. председник Турске, свргнут, заробљен или можда и убијен
Све нагомилане тензије испољиле су се на бруталан начин у касним вечерњим сатима 15. јула 2016. године. Јединице турске војске, која је до Ердогановог доба била снажан и активан политички чинилац турске политике и самопроглашени чувар световног, антиисламистичког карактера републике коју је основао Кемал Ататурк, заузеле су тенковима мостове преко Босфора у Истанбулу, док су турски Ф-16 ловци надлетали у ниском лету Анкару у којој су се чули пуцњи у близини средишта турске војске. Изненадни покушај пуча затекао је Ердогана са супругом на одмору на острву у Мраморном мору. Први сати побуне заледили су у потпуности све полуге власти и донеле недоумицу да ли је и сам Реџеп Тајип, од 2014. председник Турске, свргнут, заробљен или можда и убијен. Вође пучиста прогласиле су Веће за мир у отаџбини, алудирајући на чувену изреку Ататурка „Мир у кући, мир у свету“, и објавили да су разлози за њихову побуну урушавање световне државе и демократске владавине у Турској, нарушавање људских права и губитак међународног угледа државе из тих разлога – покушавши, другим речима, да пониште резултате тада већ више од деценије дуге Ердоганове исламистичке владавине и да Републику врате њеним световним, кемаловским коренима.
Неочекивани обрт
Ердоганово драматично обраћање грађанима Турске преко апликације Фејс тајм и његов апел свима да изађу на улице и спрече покушај пуча, уз неодлучност самих вођа преврата, довели су до огромних демонстрација и након краткотрајних сукоба, гушења побуне, само 21 сат након њеног почетка. У време док су се већина политичара у Турској и готово све стране дипломате налазиле и даље у стању збуњеног шока, Ердоган је успео да једним драматичним појављивањем преокрене ситуацију у своју корист, и да објави одмах након свог доласка у Истанбул са острва у Мраморном мору, да је јулски ноћни покушај пуча заправо „Божји дар“ за Турску, односно за њега, јер ће отворити пут, како је сам рекао, „тоталном чишћењу“ свих структура у војсци и у држави од његових политичких противника.
Сви догађаји у Турској у последњих десет година представљају управо остварење Ердоганове политике „чишћења“ политичких противника, које траје све до данас са несмањеном снагом. По званичним подацима, 253 особе су погинуле а готово 3.000 људи је рањено у непуних 24 сата побуне, и они су проглашени „мученицима за демократију“, док је 15. јул постао државни празник у Турској под називом Дан демократије и народног јединства, коришћен сваке године за беспоштедну пропаганду против сваког ко се усуди да на било који начин оспори политичко лидерство Реџепа Тајипа Ердогана.
Реџеп Тајип је успео да једним драматичним обраћањем да преокрене ситуацију у своју корист, и објави да је покушај пуча заправо „Божји дар“, јер ће отворити пут „тоталном чишћењу“ свих структура у војсци и држави
Ванредно стање, успостављено након гушења побуне, трајало је пуне две године, све до јула 2018. године, омогућивши хапшења и прогоне стотина хиљада људи у војсци, судству, полицији, на универзитетима, у медијима и свим нивоима државне администрације. Коначно добивши прилику да се обрачуна са мрежом следбеника које је успоставио његов некадашњи савезник и ментор Фетулах Гулен, који му је био главни ослонац у пројекту исламизације турске републике, Ердоган је успео да коначно оствари своје снове о потпуној и радикалној структурној промени државе и формалном стварању „Нове Турске“, Ердоганове Турске.
Тек нешто више од пола године након покушаја пуча, током трајања ванредног стања, априла 2017. спроведен је референдум о промени Устава Турске, која је требало да доведе до потпуног учвршћивања власти у рукама једног човека, Тајипа Ердогана. Са тек нешто више од 51% гласова и уз огромну државну пропаганду, Ердоганова „Нова Турска“ је уставним променама задобила своје обличје. Уместо парламентарног система, с обзиром на то да се термин „демократија“ није могао применити на политички систем Турске ни те 2017. године, уведен је председнички систем. Председник републике је сада постао први човек и извршне власти, са знатно проширеним надлежностима и практично потпуном контролом свих грана извршне власти и непосредним утицајем на сва постављења на државне функције. По новом Уставу Тајип Ердоган је изабран за председника 2018. године, а затим поново 2023. године, у изборима који су, упркос његовој победи, показали снагу његових политичких противника, међу којима су своје место заузели и некадашњи његови најближи сарадници, попут Ахмета Давутоглуа, последњег премијера пре уставних промена 2017. године.
Стварни победник рата у Ирану? Ердоган учвршћује власт и гради нову еру Турске
Уништено друштво
Дугорочне политичке последице неуспелог пуча од пре једне деценије и прогона који је уследио након њега, постале су најјасније видљиве у првим месецима прошле године. Тада је Тајип Ердоган, суочен са несумњивом политичком надмоћи кемаловске Републиканске народне партије на локалним изборима 2024. године и популарношћу градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа која је далеко превазишла његову, одлучио да једноставно укине и последње остатке „демократије“ у политичком животу Турске. Нашавши се у ситуацији да Имамоглу, као будући кандидат за председника Турске, упркос свим притисцима повећава своју популарност и предност у односу на њега, Ердоган је преко механизма његове „Нове Турске“ успостављене након покушаја пуча 2016. године, ухапсио свог политичког супарника 19. марта прошле године заједно са стотинама лидера, чланова, сарадника и симпатизера Републиканске народне партије.
Хапшење Имамоглуа означило је крај било каквог демократског живота у Турској, а суђење градоначелнику Истанбула, које заправо ни након 17 месеци још увек није почело, представља само један, најпознатији пример политичког прогона у Ердогановој „Новој Турској“. Искористивши своја безмало диктаторска овлашћења, Ердоган је сменио већину градоначелника и председника општина из Републиканске народне партије, уз помало чудан изузетак саме Анкаре, истовремено кроз своје судове извршивши сопствени пуч у овој старој кемаловској партији, вративши на њено чело старе, безутицајне и њему подобне политичаре.
Ипак, уништено и духовно осиромашено турско друштво, стотине хиљада ухапшених, прогнаних или избеглих турских грађана представља највећу и најдуготрајнију последицу пуча од пре једне деценије и Ердоганове „Нове Турске“ изникле из њега.
Извор: Радар
